Јован Живковић
Барон Јован Живковић Фрушкогорски (Сремски Карловци, 11. април 1826 — Загреб, 8. април 1902) био је српски правник, политичар и банкар.
| Јован Живковић Фрушкогорски | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||
| Лични подаци | |||||||||
| Датум рођења | 11. април 1826. | ||||||||
| Место рођења | Сремски Карловци, Аустријско царство | ||||||||
| Датум смрти | 8. април 1902. (75 год.) | ||||||||
| Место смрти | Загреб, Аустроугарска | ||||||||
| Држављанство |  Аустроугарска | ||||||||
| Народност | Србин | ||||||||
| Религија | православац | ||||||||
| |||||||||
Биографија
уредиРођен је у Сремским Карловцима као млађи брат Владике Теофана Живковића. Гимназију је учио у Карловцима, а правне науке у Печују и Пожуну. Учествовао је у припремама за Мајску скупштину 1848. године. По завршетку Мађарске револуције одлази у Беч, где довршава правне науке. Ту је припадао родољубивом кругу Вука Караџића. После свршених студија одлази у Темишвар, где је боравио до 1870. године, када је изабран за сремског поджупана, већника Банског стола и најзад Стола седморице у Загребу, где је остао све до 1873. године. Учествовао је у раду Благовештенског сабора, на којем се залагао за припајање Срема троједници. Године 1861. ушао је у хрватски сабор као посланик Сремске жупаније и присталица Унионистичке странке.[1]
Савез између Хрватске и Угарске схватао је као савез двеју краљевина, које су спојене јединством круне и свих послова установљених прагматичном санкцијом. Тражио је аутономију за Хрватску уз признање прерогатива у правосуђу, управној и просветно-наставној области. После 1865. године, деловао је као истински вођа униониста. Залагао се да се са Угарском одмах започну преговори о нагодби. Године 1873, када је власт у Хрватској прешла у руке Народне странке Ивана Мажуранића, а он постао бан, Живковић је добио дужност шефа унутрашњих послова. Године 1883. је отишао у пензију, али се и даље ангажовао у јавним пословима, посебно привредног карактера. Као првак Србадије учествовао је 1893. на манифестацији у Дубровнику, приликом откривања Гундулићевог споменика.[1]
Године 1895. изабран је за првог председника Управног одбора Српске банке у Загребу. Био је витез Реда железне круне Другог реда и Малтешког крста реда „Светог Степана“.
Види још
уредиРеференце
уреди
