Никола Луј де Лакај
Никола Луј де Лакај (фр. Nicolas-Louis de Lacaille; Римињи, 15. мај 1713 — Париз, 21. март 1762) је био француски астроном који је најпознатији по свом раду на каталогизацији звезда јужног неба. У његову част су названи кратер на Месецу „Ла Кај“ и астероид 9135 Лакај[1].
| Никола Луј де Лакај | |
|---|---|
 Никола Луј де Лакај, астроном | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 15. мај 1713. |
| Место рођења | Римињи, Француска |
| Датум смрти | 21. март 1762. (48 год.) |
| Место смрти | Париз, Француска |
| Образовање | , Collège de Navarre |
| Научни рад | |
| Поље | астрономија, геодезија |
| Познат по | каталогизацији звезда и креирању сазвежђа јужне хемисфере |
Биографија
уредиДе Лакај је рођен у Римињију (фр. Rumigny) у Арденима близу Ремса[2]. Студије је почео у Нанту[2], а након што га је смрт оца оставила без средстава, војвода од Бурбона је финансирао његово школовање на теолошком париском Колеџу Лисе (фр. Collège de Lisieux), где је стекао звање ђакона.[1][3].
По завршетку студија се у потпуности посветио науци, и добија своје прве послове захваљујући Жаку Касинију. Примљен је на Париску опсерваторију 1737. године[2]. Први посао му је било мапирање обале између Нанта и Бајона. Задатак мерења француског лука меридијана између Перпињана и Денкерка[2] је добио од Жака Касинија који је овај лук већ мерио 1718. године[1]. Мерење је почело 1739. и трајало две године током којих је Де Лакај исправио многе неправилности које су се нашле у Касинијевом раду.[3] Настављајући прорачуне у вези са дужином меридијанског лука, Де Лакај је показао и да је Земља заправо елипсоид, односно да је спљоштена на половима. Ово откриће му доноси пријем у Француску академију наука 1741. године[2]. Такође, добија положај професора математике на Мазареновом колеџу где је опремио малу опсерваторију.[3]
Слаба истраженост јужног неба га наводи да предложи експедицију на Рт добре наде на који се и упутио 1750. године. Експедиција је била изузетно плодотворна — током четири године мапирао је готово 10.000 звезда, направивши при томе 14 нових сазвежђа, израчунао паралаксе сунца и месеца те јужноафрички меридијански лук и тачне позиције ондашњих француских колонија — острва Маурицијус и Реинион.[1][2][3]
По повратку у Париз и објављивању резултата, 1754. године је изабран и за иностраног члана Шведске академије наука[1]. Међутим, пажња јавности му није пријала, па се повукао на Мазаренов колеџ где је наставио са радом[3].
Амбициозан пројекат одређивања тачног положаја звезда зодијака је отпочео 1760. године. Интензиван рад убрзао је његову смрт.[2] Умро је од гихта 21. марта 1762. године у 49. години живота. Француски астроном Жером Лаланд је рекао да је током свог релативно кратког живота Де Лакај начинио више посматрања и прорачуна него сви остали астрономи његовог доба заједно. Квалитет Де Лакајевог рада једнаког је високог нивоа као и квантитет што му је у комбинацији са беспрекорним каракетром донело опште поштовање[3].
Резултати
уредиНикола Луј де Лакај је дао следеће доприносе[1][2][3]:
- измерио је меридијански лук Француске и Јужне Африке
- одредио позиције Маурицијуса и Реиниона
- одредио позиције око 10.000 звезда јужне хемисфере
- дефинисао 14 нових сазвежђа (по правилу их је називао по научним инструментима)
- одредио удаљеност Марса, Сунца и Месеца тако што је израчунао њихову паралаксу
- израчунао таблице помрачења Сунца и Месеца за 1800 година унапред.
Дела
уреди- Leçons élémentaires de Mathématiques (1741)
- Éphémérides (1755)
- Astronomiae Fundamenta (1757), са стандардним каталогом 398 звезда
- Tabulae Solares (1758)
- Coelum australe stelliferum (1763) са подацима о 10.000 звезда јужног неба и 14 нових сазвежђа
- Observations sur 515 étoiles du Zodiaque (1763, објављено у склопу новог издања његове књиге Éphémérides)
Извори
уреди- ^ а б в г д ђ Coffey, Jerry (7. 1. 2012). „Nicolas Louis de Lacaille”. Universe Today. Архивирано из оригинала 22. 10. 2012. г. Приступљено 17. 5. 2012.
- ^ а б в г д ђ е ж „Nicolas-Louis de Lacaille”. Museo Galileo. 2010. Приступљено 18. 5. 2012.
- ^ а б в г д ђ е „Nicolas Louis de Lacaille”. Soylent Communications. Приступљено 18. 5. 2012.