Неправедни споразуми

Неправедни споразуми јесу назив који се користи у кинеској историографији за ословљавање низа договора склопљених између владара династије Ћинг и Западних сила, Русије и Јапана током средине 19. и почетком 20. века.^[1] Споразуми су садржавали једностране услове који су од Кине тражили уступање територија, плаћање одштете, давање повластица страним држављанима и др. Кинески историчари сматрају да су уговори били неповољни за кинеску државу као и да су јој наметани због економске и војне надмоћи страних сила.^[2]^[3]

Израз се први пут спомиње током порасти кинеског национализма и антиимперијализма током 1920-их, а редовно су га користиле и присталице Куоминтанга и Комунистичке партије.

Овај појам се такође користи у Јапану и Кореји како би се описали споразуми сличне природе између ових држава и Западних земаља.

Кина

У Кини је термин „неправедни споразум” први пут ушао у употребу током раних 1920-их.^[4] Донг Ванг, професор савремене и модерне кинеске историје на Гордон колеџу у Масачусетсу, Сједињене Државе, приметио је да „иако је та фраза дуго била у широкој употреби, ипак јој недостаје јасно и недвосмислено значење“ и да „не постоји сагласност о стварном броју уговора потписаних између Кине и страних земаља који би требало да се рачунају као 'неравноправни'.“^[4]

Историчар Имануел Шу наводи да су Кинези сматрали да су уговори које су потписали са западним силама и Русијом неравноправни „зато што о њима нису преговарале нације које се међусобно третирају као једнаке, већ су наметнути Кини након рата и зато што су задирали у суверена права Кине ... што ју је свело на полуколонијални статус“.^[5]

Као одговор, историчарка Елизабет Кобс наводи у књизи American Umpire свој аргумент да се „демократски капитализам“ никада није манифестовао у империјализму: „Иронично, међутим, споразуми су такође делом били резултат првобитног оклевања Кине да размотри било какве споразуме, пошто је преовладавало гледиште на све друге нације као инфериорне. Она није желела да буде једнака."^[6]

У многим случајевима, Кина је била принуђена да плати велике износе финансијских репарација, отвори луке за трговину, уступи или закупи територије (као што су спољна Манџурија и спољна северозападна Кина (укључујући Семиречје) Руском царству, Хонгконг и Вејхајвеј Уједињеном Краљевству, Гуангџоуван Француској, Квантанг закупљену територију и Тајван Јапанској империји, уступак залива Ђаоџоу Немачкој империји и концесиона територија у Тјенцину, Шамјену, Ханкоу, Шангају итд), и да чине разне друге уступке суверенитета страним земљама сфере утицаја, након војних претњи.^[7]

Најранији уговор који је касније помињан као „неједнак“ била је Конвенција о Чуенпијским преговорима из 1841. током Првог опијумског рата. Први уговор између Кине и Уједињеног Краљевства назван „неједнаким“ био је Уговор из Нанђинга 1842. године.^[7]

Након пораза Ћинг Кине, споразуми са Британијом су отворили пет лука за спољну трговину, а истовремено су омогућили страним мисионарима, барем у теорији, да бораве у Кини. Страним становницима у лучким градовима суђења су омогућили њихови конзуларни органи, а не кинески правни систем, концепт који се назива екстратериторијалност.^[7] Према уговорима, Велика Британија и САД су основале Британски Врховни суд за Кину и Јапан и Суд Сједињених Држава за Кину у Шангају.

Кинеско огорчење

После Првог светског рата, патриотска свест у Кини се фокусирала на уговоре, који су сада постали широко познати као „неправедни споразуми”. Националистичка партија и Комунистичка партија су се надметале да убеде јавност да ће њихов приступ бити ефикаснији.^[7] Немачка је била принуђена да оконча своја права, Совјетски Савез их је предао, а САД су организовале Вашингтонску конференцију да преговарају о њима.^[8]

Након што је Чанг Кај Шек прогласио нову националну владу 1927. године, западне силе су брзо понудиле дипломатско признање, што је изазвало узнемиреност у Јапану.^[8] Нова влада је декларисала великим силама да је Кина деценијама експлоатисана под неправедним споразумима и да је време за такве уговоре прошло, захтевајући да поново преговарају о свима под равноправним условима.^[9]

Пред крај неправедних споразума

Након Боксерске побуне и потписивања Англо-јапанског савеза 1902, Немачка је почела да преиспитује политички приступ према Кини. Немачка је 1907. предложила немачко-кинеско-амерички споразум који никада није остварен. Тако је Кина ушла у нову еру укидања неправедних споразума 14. марта 1917. када је прекинула дипломатске односе са Немачком. Кина је објавила рат Немачкој 17. августа 1917. године.^[10]

Ови акти су поништили неправедни споразум из 1861. године, што је резултирало поновним успостављањем кинеске контроле над концесијама Тјенђина и Ханкоа Кини. Кина је 1919. одбила да потпише Версајски мировни споразум. Дана 20. маја 1921. Кина је осигурала Немачко-кинески мировни споразум (Deutsch-chinesischer Vertrag zur Wiederherstellung des Friedenszustandes), који се сматра првим равноправним уговором између Кине и једне европске нације.^[10]

Јапан и Кореја

Када је амерички комодор Метју К. Пери стигао у Јапан 1854. године, земља је потписала Конвенцију из Канагаве. Њен значај је био ограничен. Много важнији је био Харисов споразум из 1858. о којем је преговарао амерички изасланик Таунсенд Харис.^[11]

Први неправедни споразум Кореје није био са Западом, већ са Јапаном. Инцидент на острву Гангва 1875. године довео је до тога да је Јапан послао капетана Иноуе Јошика и ратни брод Унјо са имплицираном претњом војном акцијом да принуди корејско Краљевство Чосон. Ово је приморало Кореју да отвори своја врата Јапану потписивањем Јапанско-корејског споразума из 1876. године.^[12]

Неправедни споразуми су се завршавали у различито време за укључене земље. Победе Јапана у Првом кинеско-јапанском рату 1894–1895 увериле су многе на Западу да неправедни споразуми више не могу да се примењују на Јапан. Неправедни споразуми Кореје са европским државама постали су углавном ништавни 1910. године, када ју је припојио Јапан.^[13]

Види још

Референце

^ „Unequal Treaties with China”. Encyclopédie d’histoire numérique de l’Europe (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-22.
^ Fravel, M. Taylor (2005-10-01). „Regime Insecurity and International Cooperation: Explaining China's Compromises in Territorial Disputes”. International Security. 30 (2): 46—83. ISSN 0162-2889. S2CID 56347789. doi:10.1162/016228805775124534.
^ Fravel, M. Taylor (2008-08-25). Strong Borders, Secure Nation: Cooperation and Conflict in China's Territorial Disputes (на језику: енглески). Princeton University Press. стр. 2. ISBN 978-1-4008-2887-6.
^ ^а ^б Wang, Dong (2005). China's Unequal Treaties: Narrating National History. Lanham, Maryland: Lexington Books. стр. 1–2. ISBN 9780739112083. .
^ Hsu, Immanuel C. Y (1970). The Rise of Modern China. New York: Oxford University Press. стр. 239. ISBN 0195012402. .
^ Cobbs, Elizabeth (2013). American Umpire. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. стр. 111. ISBN 9780674055476. .
^ ^а ^б ^в ^г Dong Wang (2005). China's Unequal Treaties: Narrating National History. (Lanham, Md.: Lexington Books, 2005).
^ ^а ^б Akira Iriye (1965). After Imperialism: The Search for a New Order in the Far East, 1921–1931 (Cambridge: Harvard University Press, 1965; Reprinted: Chicago: Imprint Publications, 1990), passim. .
^ „CHINA: Nationalist Notes”. TIME. 25. 6. 1928. Архивирано из оригинала 21. 11. 2010. г. Приступљено 11. 4. 2011.
^ ^а ^б Andreas Steen. Deutsch-chinesische Beziehungen 1911-1927: Vom Kolonialismus zur „Gleichberechtigung“. Eine Quellensammlung. Berlin, Akademie-Verlag 2006, S. 221.
^ Auslin, Michael R. (2006). Negotiating with Imperialism: The Unequal Treaties and the Culture of Japanese Diplomacy. Harvard University Press. стр. 17, 44. ISBN 9780674020313.
^ Preston, Peter Wallace (1998). Pacific Asia in the Global System: An Introduction. Blackwell Publishing. Pacific Asia in the Global System: An Introduction. ISBN 0-631-20238-2.
^ I. H. Nish, "Japan Reverses the Unequal Treaties: The Anglo-Japanese Commercial Treaty of 1894" Journal of Oriental Studies. 13 (2): 137-146.

Литература

Auslin, Michael R. (јул 2009). Negotiating with Imperialism: The Unequal Treaties and the Culture of Japanese Diplomacy. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01521-0. OCLC 56493769.
Hsü, Immanuel Chung-yueh (1970). The Rise of Modern China. New York: Oxford University Press. OCLC 300287988.
Nish, I. H (1975). „Japan Reverses the Unequal Treaties: The Anglo-Japanese Commercial Treaty of 1894”. Journal of Oriental Studies. 13 (2): 137—146. .
Perez, Louis G (1999). Japan Comes of Age: Mutsu Munemitsu & the Revision of the Unequal Treaties. стр. 244. .
Ringmar, Erik (2013). Liberal Barbarism: The European Destruction of the Palace of the Emperor of China. New York: Palgrave Macmillan. .
Wang, Dong (2003). „The Discourse of Unequal Treaties in Modern China”. Pacific Affairs. 76 (3): 399—425. .
Wang, Dong (2005). China's Unequal Treaties: Narrating National History. Lanham, Maryland: Lexington Books. ISBN 9780739112083.
Taylor Fravel, M. (25. 8. 2008). Strong Borders, Secure Nation: Cooperation and Conflict in China's Territorial Disputes. Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-2887-6.
Chang, Maria Hsia (2001). Return of the dragon: China'z wounded nationalism. Westview Press. стр. 69—70. ISBN 978-0-8133-3856-9. ^{[мртва веза]}
Gries, Peter Hays (2004). China's New Nationalism: Pride, Politics, and Diplomacy . University of California Press. стр. 43–49. ISBN 978-0-520-93194-7.
Cullinane, Michael Patrick (2017-01-17). Open Door Era: United States Foreign Policy in the Twentieth Century (на језику: енглески). Edinburgh University Press. стр. 25—26, 178. ISBN 978-1-4744-0132-6.
Moore, Gregory (2015-05-27). Defining and Defending the Open Door Policy: Theodore Roosevelt and China, 1901–1909 (на језику: енглески). Lexington Books. стр. xiii, xiv, xv. ISBN 978-0-7391-9996-1.
Shambaugh, David (2020-01-30). China and the World (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 73. ISBN 978-0-19-006231-6.
Shapiro, Judith (2013-04-17). China's Environmental Challenges (на језику: енглески). John Wiley & Sons. ISBN 978-0-7456-6309-8.
Unoki, Ko (2016-04-08). International Relations and the Origins of the Pacific War (на језику: енглески). Springer. стр. 108. ISBN 978-1-137-57202-8.
Jianlang, Wang (2015-11-27). Unequal Treaties and China (2-Volume Set) (на језику: енглески). Enrich Professional Publishing Limited. стр. 139. ISBN 978-1-62320-119-7.
Cohen, Paul A. (2002). „Remembering and Forgetting National Humiliation in Twentieth-Century China”. Twentieth-Century China. 27 (2): 1—39. S2CID 145795983. doi:10.1179/tcc.2002.27.2.1.
Hevia, James L. (2007), „Remembering the Century of Humiliation: The Yuanming Gardens and Dagu Forts Museums”, Ур.: Jager, Sheila, Ruptured histories, Cambridge, MA: Harvard, стр. 192—208
Huang, Grace C. (2021). Chiang Kai-Shek's Politics of Shame: Leadership, Legacy, and National Identity in China. Cambridge, MA: Harvard University Asia Center. ISBN 9780674260139.
Lovell, Julia (2013), „The Opium War and China's 'Century of Humiliation'”, Ур.: Standen, Naomi, Demystifying China: New understandings of Chinese history, 16, Lanham: Rowman & Littlefield, стр. 153—160, ISBN 9781442208957
Wang, Zheng (2012). Never Forget National Humiliation: Historical Memory in Chinese Politics and Foreign Relations. New York: Columbia University Press. ISBN 9780231148900.

Спољашње везе

Nike, Lan (2003-11-20). „Poisoned path to openness”. Shanghai Star. Архивирано из оригинала 2010-03-23. г. Приступљено 2010-08-14.

[1] „Unequal Treaties with China”. Encyclopédie d’histoire numérique de l’Europe (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-22.

[2] Fravel, M. Taylor (2005-10-01). „Regime Insecurity and International Cooperation: Explaining China's Compromises in Territorial Disputes”. International Security. 30 (2): 46—83. ISSN 0162-2889. S2CID 56347789. doi:10.1162/016228805775124534.

[3] Fravel, M. Taylor (2008-08-25). Strong Borders, Secure Nation: Cooperation and Conflict in China's Territorial Disputes (на језику: енглески). Princeton University Press. стр. 2. ISBN 978-1-4008-2887-6.

[wang-4] а ^б Wang, Dong (2005). China's Unequal Treaties: Narrating National History. Lanham, Maryland: Lexington Books. стр. 1–2. ISBN 9780739112083. .

[5] Hsu, Immanuel C. Y (1970). The Rise of Modern China. New York: Oxford University Press. стр. 239. ISBN 0195012402. .

[6] Cobbs, Elizabeth (2013). American Umpire. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. стр. 111. ISBN 9780674055476. .

[Dong_Wang_2005-7] а ^б ^в ^г Dong Wang (2005). China's Unequal Treaties: Narrating National History. (Lanham, Md.: Lexington Books, 2005).

[Именован-20240420173226-8] а ^б Akira Iriye (1965). After Imperialism: The Search for a New Order in the Far East, 1921–1931 (Cambridge: Harvard University Press, 1965; Reprinted: Chicago: Imprint Publications, 1990), passim. .

[9] „CHINA: Nationalist Notes”. TIME. 25. 6. 1928. Архивирано из оригинала 21. 11. 2010. г. Приступљено 11. 4. 2011.

[Именован_2-20240420173226-10] а ^б Andreas Steen. Deutsch-chinesische Beziehungen 1911-1927: Vom Kolonialismus zur „Gleichberechtigung“. Eine Quellensammlung. Berlin, Akademie-Verlag 2006, S. 221.

[11] Auslin, Michael R. (2006). Negotiating with Imperialism: The Unequal Treaties and the Culture of Japanese Diplomacy. Harvard University Press. стр. 17, 44. ISBN 9780674020313.

[12] Preston, Peter Wallace (1998). Pacific Asia in the Global System: An Introduction. Blackwell Publishing. Pacific Asia in the Global System: An Introduction. ISBN 0-631-20238-2.

[13] I. H. Nish, "Japan Reverses the Unequal Treaties: The Anglo-Japanese Commercial Treaty of 1894" Journal of Oriental Studies. 13 (2): 137-146.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]