Википедија

Konstanta disocijacije kiseline

(преусмерено са PKa)

Konstanta disocijacije kiselina, Ka, (kiselinska konstanta, konstanta jonizacije kiseline) je kvantitativna mera jačine kiseline u rastvoru. To je konstanta ravnoteže hemijske reakcije poznate kao disocijacija u kontekstu kiselo-baznih reakcija.[1][2] Ravnoteža se može simbolički zapisati kao:

Acetic acid, CH3COOH, is composed of a methyl group, CH3, bound chemically to a carboxylate group, COOH. The carboxylate group can lose a proton and donate it to a water molecule, H20, leaving behind an acetate anion CH3COO- and creating a hydronium cation H3O. This is an equilibrium reaction, so the reverse process can also take place.
Sirćetna kiselina, slaba kiselina, donira proton (vodonični jon, označen u zelenom) vodi u ravnotežnoj reakciji čime nastaje acetatni jon i hidronijum jon.
HA ⇌ A− + H+,

gde je HA generička kiselina. Ona se disocira u A−, koji je poznat kao konjugovana baza kiseline, i vodonični jon ili proton, H+, koji u slučaju vodenih rastvora, postoji kao solvatisani hidronijumski jon. U primeru prikazanom na slici, HA je sirćetna kiselina, a A− je acetatni jon. Hemijske grupe HA, A− i H+ su u ravnoteži kad se njihove koncentracije ne menjaju u funkciji vremena. Konstanta disocijacije se obično zapisuje kao količnik ravnotežnih koncentracija (u mol/L), obleleženih sa [HA], [A−] i [H+][3]:

Pošto Ka vrednosti pokrivaju opseg sa znatnim brojem redova veličina, logaritamska mera konstante disocijacije kiseline se normalno koristi u praksi.

Što je veća pKa vrednost, to je manji stepen disocijacije. Slabe kiseline imaju pKa vrednosti u približnom opsegu −2 do 12 u vodi. Kiseline sa pKa vrednošću manjom od oko −2 se smatraju jakim kiselinama. Jaka kiselina je skoro potpuno disocirana u vodenom rastvoru, t. j. do te mere da koncentracija nedisocirane kiseline postaje zanemarljiva. pKa vrednosti jakih kiselina se mogu, međutim, proceniti teorijskim putem ili ekstrapolacijom iz merenja u nevodenim rastvaračima u kojima je konstanta disocijacije manja, poput acetonitrila i dimetil sulfoksida.[4]

Vidi još

уреди

Reference

уреди
  1. ^ Skoog D.A., West, D.M.; Holler, J.F.; Crouch, S.R. (2004). Fundamentals of Analytical Chemistry (8th изд.). Thomson Brooks/Cole. ISBN 0-03-035523-0. 
  2. ^ Рајковић, М. Б.; et al. (1993). Аналитичка хемија. Београд: Савремена администрација. 
  3. ^ Peter Atkins; Julio de Paula (2001). Physical Chemistry (7th изд.). W. H. Freeman. ISBN 0716735393. 
  4. ^ Reichardt C. (2003). Solvents and Solvent Effects in Organic Chemistry (3rd изд.). Wiley-VCH. ISBN 3-527-30618-8. 

Literatura

уреди
  • Albert A., Serjeant, E.P. (1971). The Determination of Ionization Constants: A Laboratory Manual. Chapman & Hall. ISBN 0-412-10300-1.  (Previous edition published as Ionization constants of acids and bases. London (UK): Methuen. 1962. )
  • Atkins P.W., Jones, L. (2008). Chemical Principles: The Quest for Insight (4th изд.). W.H. Freeman. ISBN 1-4292-0965-8. 
  • Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.  (Non-aqueous solvents)
  • Hulanicki A. (1987). Reactions of Acids and Bases in Analytical Chemistry. Horwood. ISBN 0-85312-330-6.  (translation editor: Mary R. Masson)
  • Perrin D.D., Dempsey, B., Serjeant, E.P. (1981). pKa Prediction for Organic Acids and Bases. Chapman & Hall. ISBN 0-412-22190-X. 
  • Skoog D.A., West, D.M.; Holler, J.F.; Crouch, S.R. (2004). Fundamentals of Analytical Chemistry (8th изд.). Thomson Brooks/Cole. ISBN 0-03-035523-0. 
  • Reichardt C. (2003). Solvents and Solvent Effects in Organic Chemistry (3rd изд.). Wiley-VCH. ISBN 3-527-30618-8. 

Spoljašnje veze

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Konstanta_disocijacije_kiseline&oldid=27679808”