Оксиморон

Оксиморон (грч. oksys — оштар, moros — луд, глуп; дословно: оштроумна лудост) је посебна врста антитезе, односно парадокса у коме се спајањем противречних појмова ствара нови појам, тј. нова слика. Ова стилска фигура припада фигурама мисли. Најчешће има облик именице и атрибута.^[1] Користи се за описивање комплексних, ирационалних стања. Често се употребљавао у средњовековној књижевности али се јавља и у нововековној. Посебан облик психолошког оксиморона назива се синестезија. Одређени писци често користе оксиморон да би истакли одређену контрадикцију и нагласили је. Понекад опречност појмова комбинованих у оксиморонској синтагми може бити толико изражена да се стиче утисак ироније и хумора. Због тога се оксиморон често назива контрадиктношћу или противречности у служби хумора ^[2]

Примери

Света хуљо
Речено ћутање
Зимско летовање
Пролазна вечност
Живи мртвац
Мудра будала
Скромна раскош
Сиромашни богаташ

Оксиморон се користи свакодневно, а да тога нисмо ни свесни, нпр:

Лажна вест
Готово савршенство
Идеално лош
Нови фосил
Истинита бајка
Јавна тајна
Давне будућности

Референце

^ Živković, Dragiša, ур. (2001). „Оksimoron”. REČNIK književnih termina (2 изд.). стр. 544.
^ Карло, Драгутин Минић. „Априлски оксиморон”. Politika Online. Приступљено 2024-10-11.

Литература

Živković, Dragiša, ур. (2001). „Оksimoron”. REČNIK književnih termina (2 изд.). стр. 544.
Драгиша Живковић, Речник књижевних термина, Друго допуњено издање, Београд, Нолит, 1992.
Миливој Солар, Теорија књижевности, Загреб, Школска књига, 1989.

Спољашње везе

[1] Živković, Dragiša, ур. (2001). „Оksimoron”. REČNIK književnih termina (2 изд.). стр. 544.

[2] Карло, Драгутин Минић. „Априлски оксиморон”. Politika Online. Приступљено 2024-10-11.

[1]

[2]