Википедија

Едвин Мозиз

Едвин Корли Мозиз (енгл. Edwin Corley Moses; Дејтон, 31. августа 1955), амерички атлетичар, који је освојио златне медаље у дисциплини 400 m са препонама на Олимпијским играма 1976. и Олимпијским играма 1984. и бронзану на Играма у Сеулу 1988. Мозиз је и двоструки светски првак, на Светском атлетском првенству у Хелсинкију 1983 и Риму 1987. и троструки победник Светског купа у атлетици, 1977, 1979. и 1981.

Едвин Мозиз
Лични подаци
Пуно имеЕдвин Корли Мозиз[1]
Датум рођења(1955-08-31)31. август 1955. (69 год.)[1]
Место рођењаДејтон, Охајо[2], САД
Висина188 cm
Маса82 kg
Спортске информације
Спорт400 m препоне[1][3]
Награде и медаље
Атлетика
Представљајући Сједињене Америчке Државе САД
400 м препоне
Олимпијске игре
Златна медаља — прво место 1976. Монтреал 47,63 СР
Златна медаља — прво место 1984. Лос Анђелес 47,75
Бронзана медаља — треће место 1988. Сеул 47,56
Светска првенства
Златна медаља — прво место 1983. Хелсинки 47,50
Златна медаља — прво место 1987. Рим 47,46
www.edwinmoses.com

Између 1977. и 1987. године Мозиз је победио у непрекидном низу на 107 узастопних финалних такмичења, те, у склопу тога, у том периоду, на 122 узастопне трке није доживио пораз. Четири пута је постављао светски рекорд на 400 m препоне, последњи пута 1983. године, у Кобленцу, Немачка, а с тим, сада бившим светским рекордом, и данас држи други резултат свих времена у тој дисциплини. Први је увео технику трчања с 13 корака између високих препона, с 12 корака између појединих препона. Због тих својих успеха, али и трага који је оставио у светској атлетици, с правом се сматра не само највећим препонским тркачем у историји атлетике, него и једним од највећих атлетичара у историји.[1]

Каријера

уреди

Едвина Мозиза спортски је свет упознао на Олимпијским играма у Монтреалу, 1976.

Квалификујући се на америчким триалсима, победио је у финалу Игара у Монтреалу, и то са новим светским рекордом, 47,64 s, оборивши четири године стар рекорд са Олимпијских игара у Минхену 1972., који је поставио Џон Аки-Буа из Уганде.

Идуће, 1977. године, одмах почетком сезоне, 11. јуна, у Вествуду, у Калифорнији, је поново поставио светски рекорд на 400 m са препонама у времену 47,45 s. Међутим, 26. августа, Мозиз је изгубио своју прву трку откада се појавио на међународној сцени, и то од немачког препонаша Харалда Шмида. Овај пораз коштао је Мозиза (неслужбене) титуле атлетичара с највећим непрекидним низом финалних победа. Сакупивши 107 победа у каријери заузима друго место, иза свог сународника, бацача кугле Перија О'Брајена, који има низ од 116 узастопних финалних победа. Крајем те сезоне је победио и на Првом светском купу у атлетици у Диселдорфу.

Године 1978. Мозиз је победио на свим атлетским митинзима на којима је наступио. Идуће године је поново тријумфовао на Другом светском купу, у Монтреалу.

Међутим, председник САД Џими Картер је наредио бојкот Олимпијских игара у Москви 1980 и Мозиз је изгубио прилику да понови успех из 1976.[4] На Играма у Москви, у дисциплини 400 m са препонама је победио источнонемачки атлетичар Волкер Бек. Мозиз је 3. јул а 1980. године у Милану поправио свој светски рекорд на 47,13 s.

Године 1981. је по трећи пут тријумфовао на Светском атлетском купу у Риму. Године 1982. и 1983. су врхунац каријере Едвина Мозиза.

На Првом светском атлетском првенству у Хелсинкију 1983, Мозиз је освојио злато. Након тог светског првенства, а на свој рођендан 31. августа је поставио свој четврти светски рекорд у трци на 400 m са препонама, 47,02 секунде. Овај рекорд је остао на снази 9 година када га, на Олимпијским играма у Барселони, 1992. испод границе 47 секунди (и данас важећих 46.78 сец) спустио Мозизов сународник Кевин Јанг.

На Играма у Лос Анђелесуе 1984. године Мозизу је припала част да изговори Олимпијску заклетву на отварању Олимпијских игара.[5] Мозиз је у трци на 400 m са препонама узео своје друго олимпијско злато. Највећи конкуренти у то време Дени Харис и Немац Харалд Шмид освајају сребро и бронзу.

Идуће две године Мозиз побеђује на свим митинзима, а 1987. године Дени Харис, 4. јуна, у Мадриду је победио Мозиза и прекинуо његов низ који је трајао тачно 9 година, 9 месеци и 9 дана. Међутим, на Другом светском првенству у атлетици, те године у Риму, Мозиз је освајио своју другу титулу светског првака, две стотинке испред Хариса и Шмида.

На олимпијским играма у Сеулу 1988. године, Едвин Мозиз је поново био фаворит у својој дисциплини, претходно поновно победивши на америчким квалификацијама. Међутим, Андре Филипс, Мозизов земљак који је редовно губио од њега, као и Сенегалац Амаду Дија Ба, су победили Мозиза који је освојио бронзу.

Награде и признања

уреди

Мозиз је први добитник тада новоустановљене награде америчке атлетске федерације „Џеси Овенс“ 1981, затим награде „Џејмс Е. Саливен“ као најбољи аматерски атлетичар у САД 1983. У избору Еј-Би-Сија за најбољег спортисту 1984. освојио је прво место, као и у избору магазина „Спортс Илустрејтед“.[1] Године 1984, његов родни град Дејтон преименовао је Вест Мајами булевар и Санрајз авенију у Булевар Едвина К. Мозиза. Године 1999, Мозиз је био на 47. месту на ESPN-овом списку 50 најбољих спортиста века.[6]

Приликом установљења нове престижне спортске награде Laureus World Sports Academy, 2000. године Савет ове институције изабрао је Мозиза за свог првог председника.

Реформе подобности

уреди

Године 1979, Мозиз је узео одсуство са свог посла у Џенерал Динамиксу да би се посветио трчању са пуним радним временом. У наредне две године имао је кључну улогу у реформи међународних и олимпијских правила о подобности. На његов наговор, основан је програм Поверилачког фонда за спортисте како би се спортистима омогућило да имају користи од државних или приватних стипендија, директних плаћања и новца од комерцијалне подршке, а да притом не угрозе своје квалификације за Олимпијске игре. Мозиз је представио план Хуану Антонију Самарану, председнику Међународног олимпијског комитета, и концепт је ратификован 1981. Овај фонд је основа многих програма издржавања, стипендија и корпоративне подршке олимпијских спортиста, укључујући прогреме директне помоћи спортистима Олимпијског комитета Сједињених Држава.

Тестирање на дрогу

уреди

Као спортски администратор, Мозиз је учествовао у развоју бројних политика за борбу против дроге и помогао је атлетичарској заједници да развије један од најстрожих система насумичног тестирања на дроге у спорту. У децембру 1988. дизајнирао је и креирао први програм тестирања дрога у аматерском спорту насумичним избором ван такмичења. Више деценија, Мозиз је био лидер у стварању структуре и протокола који су значајно смањили употребу илегалних лекова који побољшавају перформансе у атлетици.[7]

Остала достигнућа

уреди

Након што се повукао из атлетике, Мозиз се такмичио у боб тркама Светског купа 1990. у Винтербергу у Немачкој. Он и дугогодишњи амерички олимпијац Брајан Шимер освојили су бронзану медаљу у двобоју.

Године 1994, Мозиз је стекао МБА на Универзитету Пепердин и примљен је у Националну атлетску алеју славних.[8]

 
Мозиз (четврти с лева) стајао је поред Дејлија Томпсона на Лауреусовом дану 2006. одржаном у Хам Поло клубу у Лондону.

Од избора 2000. године, Мозиз је био председник Светске спортске академије Лауреус, која настоји „да промовише и повећа учешће у спорту на свим нивоима, као и да промовише коришћење спорта као алата за друштвене промене широм света“.[9] Неколико десетина спортиста олимпијских и светских шампиона, преко Фондације Лауреус спортови за добро, ради на помоћи младима у неповољном положају широм света.

Године 2008, Мозиз је уручио награду за животно дело Дејтонску награду за књижевни мир Тејлору Бранчу, биографу Мартина Лутера Кинга млађег.

У мају 2009, године, Универзитет Масачусетса у Бостону доделио је Мозизу почасни докторат за његове напоре да одржи интегритет олимпијских спортова и за његову употребу спорта као алата за позитивне друштвене промене.

Лични живот

уреди

Мозизов отац је био Таскиги ваздухопловац. Мозиз је вегетаријанац, хуманитарац и заговорник мира.[10][11]

Од 1986. до 1988. године, још увек у врхунцу своје тркачке каријере, патио је од недијагнозиране руптуре диска, откривене магнетном резонанцом годинама касније.[12]

Мозиз има једног сина Џулијана, одбојкаша, рођеног 29. августа 1995. године у јужној Калифорнији.[12] Он се оженио Мирелом Борд 1982. године; развели су се 1992. године.[13][12] Мозиз се оженио са Мишел Мозиз у фебруару 2007; она је поднела захтев за развод 2016. године.[14]

Године 2017, Мозиз је претрпео две трауматске повреде мозга у року од неколико месеци, али се опоравио тако поново може да хода.[12]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б в г д „Edwin Moses”. Sports-Reference.com. Sports Reference LLC. Архивирано из оригинала 17. 4. 2020. г. Приступљено 10. 6. 2015. 
  2. ^ „Edwin Moses”. usatf.org. USA Track & Field. Архивирано из оригинала 11. 3. 2016. г. Приступљено 10. 6. 2015. 
  3. ^ Edwin Moses. trackfield.brinkster.net
  4. ^ Caroccioli, Tom; Caroccioli, Jerry (2008). Boycott: Stolen Dreams of the 1980 Moscow Olympic Games. Highland Park, IL: New Chapter Press. стр. 243—253. ISBN 978-0942257403. 
  5. ^ He's Hurdled into History, New York Times, Dave Anderson, Aug. 6, 1984.
  6. ^ „ESPN unveils SportsCentury's 20 greatest athletes”. ESPN.com. 14. 9. 1999. Приступљено 7. 10. 2021. 
  7. ^ Edwin Moses still leading the fight against doping in athletics, Irish Times, Donald McRae, February 10, 2020. Retrieved July 30, 2021.
  8. ^ „Edwin Moses... The Icon: Biography & Stats”. The Official Website of Edwin Moses. 
  9. ^ „Laureus”. laureus.com. 
  10. ^ Finn, Adharanand (30. 7. 2012). „Olympic vegetarians: the elite athletes who shun meat”. The Guardian. London. 
  11. ^ „Top 10 Historic Vegetarian and Vegan Olympians”. SikhNet. 30. 7. 2012. 
  12. ^ а б в г Edwin Moses remarkably recovers from traumatic brain injurie NBC Sports (AP), December 4, 2017. Retrieved July 30, 2021.
  13. ^ Two-Time Olympic Gold Medalist Moses Files for Uncontested Divorce, Los Angeles Times, January 1, 1992. Retrieved July 30, 2021.
  14. ^ U.S. Olympic Legend Edwin Moses Wife Files For Divorce, TMZ, September 4, 2016. Retrieved July 30, 2021.

Литература

уреди
  • "Edwin Moses: An Era Unto Himself" (1999). In ESPN SportsCentury. Michael MacCambridge, Editor. New York: Hyperion-ESPN Books. pp. 254–5.

Спољашње везе

уреди
 
Едвин Мозиз на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Едвин_Мозиз&oldid=28576500”