Рјепино

област у Санкт Петербургу

Рјепино (рус. Ре́пино) је област у Санкт Петербургу, од чијег центра је удаљен 30 km и смејештена у Финском заливу. Област је до 1948. носила фински назив Куокала, док није преименована по руском сликару Иље Рјепина.

Рјепино
рус. Ре́пино

Административни подаци
Држава Русија
Град федералног значајаСанкт Петербург
Стара именадо 1948. Куокала
Становништво
Географске карактеристике
Апс. висина23 m
Површина15,88 km2
Рјепино на карти Русије
Рјепино
Рјепино
Рјепино на карти Русије

Историја

уреди

Куокала се први пут помиње у мировном уговору између Новгородске републике и Шведске из 1323. године. Територија на којој се село налази била ја предмет борбе између Руса и Швеђана у 16. и 17. веку и дошла је под руску контролу након Великог северног рата почетком 18. века. Село су насељавали рибари финског и руског етницитета.

Област се даље развијала након 1870. године када је кроз град прошла железничка пруга која повезује Санкт Петербург и Хелсинки. Имућнији становници Санкт Петербурга изградили су виле за одмор у околини, а нова железничка станица је изграђена 1889. Куоккала се налазила у Великом финском војводств, самоуправном делу Руског царства, које је имало либералније окружење, што је привлачило уметнике и интелектуалце, укључујући сликара Иљу Рјепина. Бољшевичке вође, Богданов и Лењин, провели су неко време у Куокали од 1905. до 1907. године, боравећи у вили Васа, која је служила као штаб бољшевика.[1]

Убрзо након Октобарске револуције 1917. године, Финска је прогласила независност од Совјетског Савеза и Куоккала је постала део нове независне државе уз задржавање значајног етничког руског становништва. Дошло је до окршаја између белих и црвених Финаца у Куокали током финског грађанског рата 28. априла 1918. Куокалу су преузели Совјети када је Карелску превлаку Финска уступила Совјетском Савезу после Зимског рата (1939–1940) и Наставак рата (1941–1944). Куокала је постала део Лењинградске области 1948. године и преименована је у Рјепино у знак сећања на сликара Иљу Рјепина.

После рата, ово подручје је развијено као туристичко подручје са неколико хотела и лечилишта и пребачено је у надлежност града Санкт Петербурга као део округа Куротњи.

Пенати

уреди

Године 1899. Рјепин је овдје купио имање и назвао га „Пенати”, по римском кућном божанству. Он је дизајнирао кућу и преселио у Куоккалу. Ту ће живети до смрти 1930. године. Кућа је окружена великим парком.

Имање је део светске баштине УНЕСКО „Санкт Петербург и сродне групе споменика“.[2] Рјепиново имање има статус музеја од 1940. године.[3]

Познати становници

уреди

Галерија

уреди

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Biggart, John; White, James. „A Memoir of Natalia Bogdanovna Korsak (Malinovskaia)”. Academia.edu. Приступљено 6. 2. 2021. 
  2. ^ Unesco World Heritage Site Saint Petersburg and Related Groups of Monuments, retrieved 25 May 2007.
  3. ^ Info on the museum "Penates", retrieved 25 May 2007.
  4. ^ Tych, Feliks (2018). „Przedmowa”. Ур.: Wielgosz, Przemysław. O rewolucji: 1905, 1917. Instytut Wydawniczy „Książka i Prasa”. стр. 17. ISBN 9788365304599. 
  5. ^ Pachmuss, Temira (1992), A moving river of tears: Russia's experience in Finland, American university studies: Slavic languages and literature, 15, P. Lang, стр. 173, ISBN 9780820419565, „Elena Lukinichna Mrozovskaya, an artistic photographer in St. Petersburg, had a house in Vammelsuu in the 1920s; in 1941 she died in Kuokkala, after the Soviet-Finnish War of 1939-40. 
  6. ^ „Shostakovich Gallery – Katya Chiligiri Photography”. www.katyachilingiri.com.