Оружане снаге Румуније
Војска Румуније (рум. Armata Română) је формација коју сачињавају њена три дела, а то су: Копнена војска, Ваздухопловне снаге и Морнарица. У миру, војском управља Министар националне безбедности, а у рату председник Румуније. Румунске трупе су учествовале у неколико мисија, а то су: БиХ, Косово, Ирак и Авганистан.[4] 25. октобар се слави као Дан Војске Румуније.
Историја
уредиВојска Румуније се оснива за време владавине Александра Јоана Кузе.[5] Румунија је учествовала у Руско-турском рату (1877—1878), Првом светском рату, Другом светском рату.
Први светски рат
уреди
Од 6. маја 1913. године Румунске оружане снаге (Armata Romana) су се састојале од копнене војске (Trupe de uscat) и Краљевске морнарице (Marina Regala). Активна армија првог позива (Armata Activa) је обухватала људе узраста 21-28 година, Резервна армија другог позива (Reserva Armatei) људе од 29-40 година, а Миллиција трећепозиваца (Militii) људе старости 41-46 година. Фердинанд је био главнокомандујући војске, а генерал Думутру Илијеску начелник генералштаба. Војска је 27. августа 1916. године мобилисала 833.601 војника у 20 пешадијских дивизија првог и другог позива и две коњичке дивизије (1. и 2). Дивизије другог позива 21-23 су формиране 9. септембра. Дивизије су груписане у седам корпуса (1-7) који су сачињавали - 1. армију (Крајова) у северозападној Влашкој под командом генерал-пуковника Јоана Клучера, а касније генерал-мајора Јоана Драгалина; 2. армију (Бајкој) у јужној Молдавији под генерал-пуковником Григорију Крајничеануом, касније генерал-пуковник Александру Аверескуом; 3. армију (Букурешт) у јужној Влашкој под Аверескуом; Северну, касније 4. армију (Бакау) у северној Молдавији под генерал-пуковником Константином Прешаном; док је 5. корпус био у стратешкој резерви.
Пешадијска дивизија првог позива (1-10) је бројала 27.000 људи и састојала се од две пешадијске бригаде (свака са два активна пука) и резервне пешадијске бригаде. Пук од 4.793 војника је имао три пешадијска батаљона јачине 1.160 људи, а у сваком батаљону је било по три чете са четири вода, и митраљеска чета. Пук лаке пешадије (Винатори) је имао два батаљона. Дивизија је имала и ескадрон коњаника (Цалараси); артиљеријску бригаду са два пука пољске артиљерије, сваки са два батаљона по три батерије; три батерије топова калибра 5,3 cm, за подршку; инжињеријску чету, „одељење“ везе (пола вода); као и помоћни батаљон (медицинска чета, снадевачка и муницијска комора). Пешадијска дивизија другог позива (11 -15) је имала две резервне пешадијске бригаде, док су остале дивизије (16-23) имале две бригаде првог или другог позива или „мешовите пешадијске бригаде“ у чијим је пуковима 4. батаљон био састављен од територијалаца; батаљон милиције, артиљеријску бригаду и коњички батаљон (са два ескадрона).
Пешадијске бригаде од 1. до 20. и пукови од 1. до 40. су били првог позива, док су бригаде од 21. до 40. и пукови од 41. до. 80. били попуњени другопозивцима из резерве. Коњичка дивизија јачине 5.280 људи је имала три бригаде са два коњичка пука, а сваки пук са 746 људи је имао четири коњичка ескадрона и одељење митраљезаца; бициклистички одред; батаљон коњичке артиљерије (три батерије са 189 војника); радио и телеграфски полувод и помоћни батаљон. Линијска коњица је названа „Црвени људи“ (Rosiori) а територијаци у резерви „Коњица“ (Calarasi).
Постојао је и пук Краљевске гарде (са три ескадрона), погранична бригада и добровољачки моторизовани корпус. Корпус брдске пешадије (VinatorideMunte) је формиран 16. новембра 1915. године и до 1916. био пук јачине 1.980 људи, са три батаљона; у сваком батаљону је била једна чета митраљезаца, телеграфска чета и четири стрељачке чете. Армија је претрпела тешке губитке - 240.000 људи (29%) током 1916. године, јер су преобимне дивизије биле лоше опремљене и са малим бројем официра. У априлу 1917. године Румунска војска од 700.000 људи је била сатерана у источну Молдавију иза реке Серет. Начелник генералштаба је био генерал Прешан, и била је под руском стратегијском командом (генерал Владимир Захаров, касније генерал Димитри Сербацев). Војна мисија француског генерала Анрија Матијаса Бертелоа је реорганизовала Румунску војску у 15 дивизија првог позива и две коњичке дивизије, распоредених у пет корпуса (2-6) и коњички корпус (1. Calarasi, 1. и 6. Rosiori пешачка бригада). Корпуси су организовани у 1. армију (генерал Константин Кристеску, а касније генерал-уковник. Еремија Григореску) и 2. армију (генерал Авереску), са три дивизије (2, 4. и 11) у армијској резерви.
Пешадијске дивизије су имале мањи број људи, али им је повећана ватрена моћ - пешадијском пуку је додата 4. чета за снабдевање; четири прекобројна пешадијска или лака милицијска батаљона су заменила резервну пешадијску бригаду; дивизијска коњица је дуплирана у батаљон (два ескадрона); један пољски артиљеријски пук у артиљеријској бригади је замењен пуком хаубица (два батаљона са две батерије), а додата је и батерија рововских минобацача, док је остала само једна пољска батерија калибра 5,3 cm; инжињеријаје проширенау батаљон (инжињеријска, понтонска, сигнална и ракетна чета); помоћном батаљону су додати одред војне полиције (Jandarmeria) и покретна болница. Коњичка дивизија је смањена на једну коњаничку Rosiori бригаду (два пука са четири ескадрона) и један пук пешадијских Rosiori. Бициклисти су увећани у чету, распуштен је телеграфски полувод, а додат одред војне полиције. Оформљен је и корпус брдске пешадије: погранична бригада (два пука са три батаљона и батерија калибра 5,3 cm) - две артиљеријске гарнизонске („тврдавске") бригаде са два пука; два пука брдске артиљерије са седам батерија сваки; железнички, понтонски, гарнизонски и специјални инжињеријски батаљони.
У августу 1916. Румунска ратна морнарица (штаб у Галатију) је распустила свој поморски одред, остављајући само Дунавску флотилу са четири оклопна монитора, четири топовњаче и осам торпедних чамаца да се бори са мађарском Дунавском флотилом. Армијски ваздухопловни корпус (Corpul Aerian Romana) је основан 20. априла 1913. године, а од 15. августа 1916. године по једна мешовита ескадрила је додељена свакој од армија, докје један пук игруп) бранио Букурешт. У јануару 1917. корпус је повећан на четири мешовита ваздухопловна пука (1-4), сваки са две или три ескадриле, да би од марта 1917. био преименован у Краљевско румунско ваздухопловство (Aeronautica Regala Romana).
Од августа 1916. до децембра 1917. године руска армија са 44 дивизије је помагала Румунији. У Буковини и северној Молдавији је била 9. армија (40. корпус) током 1916. године, а 8. армија 1917. године; у јужној Молдавији током 1916. је била 4. армија (7. и 8. корпус), а 1917. ту је била 9. армија (2, 24, 26, 36. и 40. корпус); у источној Влашкој 4. армија (7, 8. и 30. корпус) 1917. години; у Добруџи је 1916. била Дунавска армија (47. корпус), а 1917. 6. армија (4, 47,4. сибирски и 6. коњички корпус). Армијску резерву 1917. години чинили су 29, 45. и 3. коњички корпус. Румунија је оклевала са демобилизацијом, што је захтевано Букурештанским споразумом од 7. маја 1918. године, и реорганизацијом војске у пет корпуса, сваки са три пешадијске дивизије. Војска под командом генерала Кристескуа је 10. новембра 1918. ремобилисала седам пешадијских (6-10 и 13-14), две коњичке (1-2) и две нове, лаке дивизије (1-2); и до 1. децембра 1918. године окупирала Трансилванију, источни Банат, Буковину и јужну Добруџу, на тај начин удвостручивши величину Румуније на 294.967 km².
Референце
уреди- ^ „Способни војници”. Архивирано из оригинала 15. 5. 2020. г. Приступљено 1. 2. 2014.
- ^ „MoND Budget as of 2007”. Архивирано из оригинала 22. 4. 2008. г. Приступљено 1. 2. 2014.
- ^ „MoND Budget as of 2007 БДП проценат”. Архивирано из оригинала 22. 4. 2008. г. Приступљено 1. 2. 2014.
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 15. 10. 2012. г. Приступљено 1. 2. 2014.
- ^ Историја