Википедија

Селма Лагерлеф

шведска списатељица
(преусмерено са Selma Lagerlöf)

Селма Отила Ловиса Лагерлеф (швед. Selma Ottilia Lovisa Lagerlöf),[1][2] рођена 20. новембра 1858. на породичном имању Морбака у Вермланду, Шведској, умрла 16. марта 1940. у истом месту; шведска, била је шведска књижевница.[3]

Селма Лагерлеф
Селма Лагерлеф, слика Карла Ларзона из 1908. године
Лични подаци
Пуно имеСелма Отила Ловиса Лагерлеф
Датум рођења(1858-11-20)20. новембар 1858.
Место рођењаВермланд, Шведска
Датум смрти16. март 1940.(1940-03-16) (81 год.)
Место смртиВермланд, Шведска
НаградеНобелова награда за књижевност
Званични веб-сајт
Högre lärarinneseminariet

Године 1909. Селма Лагерлеф добила је Нобелову награду за књижевност, чиме је постала прва жена овенчана овом престижном наградом. Нобелову награду пре ње су добиле само још две жене — Марија Кири за физику 1903. и Берта фон Сутнер за мир 1905.

Биографија

уреди

Детињство

уреди

Селма Лагерлеф је рођена 1858. године у Вермланду. Била је четврто дете пуковника Ерика Лагерлефа и Луисе Лагерлеф, рођене Валрут. Рођена је са тешком повредом кука.

Када је имала три и по године разболела се и остала парализована у обе ноге али ова болест нестаје исто тако тајанствено како је и настала. Као и многа друга деца тог времена у Шведској браћа и сестре Лагерлеф добиле су кућно образовање пошто нови свеобухватни школски систем није био изграђен потпуно. Учила је и енглески и француски.

Била је озбиљнија, тиша и мирнија од своје браће, сестара и вршњака, делимично због ноге. Међутим, била је надарена и волела је да чита. Први роман прочитала је у седмој години и већ тада се одлучила да постане писац.

У десетој је прочитала целу Библију. Отац јој је тада био јако болестан и веровала је да може оздравити само ако прочита целу Библију. У дванаестој је написала једну дужу песму о родном крају. У четрнаестој години проводи неко време у Стокхолму због физиотерапија, и та посета је за њу имала велики значај

Учитељица

уреди

После завршеног основног образовања, провела је неколико година код куће да би у јесен 1881. уписала учитељску школу у Стокхолму против очеве воље. Током образовања, породица запада у економске проблеме и посед Морбака се продаје. Отац јој умире 1885.

Током свог образовања, схватила је да су људи из њеног родног краја подједнако занимљиви и важни као они о којима је читала на часовима историје књижевности и тада одлучује да ће управо о њима писати у будућности. По завршетку студија добија посао у основној школи у Ландскруни. Волела је свој посао а и ученици су је ценили.

Књижевница

уреди

1891. дебитовала је књигом „Геста Берлинг“ која се данас сматра једним од класичних дела шведске књижевности. Тадашњи критичари су је различито примили будући да је кршила популарне стилске идеале реализма.

Крајем 19. века напушта учитељски посао и издржава се искључиво писањем. 1897. године сели се у Фалун да би била ближе сестри Герди.

Селма је заједно са Софи Елкан, животном сапутницом, у више наврата путовала по Европи и Блиском истоку. После једног пута написала је роман „Јерусалим“ са којим је постала и међународно позната.

Њеним најчувенијим делима припада „Чудновато путовање Нилса Холгерсона кроз Шведску“ првобитно замишљено као уџбеник географије у којем један мали дечак пропутује целу Шведску на леђима једне гуске.

Нобелова награда

уреди

Нобелову награду је добила 1909.[4] Награду је добила за своја дела јер је њима ширила глас о Шведској по свету. Прва је жена којој је уручена Нобелова награда.

Председница Шведске академије

уреди

Године 1914. изабрана је за првог женског члана Шведске академије.

Политичка активност

уреди

Била је активна учесница у борби жена за добијање права гласа и једна је од оснивача Народне странке - Folkpartiet.

Књижевна каријера

уреди

Посета 1900. Америчкој колонији у Јерусалиму постала је инспирација за Лагерлефову књигу под тим именом.[5] Краљевска породица и Шведска академија дали су јој значајну финансијску подршку да настави своју страст.[6] Јерусалим је такође наишао на похвале критичара, који су је почели упоређивати са Хомером и Шекспиром, тако да је постала популарна личност како у Шведској тако и у иностранству.[3] До 1895. одустала је од подучавања да би се посветила писању. Уз помоћ прихода од Саге Госте Берлинга, стипендије и субвенција, извршила је два путовања, која су у великој мери била инструментална у обезбеђивању материјала за њен следећи роман. Са својом блиском пријатељицом Софи Елкан путовала је у Италију, а затим у Палестину и друге делове Истока.[7] У Италији, легенда о фигури детета Христа која је замењена лажном верзијом инспирисала је Лагерлефов роман Antikrists mirakler (Чуда Антихриста). Смештен на Сицилији, роман истражује интеракцију између хришћанског и социјалистичког моралног система. Међутим, већина Лагерлефових прича смештена је у Вермланду.

Године 1902, Национално удружење учитеља замолило је Лагерлефову да напише географску књигу за децу. Она је написала Nils Holgerssons underbara resa genom Sverige (Нилсове чудесне авантуре), роман о дечаку из најјужнијег дела Шведске, који је био смањен до величине палца и који је путовао на леђима гуске широм земље. Лагерлеф је мешала историјске и географске чињенице о покрајинама Шведске са причом о дечаковим авантурама све док није успео да се врати кући и обнови у нормалну величину.[8] Тај роман је једна од Селминих најпознатијих књига, а преведен је на више од 30 језика.[9]

 
Лагерлеф 1928. године.

Она се преселила 1897. у Фалун и упознала Валборг Оландер, која је постала њен књижевни помоћник и пријатељ, али је Елканова љубомора на Оландера била компликација у вези. Оландер, учитељица, такође је била активна у растућем покрету за право гласа жена у Шведској. Сама Селма Лагерлеф била је активна као говорник за Националну асоцијацију за женско право гласа, што је било од користи за организацију због великог поштовања које је окруживало Лагерлеф, а говорила је на Међународном конгресу бирачког права у Стокхолму јуна 1911, где је дала уводну реч, као и на победничкој партији шведског покрета за право гласа након што је женама дато право гласа у мају 1919. године.[10]

Селма Лагерлеф је била пријатељица немачко-јеврејске списатељице Нели Закс. Непосредно пре своје смрти 1940. године, Лагерлеф је интервенисала код шведске краљевске породице како би обезбедила ослобађање Заксове и Заксове остареле мајке из нацистичке Немачке, током последњег лета из Немачке у Шведску, и њиховог доживотног азила у Стокхолму.[11]

Награде и комеморације

уреди
 
Селма Лагерлеф на поштанској марки Совјетског Савеза из 1959.

Дана 10. децембра 1909,[12] Селма Лагерлеф је добила Нобелову награду „у знак захвалности за узвишени идеализам, живу машту и духовну перцепцију који карактеришу њене списе“,[13] али је тој одлуци претходила оштра унутрашња борба за надмоћ унутар Шведске Академија, тела које додељује Нобелову награду за књижевност.[14] Током поздравног говора, остала је скромна и испричала фантастичну причу о свом оцу, док га је 'посетила на небу'. У причи, она тражи од оца помоћ око дуга који дугује, а њен отац објашњава да дуг потиче од свих људи који су је подржавали током њене каријере.[8] Академија јој је 1904. године доделила своју велику златну медаљу, а 1914. године и она је постала члан академије. За чланство у академији и за Нобелову награду за књижевност, она је била прва жена која је тако награђена.[15] Она је добила награду Litteris et Artibus 1909. и Illis quorum 1926. године.[16] Године 1991, постала је прва жена приказана на шведској новчаници, када је пуштена прва новчаница од 20 круна.[17]

Године 1907, добила је почасни степен доктора књижевности (filosofie hedersdoktor) Универзитета у Упсали.[18] Године 1928, добила је почасни докторат на Факултету уметности Универзитета у Грајфсвалду. На почетку Другог светског рата послала је своју Нобелову награду и златну медаљу из Шведске академије влади Финске да помогне у прикупљању новца за борбу против Совјетског Савеза.[19] Финска влада је била толико дирнута да је прикупила потребан новац другим средствима и вратила јој медаљу.

Дела

уреди

Првобитно су наведене оригиналне публикације на шведском језику.[20][21] За популарност Лагерлефове у Сједињеним Државама делом је заслужна Велма Свонстон Хауард, или В. С. Хауард (1868–1937, сифражеткиња и хришћански научник)[22] – која је рано веровала у њену привлачност Американцима и која је пажљиво преводила многе од њених књига.[15]

Занимљивости

уреди

Године 1992. постала је прва жена која се нашла на једној шведској новчаници.

Референце

уреди
  1. ^ „Lagerlöf”. The American Heritage Dictionary of the English Language (5th изд.). Boston: Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Приступљено 21. 4. 2019. 
  2. ^ „Lagerlöf, Selma”. Lexico UK English Dictionary. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 2022-01-21. г. 
  3. ^ а б Forsas-Scott, Helena (1997). Swedish Women's Writing 1850–1995. London: The Athlone Press. стр. 63. ISBN 0485910039. 
  4. ^ „Selma Lagerlöf Facts”. The Nobel Prize. Приступљено 28. 1. 2019. 
  5. ^ Zaun-Goshen, Heike (2002), Times of Change, Архивирано из оригинала 17. 6. 2010. г. 
  6. ^ „Selma Lagerlöf – Biographical”. www.nobelprize.org. Приступљено 8. 3. 2016. 
  7. ^ Chisholm, Hugh, ур. (1922). „Lagerlöf, Selma”. Encyclopædia Britannica (12 изд.). London & New York: The Encyclopædia Britannica Company. 
  8. ^ а б „Selma Lagerlöf: Surface and Depth”. The Public Domain Review. Приступљено 8. 3. 2016. 
  9. ^ „100 år med Nils Holgersson” (PDF). Lund University Library. Приступљено 31. 5. 2017. 
  10. ^ Hedwall, Barbro (2011). Susanna Eriksson Lundqvist. red. Vår rättmätiga plats. Om kvinnornas kamp för rösträtt. (Our Rightful Place. About women's struggle for suffrage) Förlag Bonnier. ISBN 978-91-7424-119-8 (Swedish)
  11. ^ „Nelly Sachs”. www.nobel-winners.com. Приступљено 10. 12. 2018. 
  12. ^ Lagerlöf, Selma (10. 12. 1909). „Banquet Speech”. Nobel Prize. Приступљено 9. 12. 2016. 
  13. ^ „Literature 1909”, NobelPrize.org, Приступљено 6. 3. 2010 
  14. ^ „Våldsam debatt i Akademien när Lagerlöf valdes”. Svenska Dagbladet (на језику: шведски). 25. 9. 2009. 
  15. ^ а б   Rines, George Edwin, ур. (1920). „Lagerlof, Ottilia Lovisa Selma”. Encyclopedia Americana. 
  16. ^ Stenberg, Lisbeth. „Selma Ottilia Lovisa Lagerlöf”. Svenskt kvinnobiografiskt lexikon. Translated by Alexia Grosjean. Приступљено 2022-05-18. 
  17. ^ 20 Swedish Krona banknote 2008 Selma Lagerlöf. worldbanknotescoins.com (20 April 2015)
  18. ^ National Archives of Sweden. Accessed 30 December 2022
  19. ^ Gunther, Ralph (2003), „The magic zone: sketches of the Nobel Laureates”, Scripta Humanistica, 150, стр. 36, ISBN 1-882528-40-9 
  20. ^ „Selma Lagerlöf – Bibliography”, NobelPrize.org, Приступљено 6. 3. 2010 
  21. ^ Liukkonen, Petri. „Selma Lagerlöf”. Books and Writers (kirjasto.sci.fi). Finland: Kuusankoski Public Library. Архивирано из оригинала 26. 1. 2015. г. 
  22. ^ "Howard, Velma Swanston, 1868–1937". Library of Congress Authorities (lccn.loc.gov). Retrieved 2019-09-30.
  23. ^ Lagerlef, Selma (1983). Saga o Smireu. Beograd: "Vuk Karadžić". COBISS.SR 72365324

Литература

уреди
  • Berendsohn, Walter A., Selma Lagerlöf: Her Life and Work (adapted from the German by George F. Timpson) – London : Nicholson & Watson, 1931
  • Vrieze, Folkerdina Stientje de, Fact and Fiction in the Autobiographical Works of Selma Lagerlof – Assen, Netherlands : Van Gorcum, 1958
  • Nelson, Anne Theodora, The Critical Reception of Selma Lagerlöf in France – Evanston, Ill., 1962
  • Olson-Buckner, Elsa, The epic tradition in Gösta Berlings saga – Brooklyn, N.Y. : Theodore Gaus, 1978
  • Edström, Vivi, Selma Lagerlöf (trans. by Barbara Lide) – Boston : Twayne Publishers, 1984
  • Madler, Jennifer Lynn, The Literary Response of German-language Authors to Selma Lagerlöf – Urbana, Ill. : University of Illinois, 1998
  • De Noma, Elizabeth Ann, Multiple Melodrama: the Making and Remaking of Three Selma Lagerlöf Narratives in the Silent Era and the 1940s – Ann Arbor, Mich. : UMI Research Press, cop. 2000
  • Watson, Jennifer, Swedish Novelist Selma Lagerlöf, 1858–1940, and Germany at the Turn of the Century: O du Stern ob meinem Garten – Lewiston, NY : Edwin Mellen Press, 2004
  • Robert Aldrich; Garry Wotherspoon, ур. (2002). Who’s Who in Gay and Lesbian History from Antiquity to World War II 2nd ed. Routledge; London. ISBN 978-0-415-15983-8. 
  • Wägner, Elin, Selma Lagerlöf I (1942) and Selma Lagerlöf II (1943)[1]
  • Victor Folke Nelson, The Mårbacka Edition of the Works of Selma Lagerlöf in The Saturday Review of Literature, 1929.[2]

Спољашње везе

уреди
 
Селма Лагерлеф на Викимедијиној остави.

Ресурси

уреди

Онлајн радови

уреди
  1. ^ „Wägner, Elin”. Nordic Women's Literature (на језику: енглески). Приступљено 2020-02-28. 
  2. ^ "The Mårbacka Edition". The Saturday Review of Literature. January 19, 1929. Retrieved on February 1, 2022.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Селма_Лагерлеф&oldid=28778913”