Отмар Креачић

отмар креачић
отмар креачић
	Отмар Креачић Култура
Лични подаци
Датум рођења	27. фебруар 1913.
Место рођења	Бугојно, Аустроугарска
Датум смрти	13. јул 1992. (79 год.)
Место смрти	Београд, Србија, СР Југославија
Професија	војно лице,; друштвено-политички радник
Породица
Супружник	Олга Креачић
Деловање
Члан КПЈ од	1937.
Учешће у ратовима	Шпански грађански рат ; Народноослободилачка борба
Служба	Интернационалне бригаде ; НОВ и ПО Југославије ; Југословенска народна армија; 1937 — 1939.; 1941 — 1973.
Чин	генерал-пуковник
Херој
Народни херој од	20. децембра 1951.
Одликовања

Отмар Креачић — Култура (Бугојно, 27. фебруар 1913 — Београд, 13. јул 1992) био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Хрватске и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 27. фебруара 1913. године у Бугојну, у радничкој породици. После завршетка основне школе у родном месту, учио је гимназију у Бањој Луци и Загребу, где му је отац 1925. године добио место у радионици Југословенских државних железница (ЈДЖ). У Загребу је завршио гимназију и матурирао. После тога, 1932. године, постао је члан-волонтер Народног казалишта у Загребу, а истовремено је учествовао и у формирању драмског студија. Рад у казалишту напустио је 1935. године и запослио се на прузи Загреб–Карловац, а касније у железничкој ложионици у Осијеку, где је дошао у додир с напредним радничким покретом. Ту је веома активно радио у организацијама УРС-ових синдиката, због чега је био ухапшен, избачен из службе и протеран из Осијека.

Шпански грађански рат

Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1937. године. Исте године, на позив КПЈ, отишао је организованим каналима у Шпанију и постао борац Интернационалних бригада. Учествовао је у борбама на фронтовима Арагона, Левантеа, Екстремадуре и Каталоније, најпре као борац у батаљону „Ђуро Ђаковић“, а касније као руководилац културно-просветног рада у истом батаљону и у Штабу 129. интернационалне бригаде. После пораза Шпанске републиканске армије, с осталим борцима Интернационалних бригада био је пребачен у Француску.

Од 1939. до 1941. године био је интерниран у концентрационим логорима Сен Сипријен, Гирс и Верне д'Арјеж, одакле се илегално, почетком 1941. године, пребацио с групом шпанских добровољаца партијским каналима у Југославију. По доласку у земљу укључио се у Народноослободилачки покрет (НОП).

Народноослободилачка борба

У почетку је радио у Загребу на организовању илегалних штампарија и партијске технике, припремању, штампању и растурању прогласа, летака и другог материјала, а затим је прешао на ослобођену територију. До краја 1943. године, као члан Агитпропа Централног комитета КПХ и Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, радио је на идеолошком, политичком и културном просвећивању чланова КПЈ, бораца и народа на подручју на којем се налазио. Истовремено је радио и на покретању и издавању првих централних партизанских листова на ослобођеној територији Хрватске, попут „Вјесника“, „Партизана“, „Дневних новина“ и „Наприједа“.

У овом периоду се истакао у неколико наврата у одбрани партизанских болница, када је само с две десетине наоружаних бораца одбијао нападе знатно јачих италијанских снага, нанео им велике губитке и успео да спаси рањене и болесне борце. Фебруара 1944. године, постављен је за политичког комесара Дванаесте славонске дивизије, а у лето исте године Шестог славонског корпуса НОВЈ. На овој дужности остао је до краја рата.

Послератни период

После завршетка рата, остао је у професионалној војној служби у Југословенској народној армији (ЈНА). Био је помоћник начелника и начелник Главне политичке управе ЈНА, односно начелник Управе за морално-политичко васпитање у Државном секретаријату за послове народне одбране (ДСНО), а од 1955. године и подсекретар у Државном секретаријату за народну одбрану.

У друштвено-политичком животу налазио се на разним истакнутим функцијама:

народни посланик Савезне народне скупштине,
заменик руководиоца Опуномоћства ЦК СКЈ за ЈНА,
секретар Националног Централног одбора СУБНОР-а Југославије,
секретар Националног удружења шпанских бораца,
члан Савезног одбора ССРН Југославије,
председник Савеза за телесно васпитање „Партизан“,
члан Савета федерације.

На Петом конгресу КПЈ изабран је за члана Централне ревизионе комисије КПЈ, а на Другом конгресу КПХ за члана ЦК КП Хрватске. За члана Централног комитета СКЈ биран је на Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ. Имао је чин генерал-пуковника ЈНА, у којем је демобилисан 1973. године.

Преминуо је 13. јула 1992. у Београду. Кремиран је и његов пепео је просут у Врту сећања на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден народне армије са ловоровим венцем и Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Литература

Војна енциклопедија (књига четврта). Београд 1972. година.
Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.