Википедија

Ушате фоке

(преусмерено са Otariidae)

Ушате фоке (Otariidae) су породица перајара (Pinnipedia). Овој породици припадају морски лавови и фоке крзнашице. Научно име породице Otariidae потиче од старогрчке речи otarion која значи „мало ухо”,[2] а која се односи на мале, али видљиве ушне шкољке, по којима се врсте ове породице јасно разликују од правих фока.

Ушате фоке
Временски распон: Миоцен-хoлоцен,[1] 17.1–0 Ma
Аустралијски морски лав (Neophoca cinerea)
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Carnivora
Кладус: Pinnipedia
Натпородица: Otarioidea
Породица: Otariidae
Gray, 1825
Типски род
Otaria
Péron, 1816
Родови

Arctocephalus
Callorhinus
† Eotaria
Eumetopias
Neophoca
Otaria
Phocarctos
† Pithanotaria
† Proterozetes
† Thalassoleon
Zalophus

Речи 'otariid' и 'otary' потичу од грчког otarion што значи „мало уво“,[3] што се односи на мале, али видљиве спољашње ушне шкољке (pinnae), што их разликује од фоцида.

Ушне шкољке јужноамеричког морског лава (Otaria flavescens)

Еволуција и таксономија

уреди
Pinnipedia
 

Phocidae

(фоке без ушију)
 
Otariidae
 

Северна фока крзнашица

 
 
Otariinae
 

Штелеров морски лав

 
Zalophus
 

Калифорнијски морски лав

 
 

Галапагоски морски лав

 
 
 
 
 

Јужноамерички морски лав

 
 
 

Аустралијски морски лав

 
 

Новозеландски морски лав

 
 
Arctocephalus
 
 

Смеђа фока крзнашица

 
 

Субантарктичка фока крзнашица

 
 
 
 

Антарктичка фока крзнашица

 
 
 

Гвадалупска фока крзнашица

 
 

Хуанфернандешка фока крзнашица

 
 
 
 

Новозеландска фока крзнашица

 
 
 

Галапагоска фока крзнашица

 
 

Јужноамеричка фока крзнашица

 
 
 
 
(крзнене фоке)
 
 
(фоке са ушима)
Odobenidae

 Морж

 
 
 
Кладограм који приказује односе између отарида, комбинујући неколико филогенетских анализа. Стабло крзнене фоке није у потпуности решено.[4]

Заједно са Phocidae (безувим фокама) и Odobenidae (морж), два друга члана Pinnipedia, Otаriidae потичу од заједничког претка који је најближи савременим медведима.[5] Остаје дебата о томе да ли су се фоциди одвојили од отарида пре или после моржа.

Отариди су настали у миоцену (пре 15-17 милиона година) у северном Пацифику, брзо се диверзификујући у јужну хемисферу, где већина врста сада живи. Најранији познати фосилни осарид је Eotaria crypta из јужне Калифорније,[1] док род Callorhinus (северна фока) има најстарији фосилни запис од свих живих отарида, који се протеже до средњег плиоцена. Вероватно је настао од изумрле фоке крзнасте рода Thalassoleon.

Традиционално, отариди су били подељени на потфамилије крзнатих фока (Arctocephalinae) и морских лавова (Otariinae), при чему је главна разлика између њих била присуство дебелог слоја крзна у првој. Према овој категоризацији, фоке су се састојале од два рода: Callorhinus у северном Пацифику са једним представником, северна крзнена фока (C. ursinus), и осам врста на јужној хемисфери под родом Arctocephalus; док морски лавови обухватају пет врста под пет родова.[6] Недавне анализе генетских доказа сугеришу да је Callorhinus ursinus заправо ближе сродан са неколико врста морских лавова.[7] Штавише, чини се да су многи Otariinae филогенетски различитији него што се раније претпостављало; на пример, јапански морски лав (Zalophus japonicus) се сада сматра засебном врстом, а не подврстом калифорнијског морског лава (Zalophus californius). У светлу ових доказа, раздвајање подпородица је у потпуности уклоњено и породица Otariidae је организована у седам родова са 16 врста и две подврсте.[8][9] Ипак, због морфолошких и бихевиоралних сличности између „крзнених фока“ и „морских лавова“, оне остају корисне категорије када се расправља о разликама између група врста. У поређењу са морским лавовима, фоке су углавном мање, показују већи полни диморфизам, једу мањи плен и иду на дужа путовања у потрази за храном; и, наравно, постоји контраст између грубе кратке длаке морског лава и крзна форк.

Класификација

уреди

Анатомија и изглед

уреди
 
Калифорнијски морски лавови
 
Ушата фока код намибијске обале

Отариди имају пропорционално много веће пераје и прсне мишиће од фоцида, и имају способност да окрећу своје задње удове напред и ходају на све четири ноге, што их чини далеко покретнијим на копну. Генерално се сматра да су мање прилагођени воденом начину живота, јер се размножавају првенствено на копну и излазе из воде чешће од правих фока. Међутим, они могу постићи веће налете брзине и имати већу маневарску способност у води. Њихова пливачка моћ потиче од употребе пераја, пре него вијугавих покрета целог тела типичних за фокиде и моржеве.

Отариди се даље разликују по глави која више личи на псе, оштрим, добро развијеним очњацима и горе поменутим видљивим спољашњим изгледом. Њихови зуби након очњака су генерално једноставни и конусног облика. Зубна формула ушатих фока је: 3.1.4.1-32.1.4.1. Морски лавови су прекривени грубим заштитним длакама, док фоке имају дебело доње крзно, што их је историјски чинило објектима комерцијалне експлоатације.

Мужјаци отарида варирају у величини од 70 kg (150 фунти) галапагоске фоке крзнашице, најмање од свих пероножаца, до Штелеровог морског лава од преко 1.000 kg (2.200 фунти). Зрели мужјаци отарида теже два до шест пута више од женки, са пропорционално већим главама, вратовима и грудима, што их чини полно најдиморфнијим од свих сисара.[10]

Понашање

уреди

Сви отариди се размножавају на копну током добро дефинисаних сезона парења. Осим аустралијског морског лава, који има нетипичан циклус размножавања од 17,5 месеци, они формирају стриктне годишње агрегације на плажама или каменитим подлогама, често на острвима. Све врсте су полигине; односно успешни мужјаци се паре са неколико женки. Код већине врста, мужјаци прво стигну на места за размножавање, где успостављају и одржавају територије кроз гласовне и визуелне приказе и повремене борбе. Женке обично стигну на обалу дан пре порођаја. Иако се сматрају друштвеним животињама, на колонијама се не успостављају трајне хијерархије или статуси. Степен до којег мужјаци контролишу женке или територије варира између врста. Тако, северна фока крзнашица и јужноамерички морски лав имају тенденцију да чувају специфичне женке повезане са харемом, повремено их рањавајући, док Штелеров морски лав и новозеландски морски лав контролишу просторне територије, али генерално не ометају кретање женки. Женке новозеландских морских лавова су једине отрариде које се крећу до 2 km (1,2 mi) у шуме да би заштитиле своје младунце током сезоне парења.[11][12][13][14]

Отариди су месождери, хране се рибом, лигњама и крилом. Морски лавови имају тенденцију да се хране ближе обали у зонама уздизања, хранећи се већом рибом, док је мањим фокама потребно дуже путовање у потрази за храном на мору и могу се прехранити великим бројем мањег плена. Они су визуелни храниоци. Неке женке су способне за роњење до 400 m (1,300 ft).

Карактеристике

уреди

Ушате фоке имају мале ушне шкољке које су видљиве изван крзна, а уз помоћ пераја могу да подигну тело са земље. Њихова пераја су раздвојена, што им олакшава кретање на копну. У води, предње пераје им служе као главна покретачке снага. Организују се у велике колоније. Ушате фоке се повремено сматрају примитивнијом групом, али су фосилни остаци ове породице стари колико и фосили правих фока.

Извори

уреди
  1. ^ а б Boessenecker, R. W.; Churchill, M. (2015). „The oldest known fur seal”. Biology Letters. 11 (2): 20140835. PMC 4360102  . PMID 25672999. doi:10.1098/rsbl.2014.0835. 
  2. ^ "Otary, n., etymology of" The Oxford English Dictionary. 2nd ed. 1989. OED Online. Oxford University Press. http://dictionary.oed.com/ Архивирано на сајту Wayback Machine (25. јун 2006) Accessed November 2007
  3. ^ "Otary, n., etymology of" The Oxford English Dictionary. 2nd ed. 1989. OED Online. Oxford University Press. http://dictionary.oed.com/ Архивирано на сајту Wayback Machine (25. јун 2006) Accessed November 2007
  4. ^ Berta, Annalisa; Churchill, Morgan; Boessenecker, Robert W. (2018-05-30). „The Origin and Evolutionary Biology of Pinnipeds: Seals, Sea Lions, and Walruses”. Annual Review of Earth and Planetary Sciences. Annual Reviews. 46 (1): 203—228. Bibcode:2018AREPS..46..203B. ISSN 0084-6597. S2CID 135439365. doi:10.1146/annurev-earth-082517-010009. 
  5. ^ Lento, G.M.; Hickson, R.E.; Chambers, G.K.; Penny, D. (1. 1. 1995). „Use of spectral analysis to test hypotheses on the origin of pinnipeds”. Molecular Biology and Evolution. 12 (1): 28—52. PMID 7877495. doi:10.1093/oxfordjournals.molbev.a040189  . 
  6. ^ J.E. King (1983). Seals of the World  (2nd изд.). New York: Cornell University Press. ISBN 978-0-7022-1694-7. 
  7. ^ Wynen, L; Goldsworthy, SD; Insley, SJ; Adams, M; Bickham, JW; Francis, J; Gallo, JP; Hoelzel, AR; et al. (2001). „Phylogenetic relationships within the eared seals (Otariidae: Carnivora): implications for the historical biogeography of the family”. Mol. Phylogenet. Evol. 21 (2): 270—284. PMID 11697921. doi:10.1006/mpev.2001.1012. 
  8. ^ Brunner, S. (2003). „Fur seals and sea lions (Otariidae): identification of species and taxonomic review”. Systematics and Biodiversity. 1 (3): 339—439. S2CID 86375627. doi:10.1017/S147720000300121X. 
  9. ^ „Otariidae”. Integrated Taxonomic Information System. 
  10. ^ Weckerly, FW (1998). „Sexual-size dimorphism: influence of mass and mating systems in the most dimorphic mammals.”. Journal of Mammalogy. 79 (1): 33—42. JSTOR 1382840. doi:10.2307/1382840  . 
  11. ^ Augé, Amélie; Chilvers; Moore; Mathieu; Robertson (2009-01-01). „Aggregation and dispersion of female New Zealand sea lions at the Sandy Bay breeding colony, Auckland Islands: How unusual is their spatial behaviour?”. Behaviour (на језику: енглески). 146 (9): 1287—1311. ISSN 0005-7959. doi:10.1163/15683909X427687. 
  12. ^ Augé, Amélie A.; Chilvers, B. Louise; Mathieu, Renaud; Moore, Antoni B. (2012). „On-land habitat preferences of female New Zealand sea lions at Sandy Bay, Auckland Islands”. Marine Mammal Science (на језику: енглески). 28 (3): 620—637. ISSN 1748-7692. doi:10.1111/j.1748-7692.2011.00515.x. 
  13. ^ Frans, Veronica F.; Augé, Amélie A.; Edelhoff, Hendrik; Erasmi, Stefan; Balkenhol, Niko; Engler, Jan O. (2018). „Quantifying apart what belongs together: A multi-state species distribution modelling framework for species using distinct habitats”. Methods in Ecology and Evolution (на језику: енглески). 9 (1): 98—108. ISSN 2041-210X. S2CID 91050320. doi:10.1111/2041-210X.12847. 
  14. ^ Frans, Veronica F.; Augé, Amélie A.; Fyfe, Jim; Zhang, Yuqian; McNally, Nathan; Edelhoff, Hendrik; Balkenhol, Niko; Engler, Jan O. (2022). „Integrated SDM database: Enhancing the relevance and utility of species distribution models in conservation management”. Methods in Ecology and Evolution (на језику: енглески). 13: 243—261. ISSN 2041-210X. S2CID 243893898. doi:10.1111/2041-210X.13736. 

Литература

уреди
  • Berta, A., and L. Sumich (1999) Marine Mammals: Evolutionary Biology. San Diego: Academic Press.
  • Gentry, R. L (1998) Behavior and Ecology of the Northern Fur Seal. Princeton: Princeton University Press.
  • Perrin, W. F., B. Würsig, and J. G. M. Thewissen (2002) Encyclopedia of Marine Mammals. San Diego: Academic Press.
  • Riedman, M. (1990) The Pinnipeds: Seals, Sea Lions and Walruses. Berkeley: University of California Press.

Спољашње везе

уреди
 
Викиврсте имају више информација о чланку Ушате фоке.
 
Ушате фоке на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Ушате_фоке&oldid=27934788”