Organolitijumsko jedinjenje

U organometalnoj hemiji, organolitijumski reagensi su hemijska jedinjenja koja sadrže ugljenik-litijum (C-Li) veze. Ovi reagensi su važni u organskoj sintezi i često se koriste za prenos organske grupe ili atoma litijuma na supstrate u sintetičkim koracima, nukleofilnim dodavanjem ili jednostavnom deprotonacijom.^[1] Organolitijumski reagensi se koriste u industriji kao inicijator za anjonsku polimerizaciju, što dovodi do proizvodnje različitih elastomera. Takođe su primenjeni u asimetričnoj sintezi u farmaceutskoj industriji.^[2] Zbog velike razlike u elektronegativnosti između atoma ugljenika i atoma litijuma, C-Li veza je visoko jonska. Zbog polarne prirode C-Li veze, organolitijumski reagensi su dobri nukleofili i jake baze. Za laboratorijsku organsku sintezu, mnogi organolitijum reagensi su komercijalno dostupni u obliku rastvora. Ovi reagensi su veoma reaktivni, a ponekad su i piroforni.

*sec*-Butillitijum agregat u kome je svaka od četiri *sec*-butil grupe povezana sa jednom stranom tetraedra formiranog od četiri atoma litijuma

Istorija i razvoj

Studije organolitijumskih reagenasa započele su 1930-ih, a pioniri su Karl Cigler, Georg Vitig i Henri Gilman. U poređenju sa Grignardovim (magnezijumskim) reagensima, organolitijumski reagensi često mogu da izvode iste reakcije sa povećanom brzinom i većim prinosima, kao u slučaju metalacije.^[3] Od tada, organolitijumski reagensi su pretekli Grignardove reagense u pogledu zastupljenosti u uobičajenoj upotrebi.^[4]

Reference

^ Zabicky, Jacob (2009). „Analytical aspects of organolithium compounds”. PATAI'S Chemistry of Functional Groups. John Wiley & Sons, Ltd. ISBN 9780470682531. doi:10.1002/9780470682531.pat0304.
^ Wu, G.; Huang, M. (2006). „Organolithium Reagents in Pharmaceutical Asymmetric Processes”. Chem. Rev. 106 (7): 2596—2616. PMID 16836294. doi:10.1021/cr040694k.
^ Eisch, John J. (2002). „Henry Gilman: American Pioneer in the Rise of Organometallic Chemistry in Modern Science and Technology†”. Organometallics. 21 (25): 5439—5463. ISSN 0276-7333. doi:10.1021/om0109408.
^ Rappoport, Z.; Marek, I., ур. (2004). The Chemistry of Organolithium Compounds (2 parts). John Wiley & Sons, Ltd. ISBN 978-0-470-84339-0.

Literatura

Reich, H. J.; Borst, J. P; Dykstra, R. R.; Green, P. D. (1993). „A nuclear magnetic resonance spectroscopic technique for the characterization of lithium ion pair structures in THF and THF/HMPA solution”. J. Am. Chem. Soc. 115 (19): 8728—8741. doi:10.1021/ja00072a028.

[analytical-1] Zabicky, Jacob (2009). „Analytical aspects of organolithium compounds”. PATAI'S Chemistry of Functional Groups. John Wiley & Sons, Ltd. ISBN 9780470682531. doi:10.1002/9780470682531.pat0304.

[orglipharm-2] Wu, G.; Huang, M. (2006). „Organolithium Reagents in Pharmaceutical Asymmetric Processes”. Chem. Rev. 106 (7): 2596—2616. PMID 16836294. doi:10.1021/cr040694k.

[Eisch2002-3] Eisch, John J. (2002). „Henry Gilman: American Pioneer in the Rise of Organometallic Chemistry in Modern Science and Technology†”. Organometallics. 21 (25): 5439—5463. ISSN 0276-7333. doi:10.1021/om0109408.

[chemorgli-4] Rappoport, Z.; Marek, I., ур. (2004). The Chemistry of Organolithium Compounds (2 parts). John Wiley & Sons, Ltd. ISBN 978-0-470-84339-0.

[1]

[2]

[3]

[4]