Википедија

Алексис Карел

Francuski hirurg, biolog i eugeničar

Алексис Карел (фр. Alexis Carrel; Сент Фоа ле Лион, 28. јун 1873 — Париз, 5. новембар 1944) био је француски хирург, биолог и еугеничар — који је веровао у идеју да генетски фонд људске расе може бити побољшан елиминисањем слабијих и репродукцијом јаких. Добитник је Нобелове награда за физиологију или медицину 1912. године.[2][3]

Алексис Карел
Рођен28. јун 1873.
Сент Фоа ле Лион Француска
Умро5. новембар 1944.
Париз, Француска
НационалностФранцуска
Пољатрансплантација, васкуларна хирургија.[1]
ИнституцијеРокефелеров Институт за медицинска истраживања
Универзитет у Чикагу
Познат поРад на хируршким шавовима на крвним судовима и трансплантацији органа
Значајна признањаНобелова награда за физиологију и медицину (1912)

Живот и каријера

уреди

Рођен је у Сент Фоа ле Лион, предграђу Лиона, као син трговца Алекиса Карела и његове жене Ане (Анне Рицард). Школовао се у Лиону у коме је промовисан за доктора медицинских наука 1900. године. Исте године постао је доцент за анатомију и хирургију на Медицинско. Факултету Универзитета у Лиону.

Након што је у склопу ходочашћа посетио Лурд 1903. године, Карел је од агностика постао католк, сматрајући молитву највећим обликом енергије — или снаге једнако стварне попут силе земљине равнотеже. Карел је на ходочашћу у Лоурду, био сведок чудотворног оздрављења 17-то годишње девојке оболеле од туберкулозног перитонитиса. Његово извештај о томе изазвао је лавину критика његових колега, који су му замерали лаковерност и паранаучни приступ, али и црква, због његове скептичности. Како му је због тога научна каријера доведена у питање, Карел је одлучио да напустити Француску и отпутује прво у Канаду.

Потом се сели у САД, где је наставио са својим истраживањима од 1904. године на одсеку физиологије Универзитета у Чикагу.[4] У Чикагу је, у сурадњи с Цхарлесом Гутхрием, унапредио своју технику васкуларних анастомоза. Користећи још финије игле и конце за шавове развио је сопствни изум — триангулацијску технику код анастомоза мањих крвних судова и усавршавао евертирајућу технику анастомозирања. Из заједничког рада Карела и Гутхриеа (који је трајао током 22 месеца) произашао је чак 21 објављен чланак из области васкуларне хирургије.[5]

Од 1906. до 1912. радио је у лабораторији и бавио се експерименталном хирургијом у Рокефелеровом Институту за медицинска истраживања (енгл. Роцкефеллер Институте фор Медицал Ресеарцх) у Њујорку. Иначе, овај институт био је „рај” за научнике који су ту могли да остварују своје снове, без обавеза да следе захтеве клиничке праксе.[6]

Двадесетих година 20. века Карел је истовремено радио и у Француској и САД (на Универзитету у Чикагу и Рокефелеровом Институту).

Након што је објавио први научни рад 1902. године, развио је нове технике за шивење крвних судова и постао пионир у трансплантацији органа и торакалној хирургији. То није остало незапажено и 1912. године добио је Нобелову награду за медицину, за пионирски рад у новој техници ушивања крвних судова.[7] Он је тако постао не само први хирург који је добио Нобелову награду, већ и најмлађи добитник у историји те награде, са 39 година живота.

Био је члан многих научних друштава у САД, Шпанији, Русији, Шведској, Холандији, Белгији, Француској, Ватикану, Немачкој, Италији и Грчкој, и носилац многих почасних доктората познатих универзитета — Краљевског универзитета у Белфасту, Универзитета Принцетон, Калифорнија, Њујорку, Универзитета Броwн и Универзитета Колумбија.

По одласку у мировину 1939. године Карел се вратио у Француску. За време немачке окупације Фанцуске у Другом светском рату, по одлуци квислиншке владе у Вишију, постављен је на чело једног института. Након ослобођења Француске смењен је са свих дужности, а против њега започета је истрага, о његовој сарадњи са нацистима, али је преминуо пре одржавања суђења.

Преминуо је у Паризу 5. новембра 1944. године, у 71 години живота.[8]

Дело

уреди

Паранаучни рад

уреди

Осим научних, Карел је имао и друга интересовања. Рецимо, веровао је у спиритизам и способност видовњака да контактирају мртве. Био је убеђен да је душа бесмртна и сматрао је да нема разлога да и наша тела не живе вечно. Његове ране идеје о “игрању Бога” укључивале су и пропао покушај оживљавања 3.000 година старе египатске мумије.[6]

Од кад је прешао у католицизам Карел је величао делотворност „научног поста” у случају људи који желе да смршају, болују од артртиса, високог крвног притиска, повишеног холестерола или психичких поремећаја, попут шизофреније. Иако чврст присталица „научног поста” он је и одвраћао пацијенте од практиковања поста у више околности и нарочито га није препоручивао: трудницама, женама непосредно после порођаја, деци, особама код којих је дошло до перфорација чира, обољења крви, мозга или срца, нарочито када постоје предиспозиције за тромбозу, као и особама са обољењима бубрега, јетре и оболелима од рака.

Експериментални рад

уреди
Антисептички раствор

У току Великог рата за време службе у француској војсци произвео је посебан антисептични раствор за чишћење ратних рана (Царрел-Дакинов раствор). По завршетку рата вратио се у САД, и посветио експериментима на срцу, у оквиру којих је учинио први аортокоронарни бајпас на псу.[9]

Перфузија органа

У наставку свог истраживања проучавао је перфузију органа и заједно са авијатичарем Чарлсом Линдбергом конструирао је перфузијску пумпу, која му је помогла у истраживању како оболели органи могу бити привремено уклоњени из тела због „поправке”, а онда поново враћен у телл на своје место. Наиме да би органе одржао у животу док су ван тела, Карел је развијао технику звану “перфузија” (држање органа у стакленој комори и његово вештачко „пумпање” крвљу). Но, како су његови експерименти са тироидним жлездама мачака, паса и пилића били неуспешни због бактеријске контаминације геније механике Чарл Линдбергха му је дизајнирао специјалну перфузиону пумпу која је искључила могућност инфекције. Овај напредак био је кључан за развој отворених операција на срцу и трансплантације органа. Тиме је он поставио темеље за вештачко срце које је касније постало реалност.

Трансплантација органа

Карел је 1902. године, прву аутотрансплантацију псећега бубрега (који је одмах започео излучивати мокраћу), обавио на врату експерименталне животиње. Као и његов претходник Емерицх Уллманн, Карел је такође крвне судове бубрега анастомозирао на каротидну артерију и југуларну вену. Како је, уретер анастомозирао на једњак.[10] животиња је угинула након неколико дана због инфекције. Тек 1905. године објавио извјештај о тој трансплантацији.[11] Осим бубрега Карел је успешно трансплантирао и друге органе: штитњачу, надбубрежну жлезду, јајник, слезену, црева, срце, срце с плућима, а извршио је и успешну реимплантацији удова код пса.[12][13]

Када је Карел схватио да након анастомозирања до тромбозе крвног суда најчешће долази на споју мање артерије на ону већу, упоребом патцха аорте пошло му је за руком да је значајно смањи опасност од тромбозе. Карелов патцх се и данас рутински употребљава у васкуларној и трансплантационој хирургији.[11]

Карел је брзо схватио како осим хируршке технике, на успех трансплантације утиче још нешто, што је назвао „биолошком страном трансплантације“. То је закључио на темељу резултата аутотрансплантације и хомотрансплантације. Након аутотрансплантације бубрези су функционисали данима, а један је бубрег излучивао мокраћу чак две и по године. Међутим, након хомотрансплантације диуреза је у правилу престајала након само неколико дана и експерименталне животиње су умирале од уремије. У експерименталним животиња с хомотрансплантацијом и функционирајућим сопственим бубрезима трансплантирани је бубрег након одређенога времена атрофирао. На основу резултата својих експеримента закључио је како је неки биолошки фактор одговоран за нефункционисање трансплантата код хомотрансплантације. Данас знамо како су то били имунолошки разлози, тј. ХЛа неподударност уз вероватну АБО инкомпатибилност.[14]

Култура ткива

Карел је заслужан и за развој технике културе ткива.[8][15] Један од његових експеримената било је и стављање дела срца ембриона пилета у хранљиву средину, у посуду посебног дизајна, а сваких 48 сати величина ткива би се удвостручила. Ткиво је тако наставило да расте наредних 20 година…[16]

Библиографија

уреди
  • „Он тхе еxпериментал сургерy оф тхе тхорациц аорта анд хеарт”. Анналс оф Сургерy. 52: 83—95. 1910. .
  • „Анастомосе боут а боут де ла југулаире ет де ла царотиде примитиве.”. Лyон Мед. 99: 114. 1902. .
  • „Пресентатион д’ун цхиен портеур д’уне анастомосе артериовеинеусе”. Лyон Мед. 99: 152. 1902. .
  • „Гутхрие цц. фунцтионс оф а трансплантед киднеy”. Сциенце. 22: 473. 1905. .
  • „Доппелте Непхректомие унд реимплантатион еинер Ниере.”. Арцх Клин Цхирург. 88: 379—411. 1909. .
  • „Ремоте ресултс оф тхе реплантатион оф тхе киднеy анд тхе сплеен”. Ј Еxпер Мед. 12: 146. 1910. .
  • „Тхе ултимате ресулт оф а доубле непхрецтомy анд тхе реплантатион оф оне киднеy”. Ј Еxпер Мед. 14: 124. 1911. .
  • „Тхе трансплантатион оф органс”. Неw Yорк Мед Ј. 99: 840. 1914. .
  • „Тхе сургерy оф блоод весселс”. Јохнс Хопкинс Хосп Булл. 18: 18. 1907. 

Извори

уреди
  1. ^ Гутхрие, CC (1912). Блоод вессел сургерy анд итс апплицатионс, Неw Yорк: Лонгманс, Греен анд Цо. стр. 238—238.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ)
  2. ^ Едwардс W.С. Едwардс П.D. Алеxис Царрел. Цхарлес C Тхомас Публисхер, Лтд, Спрингфиелд, ИЛ1974 (64-83
  3. ^ Цхамберс, РW, Дуркин, ЈТ. Паперс оф тхе Алеxис Царрел центенниал цонференце, Георгетоwн Университy, Јуне 28, 1973, Wасхингтон, D.C.: Тхе Университy, 1973.
  4. ^ „Алеxис Царрел | Биограпхy, Нобел Призе & Сургицал Тецхниqуес | Британница”. www.британница.цом (на језику: енглески). Приступљено 2024-02-04. 
  5. ^ Фриедман, СГ . А хисторy оф васцулар сургерy, Неw Yорк: Wилеy, 2008.
  6. ^ а б Милић, Споменка. „Херој или летећи – Франкештајн?”. www. трецеоко.рс 30, 4. 2016. Архивирано из оригинала 24. 05. 2018. г. Приступљено 23. 5. 2018. 
  7. ^ Царрел А (1910). „Он тхе еxпериментал сургерy оф тхе тхорациц аорта анд хеарт”. Анн сург. 52: 83—95. .
  8. ^ а б Саде РМ (2005). „Трансплантатион ат 100 yеарс: алеxис царрел, пионеер сургеон”. Анн тхорац сург. 80: 2415—8. 
  9. ^ Царрел А (1910). „Он тхе еxпериментал сургерy оф тхе тхорациц аорта анд хеарт”. Анналс оф Сургерy. 52: 83—95. .
  10. ^ Н. L. Тилнеy, Трансплант: Фром Мyтх то Реалитy. Неw Хавен, ЦТ: Yале Университy Пресс, 2003.
  11. ^ а б D. Markić, M. Valenčić, A. Maričić, J. Španjol, S. Rački i Ž. Fučkar. Transplantacija bubrega – 110-godišnja uspješna priča, Acta med croatica, 2012: 66 (supp.2): str. 61-62
  12. ^ Carrel A (1907). „The surgery of blood vessels”. johns Hopkins Hosp bull. 18: 18. .
  13. ^ Malt RA, Mckhann CF (1964). „Replantation of severed arms”. Jama. 189: 716—22. .
  14. ^ D. Markić, M. Valenčić, A. Maričić, J. Španjol, S. Rački i Ž. Fučkar. Transplantacija bubrega – 110-godišnja uspješna priča, Acta med croatica, 2012: 66 (supp.2):}- str. 62
  15. ^ Shaw R, Stubenbord Wt. Alexis Carrel, m.d (1980). „Contribution to kidney transplantation and preservation”. NY state J med. 80 (9): 1438—42. .
  16. ^ Lindbergh C.A. Foreword.in: Edwards W.S. Edwards P.D. Alexis Carrel visionary surgeon. Charles C Thomas Publisher, Ltd, Springfield, IL1974: v-viii

Spoljašnje veze

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Aleksis_Karel&oldid=28518483”