Рузмарин
Рузмарин (Rosmarinus officinalis; у преводу са латинског „лековита морска роса“) је род жбунасте вишегодишње биљке из породице уснатица (Lamiaceae). Од 2017. године, спроведена ДНК истраживања су довела до промене научног назива у Salvia rosmarinus,[1][2] док је назив Rosmarinus officinalis задржан као синоним.[2] Род биљке је Salvia.[2]
Рузмарин | |
---|---|
Научна класификација | |
Царство: | |
Дивизија: | |
Класа: | |
Ред: | |
Породица: | |
Род: | Rosmarinus |
Врста: | R. officinalis
|
Биномно име | |
Rosmarinus officinalis |
Опис
уредиРузмарин има мирисне зимзелене листове са ситним светлоплавим цветовима. Листови су наспрамни, седећи, чврсти, кожасти, уски, а дуги 2-3 центиметра. Горња страна листова је тамнозелена, а доња је сивобеле боје и лагано пустенаста. Између огранака, на малој петељци, пршљенасто се развијају мали љубичастоплави цветови. Расте у облику грма и може достићи висину до 2 метра.[3]
Мирис цветова и цветних врхова гранчица је јак и налик на камфор, док је укус љут, помало горак и ароматичан.
Цвета од марта до маја, а каткада у септембру цвате и по други пут. У цветовима, листовима и гранчицама садржи етерична уља, чији квалитет зависи од климе и од сунчаних и заштићених положаја.
Распрострањеност
уредиРузмарин је биљка топлих, јужних крајева, па му прија топло лето.[4] Расте на читавом приобалном подручју Медитерана, од Португала до Мале Азије и Црног мора. На Балкану је такође распрострањен у приморју, по сунчаним и каменитим крајевима далматинског и црногорског обалног подручја и околним острвима.
У приморју углавном расте самоникло, а у континенталним подручјима се углавном сади.[4] Често се узгаја по вртовима и цветним лонцима, али је врло осетљив на мраз, па га у северним крајевима треба штитити од хладноће. Воли јаку хумусну мешавину земље са додатком 15% песка.[4] Пресађује се сваке треће године у мало већу саксију.[4]
Лековити делови
уредиУпотребљавају се цветови рузмарина (Rosmarini flores), изданци у цвату (Rosmarini herba), а најчешће се сакупљају листови (Rosmarini folia). Листови се сабиру лети, гране се режу и остављају да се суше.
Дестилацијом листова или гранчица добија се рузмариново уље (Rosmarini oleum). Цветови и биљка у цвату сакупљају се у априлу и мају и суше у хладу. Уз етарско уље, рузмарин садржи смолу, танине, горке материје и мале количине сапонина.
Примена у кулинарству
уредиРузмарин се много користи у јужноевропској кухињи, премда његов жесток укус који подсећа на камфор некима не одговара. Ако се штедљиво користи, изврстан је зачин за супе, динстано поврће, месо, све врсте печења и меких сирева. Најбоље је у јело ставити једну везицу, која се извади када јело поприми одговарајућу арому. Такође, листићи се могу одвојити, ситно насецкати и додати у готово јело.
Народни обичаји
уредиУ старом веку рузмарин је био посвећен грчкој богињи Афродити, богињи лепоте и љубави. Венцом од рузмарина украшавали би не само кипове богова, него би гранчицу рузмарина стављали и у колевку новорођенчета, украшавали би брачне парове, а рузмарин је био и мртвачки цвет.
Рузмарин је увек уживао велики углед код народа већ од најстаријих времена, а неки обичаји у вези са употребом рузмарина одржали су се до данас.
Референце
уреди- ^ „How to Grow Rosemary in the Home Herb Garden | Gardener’s Path”. Gardener's Path (на језику: енглески). 2020-01-06. Приступљено 2022-04-18.
- ^ а б в „Salvia rosmarinus Spenn. | Plants of the World Online | Kew Science”. Plants of the World Online (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-18.
- ^ Зелена апотека: Рузмарин Архивирано на сајту Wayback Machine (6. фебруар 2010), Приступљено 24. 4. 2013.
- ^ а б в г Цвећара „Невен“: Рузмарин Архивирано на сајту Wayback Machine (28. мај 2010), Приступљено 24. 4. 2013.