Милан Миловук
Милан Миловук (Пешта, 7. фебруар 1825 — Београд, 12. март 1883) био је српски правник и економиста, хоровођа и композитор, педагог, професор и директор неколико београдских школа, стручни писац и издавач, академик. Оријентишући се према европским узорима и изворима, Миловук је покренуо неколико просветних и културних институција и активности које су допринеле развоју Кнежевине Србије ка модерном друштву и које делимично делују до у данашње доба.
Милан Миловук | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 7. фебруар 1825. |
Место рођења | Пешта, Аустријско царство |
Датум смрти | 12. март 1883.58 год.) ( |
Место смрти | Београд, Краљевина Србија |
Научни рад | |
Поље | економија, музика, новинарство |
Институција | Реална гимназија у Београду, Прво београдско певачко друштво |
Академија | Друштвo српске словесности, Српско учено друштво |
Биографија
уредиМилан Миловук је рођен 7. фебруарa 1825. године у Пешти, од оца Јосифа, трговца, књижара и једног од оснивача Матице српске, и мајке Макрене (или Макарене) из пештанске трговачке породице Бозитовац (или Божитовац). Имао је брата и сестру. Школовао се и студирао права и еконoмију у Пешти. Затим је радио и живео у Угарској, Влашкој и од 1852. године у Београду.[1][2]
Оженио се 1865. године Катарином Ђорђевић, педагогом, директорком Више женске школе и борцем за женска права, са којом је делио наклоност према музици и списатељству и организовао салонски културни живот у Београду. Нису имали деце.
Умро је 12. марта 1883. год. и сахрањен је на старом Ташмајданском гробљу у близини данашње цркве Светог Марка у Београду.
По њему је названа улица у сеоском насељу Рипањ које припада граду Београду.
Економиста и наставник економије
уредиПо завршеном факултету запослио се као економ, тј. управник, на имањима славонског велепоседника Ивана Адамовића Чепинског II. и потом Капетан Мише Анастасијевића у Влашкој. Посредством потоњег прешао је у Кнежевину Србију.
Од 1855. је био наставник у топчидерској пољопривредној („земљоделској”) школи до њеног затварања 1859. год. Након тога је постао професор, па директор Трговачкe школe у Београду, одн., после њеног претварања у Реалну гимназију 1865. године, директор Реалке, што је остао до своје смрти 1883.
Објавио је низ средњошколских уџбеника како из економске теорије и књиговодства тако и из практичних предмета као што су стенографија и трговачка кореспонденција. Основао је и уређивао стручне листове: Трговачке новине, које је 1861-1862. издавао банкар Јован Кумануди и које су требале да се баве економијом и културом али су брзо постале први редовни опозициони лист у Србији[3], и 1869. год. Тежак, гласник Српског пољопривредног друштва којем је Миловук био суоснивач.[4]
Сматра се заступником модерне, либералне струје који је допринео развоју политичке економије у Србији тога времена.[5]
Музичар и музички педагог
уредиПоред економске струке, Миловукова наклоност је целог живота припадала музици. Музичко образовање је стекао од ране младости у Пешти, певајући од 1838. у тамошњем српском хору и положивши испит на конзерваторијуму 1844.
Брачни пар Миловук приређивао је у свом дому музичке забаве и приредбе.[6] Тако је 1853. године, за трпезом у његовој кући, девет грађана основало Београдско певачко друштво, а наиме, поред Миловука: диригенти и композитори, зачетници грађанске музике у Србији односно Црној Гори Јосиф Шлезингер и Антон Шулц[7], професори Лицеја и каснији министри просвете Коста Цукић и Димитрије Нешић, архитекте Емилијан Јосимовић и Аугуст Церман, те чиновник Ђорђе Станишић и часовничар Карло Келиш.[8] Миловук је био први диригент тог првобитно мушког хора, и водио га је у неколико махова током педесетих и шездесетих година XIX века.
Сврха Београдског певачког друштва је била двострука: „забавa, међусобно уживање и обучавање у музици”. Хор се под Миловуком усавршавао изводећи иностране, средњo- и западноевропске композиције; тек су његови наследници, почев од Корнелија Станковића и Даворина Јенка на основу народних песама створили националну српску хорску литературу са којом се хор касније прославио.[9]
Миловук је био посебно посвећен педагошкој сврси друштва: музичком школовању, које је у то време у Србији тек било у зачетку. При певачком друштву Миловук је 1853. год. основао приватну „Приуготовну школу свирања”, где је и сам предавао виолину, виолончело и музичку теорију, а његови су ђаци представљали прве професионалне оркестарске музичаре школоване у Србији.[10] Предавао је музику и на Вишој женској школи. За Министарство просвете је 1863. год. са Корнелијем Станковићем разрадио правила за прву државну „Правитељствену школу певања”[11], а касније програм за наставу музике у средњим школама. Саставио је, делимично прерадивши немачке изворе, прве модерне музичке приручнике и уџбенике на српском језику.[12]
Миловук је и сам компоновао комаде за клавир и хор.
Издавач и уредник
уредиПореклом из издавачке породице, Миловук се и сам бавио издаваштвом и уредништвом, са слабим економским успехом али знантим иноваторским учинком. Кроз публикације којима је Миловук аутор или издавач видљив је његов интерес за савремене графичко-штампарске технике.
Међу његовим издањима истичу се као најиновативније Београдске илустроване новине које су излазиле два пута месечно током 1866. године. По узору на прве европске илустроване недељнике попут Илустрејтед Лондон Њуз (енгл. The Illustrated London News, 1843-2003), Београдске илустроване новине су покривале пун спектар информација и забаве који до данас карактеризује илустровану штампу. Исто као и Трговачке новине, Београдске илустроване новине су биле политички либерално усмерене.
Академик
уредиОд 1862. године је редовни члан Друштва српске словесности, а од 1864. Српског ученог друштва, у коме је 1870–1871. служио као секретар Одсека уметничког.
Од 1868. је био члан Српског пољопривредног друштва[13], и од 1880. до краја живота редовни члан Главног просветног савета[14].
Истовремено, Миловуку су савременици пребaцивали да је његово занимање најразличитијим струкама и вештинама (укључујући чак и кореографију и сликарство) у ствари површно и аматерско.[2][15] Ђура Јакшић му је посветио подругљив епиграм „Штилистика” а Милован Глишић хумореску „Модерна стилистика”, у којој алудира на Миловука док га пародира:
„Таузендкинстлер[16] то је, кад човек зна: дрворез, јуриспруденцију, стенографију, калиграфију, остеографију, топографију, космографију и све друге науке, које се свршавају на ију или фију; па онда: педагогику, музику, стилистику, журналистику, каламбуристику – једном речи све, ама све, и од свега ништа.”[17]
Таква је критика, слично као и смена у управи и музичком програму Београдског певачког друштва, можда симптоматична за одређени генерацијски сукоб између старијих, образованих и грађански васпитаних људи из аустроугарске монархије, који су ударили темеље европеизације младе кнежевине, и млађих, који су се, већ одрасли у донекле европском окружењу, почели еманциповати и окретати народској оријентацији.
Дела
уредиМонографије
уреди- „Начела науке о трговини“, Београд, 1861
- „Србска стенографија“ Архивирано на сајту Wayback Machine (24. новембар 2020), Београд, 1866
- „Теорички основи музике“, Београд, 1866
- „Наука о музици“ Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2020), Београд 1867, према Јохану Кристијану Лобеу: Катехизам музике (нем. Johann Christian Lobe: Katechismus der Musik), Лајпциг, 1851
- „Кратка стилистика и кореспонденција или начин како се праве разни писмени састави“, Београд, 1871[18]
- „Трговачко књиговођење“, Београд, 1871
- „Школа нотног певања“, Београд, 1871
- „Школа за виолину“, у рукопису
Периодика
уреди- Трговачке новине, уредник 1861—1863
- Београдске илустроване новине[мртва веза], издавач и уредник 1866
- Илустровани свет, књига 1, издавач и уредник 1867
- Илустровани календар, издавач и уредник 1867
- Тежак, уредник 1869
Музика
уреди- „Наталија - кнегиња Србије“, кадрил за клавир, 1874
- „На брегу савском“ Архивирано на сајту Wayback Machine (26. мај 2020), полка за клавир, 1874
- „Тог волим“, за мушки хор, у рукопису
- „Суд народа“, за мушки хор, у рукопису
- „«Делиграду», пароброду“, за мушки хор, у рукопису
- „Боже, кој Србију“, за мушки хор, у рукопису
- „Богу, књазу и народу“, за мушки хор, у рукопису
- „Успомена на Ниш“, валцер за клавир, у рукопису
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Српски биографски речник 2013, стр. 578
- ^ а б Алексијевић
- ^ Новаковић 1892, стр. 370
- ^ Тежак 1.3.1883, стр. 57
- ^ Крстић, Јовићевић, Анџић 2016, стр. 360-361
- ^ Перић 2013
- ^ Лукетић 2005
- ^ Милановић (2016) pp. 76 и фусн. 193-194
- ^ 165 година Првог београдског певачког друштва 2018
- ^ Васиљевић 2000, стр. 121
- ^ Парезановић 2016, стр. 29
- ^ Ђурић-Клајн 1956
- ^ Тежак, 1.3.1883. Стр.57
- ^ Протић 1910, стр. 207–209
- ^ Kрстић 1931, стр. 512
- ^ од нем. Tausend = хиљаду и нем. Künstler = уметник
- ^ према: Јовановић Симић 2018, стр. 178
- ^ Јовановић Симић 2018, стр. 174 фусн. 2
Литература
уреди- 165 година Првог београдског певачког друштва. Информативна служба Српске православне цркве, 12.1.2018. Архивирано на сајту Wayback Machine (17. октобар 2020)
- † Милан Миловук. У: Тежак, 1.3.1883. Стр.57.
- Властоје Д. Алексијевић: Савременици и последници Доситеја Обрадовића и Вука Стеф. Караџића. Биографско-библиографска грађа. Слово: М. Рукопис, без године.
- Зорислава Васиљевић: Миловук и Мокрањац – музички просветитељи без Копитара и Даничића. Савременик, бр. 11, 1986. Стр. 395–407.
- Зорислава Васиљевић: Рат за српску музичку писменост. Београд, 2000.
- Сања Гавриловић: У незаборав прошлости. Нови Сад, 2000. Архивирано на сајту Wayback Machine (2. децембар 2022)
- Славица Гароња (ур.): Споменица Трговачке школе у Београду 1843-1993. Београд, 1993.
- Ивана Дробни: Методичке основе првих српских уџбеника за наставу музике. У: Настава и васпитање, Број 3, год. LVI, 2007. Стр. 225-356.
- Владимир Р. Ђорђевић, Прилози биографском речнику српских музичара, Београд, 1950.
- Стана Ђурић-Клајн: Музика и музичари. Београд, 1956.
- Стана Ђурић-Клајн: Акорди прошлости. Београд, 1981.
- Јелена Јовановић Симић: О Глишићевој хуморесци Модерна стилистика. У: Предавања, Семинар српског језика, књижевности и културе, бр.7, 2018. Стр. 173-189.
- Петар Крстић: Музичке школе у Београду. У: Општинске новине, 15.4.1931. Стр. 511-516.
- Снежана Љ. Крстић, Предраг В. Јовићевић, Роса М. Анџић: Либерални правац политичке економије и његов утицај на економску мисао у Србији у 19. веку. У: Војно дело, 5/2016. Стр. 359-368.
- Мирослав Лукетић: Чеси у музичком животу Црне Горе. Будва, 2005.
- Биљана С. Милановић: Европске музичке праксе и обликовање нације кроз креирање националне уметничке музике у Србији у првим деценијама ХХ века. Београд, 2016.
- Стојан Новаковић: Како се отпочео и развио књижевни покрет у Биограду и у Србији. У: Отаџбина, 1.9.1892. Страна 370.
- Кристина Парезановић: Организација наставе солфеђа у Србији од друге половине XIX века до данас ‒ достигнућа и тековине. У: Музикологија, 1/2016. Стр. 27-50.
- Ђорђе Перић: Михаило Спасојевић (1823—1896), Заборављени српски музичар и Чучук Станин биограф. У: Буктиња, часопис за књижевност, уметност и културу. Број 36, 2013. Архивирано на сајту Wayback Machine (17. октобар 2020)
- Даница Петровић, Српски музичари у Будиму и Пешти у XIX и почетком XX века. Из историје српско-мађарских културних веза. Нови Сад, 2003.
- Љубомир Протић: Главни просветни савет. Преглед живота и рада поводом његовог хиљадитог састанка. У: Просветни гласник, службени лист Министарства просвете и црквених послова. Год. XXXI, Бр. 3, март 1910. Стр. 156-228.
- Слађана Ристић: Од Солуна до Будима где год српских душа има. 145 година Првог београдског певачког друштва. У: Српско наслеђе. Историјске свеске. Број 3, март 1998. Архивирано на сајту Wayback Machine (22. март 2023)
- Српски биографски речник. Књига 6, Мао-Миш. Нови Сад, (2014) ISBN 978-86-7946-149-0