Морска струја

Морска струја је прогресивно кретање водене масе у морима и океанима, условљено различитим силама. Струје настају услед трења ветра о површину мора, услед неравномерног распореда температуре и салинитета воде, нагиба нивоа воде и сл.^[1] Према физичко-хемијским својствима морске струје се деле на: хладне и топле. На правац струја велики утицај врши сила Земљиног обртања (Кориолисова сила), која их скреће на северној полулопти удесно, а на јужној улево. Такође, утицај се испољава и на контурама обала и рељефа дна океана.

Приказ главних морских струја на мапи света и океана

Изразите беле линије прате ток површинских струја широм света.

Визуелизација која приказује глобалне океанске струје од 1. јануара 2010. до 31. децембра 2012. на нивоу мора, а затим на 2000 метара испод нивоа мора

Анимација циркулације око ледених полица Антарктика

Узроци

Батиметрија висоравни Кергуелен у Јужном океану управља током дубоке западне граничне струје Кергуелен, која је део глобалне мреже океанских струја.^[2]^[3]

Динамика океана дефинише и описује кретање воде унутар океана. Температура океана и поља кретања могу се раздвојити у три различита слоја: мешовити (површински) слој, горњи океан (изнад термоклине) и дубоки океан. Океанске струје се мере у свердрупима (sv), где је 1 sv еквивалентно запреминском протоку од 1.000.000 m³ (35.000.000 cu ft) у секунди.

Површинске струје, које чине само 8% све воде у океану, углавном су ограничене на горњих 400 m (1.300 ft) океанске воде и одвојене су од нижих региона различитим температурама и салинитетом који утичу на густину воде, што заузврат дефинише сваки океански регион. Како је кретање дубоких вода у океанским сливовима узроковано силама вођеним густином и гравитацијом, дубоке воде тону у дубоке океанске басене на високим географским ширинама где су температуре довољно хладне да изазову повећање густине.

Циркулација вођена ветром

Површинске океанске струје покрећу струјања ветра, преовлађујући ветрови великих размера покрећу главне постојане океанске струје, а сезонски или повремени ветрови покрећу струје сличне постојаности као и ветрови који их покрећу,^[4] и Кориолисов ефекат игра главну улогу у њиховом развоју..^[5] Екманова спирална дистрибуција брзине резултира струјама које теку под углом у односу на покретачке ветрове, и оне развијају типичне спирале у смеру казаљке на сату на северној хемисфери и ротацију у смеру супротном од казаљке на сату на јужној хемисфери.^[6] Поред тога, области површинских океанских струја се донекле померају са годишњим добима; ово је најприметније у екваторијалним струјама.

Дубоки океански басени генерално имају несиметричну површинску струју, тако да је грана која тече ка источном екватору широка и дифузна, док је западна гранична струја која тече ка полу релативно уска.

Термохалинска циркулација

Дубоке океанске струје покрећу градијенти густине и температуре. Ова термохалинска циркулација позната је и као океанска транспортна трака. Ове струје, које се понекад називају и подморске реке, теку дубоко испод површине океана и скривене су од непосредне детекције. Тамо где се примећује значајно вертикално кретање океанских струја, то је познато као уздизање и спуштање. Дубоке океанске струје се тренутно истражују помоћу флоте подводних робота под називом Арго.

Термохалинска циркулација је део велике циркулације океана која је вођена глобалним градијентима густине створеним површинском топлотом и токовима слатке воде.^[7]^[8] Придев термохалин потиче од термо- који се односи на температуру и -халин који се односи на садржај соли, фактора који заједно одређују густину морске воде. Површинске струје вођене ветром (као што је Голфска струја) путују ка полу од екваторијалног Атлантског океана, хладећи се на путу и на крају тону на високим географским ширинама (формирајући северноатлантске дубоке воде). Ова густа вода затим тече у океанске басене. Док се највећи део тога уздиже у Јужном океану, најстарије воде (са временом транзита од око 1000 година)^[9] уздижу се у северном Пацифику.^[10] Због тога долази до екстензивног мешања између океанских басена, смањујући разлике између њих и чинећи Земљине океане глобалним системом. На свом путовању, водене масе преносе и енергију (у облику топлоте) и материју (чврсте материје, растворене супстанце и гасове) широм света. Као такво, стање циркулације има велики утицај на климу Земље. Термохалинска циркулација се понекад назива океанска транспортна трака, велики океански транспортер или глобална транспортна трака. Повремено се непрецизно користи за означавање меридијалне преокретне циркулације, (MOC).

Види још

References

^ NOAA, NOAA. „What is a current?”. Ocean Service Noaa. National Ocean Service. Приступљено 13. 12. 2020.
^ „Massive Southern Ocean current discovered”. ScienceDaily. 27. 4. 2010.
^ Yasushi Fukamachi, Stephen Rintoul; et al. (април 2010). „Strong export of Antarctic Bottom Water east of the Kerguelen plateau”. Nature Geoscience. 3 (5): 327—331. Bibcode:2010NatGe...3..327F. doi:10.1038/NGEO842.
^ „Current”. www.nationalgeographic.org. National Geographic. 2. 9. 2011. Архивирано из оригинала 29. 12. 2020. г. Приступљено 7. 1. 2021.
^ „Ocean Currents of the World: Causes”. 29. 8. 2020. Приступљено 2020-11-20.
^ National Ocean Service (25. 3. 2008). „Surface Ocean Currents”. noaa.gov. National Oceanic and Atmospheric Administration. Архивирано из оригинала 6. 7. 2017. г. Приступљено 2017-06-13.
^ Rahmstorf, S (2003). „The concept of the thermohaline circulation” (PDF). Nature. 421 (6924): 699. Bibcode:2003Natur.421..699R. PMID 12610602. S2CID 4414604. doi:10.1038/421699a  .
^ Lappo, SS (1984). „On reason of the northward heat advection across the Equator in the South Pacific and Atlantic ocean”. Study of Ocean and Atmosphere Interaction Processes. Moscow Department of Gidrometeoizdat (in Mandarin): 125—9.
^ The global ocean conveyor belt is a constantly moving system of deep-ocean circulation driven by temperature and salinity; What is the global ocean conveyor belt?
^ Primeau, F (2005). „Characterizing transport between the surface mixed layer and the ocean interior with a forward and adjoint global ocean transport model” (PDF). Journal of Physical Oceanography. 35 (4): 545—64. Bibcode:2005JPO....35..545P. doi:10.1175/JPO2699.1.

Литература

Мастило, Наталија (2005): Речник савремене српске географске терминологије, Географски факултет, Београд
Hansen, B.; Østerhus, S; Quadfasel, D; Turrell, W (2004). „Already the day after tomorrow?”. Science. 305 (5686): 953—954. PMID 15310882. S2CID 12968045. doi:10.1126/science.1100085.
Kerr, Richard A. (2004). „A slowing cog in the North Atlantic ocean's climate machine”. Science. 304 (5669): 371—372. PMID 15087513. S2CID 42150417. doi:10.1126/science.304.5669.371a.
Munday, Phillip L.; Jones, Geoffrey P.; Pratchett, Morgan S.; Williams, Ashley J. (2008). „Climate change and the future for coral reef fishes”. Fish and Fisheries. 9 (3): 261—285. doi:10.1111/j.1467-2979.2008.00281.x.
Rahmstorf, S. (2003). „Thermohaline circulation: The current climate”. Nature. 421 (6924): 699. Bibcode:2003Natur.421..699R. PMID 12610602. S2CID 4414604. doi:10.1038/421699a  .
Roemmich, D. (2007). „Physical oceanography: Super spin in the southern seas”. Nature. 449 (7158): 34—35. Bibcode:2007Natur.449...34R. PMID 17805284. S2CID 2951110. doi:10.1038/449034a.
Rahmstorf, S (2003). „The concept of the thermohaline circulation” (PDF). Nature. 421 (6924): 699. Bibcode:2003Natur.421..699R. PMID 12610602. S2CID 4414604. doi:10.1038/421699a  .
Lappo, SS (1984). „On reason of the northward heat advection across the Equator in the South Pacific and Atlantic ocean”. Study of Ocean and Atmosphere Interaction Processes. Moscow Department of Gidrometeoizdat (in Mandarin): 125—9.
Primeau, F (2005). „Characterizing transport between the surface mixed layer and the ocean interior with a forward and adjoint global ocean transport model” (PDF). Journal of Physical Oceanography. 35 (4): 545—64. Bibcode:2005JPO....35..545P. doi:10.1175/JPO2699.1.
Schwartz, John (2019-02-20). „Wallace Broecker, 87, Dies; Sounded Early Warning on Climate Change”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-06-05.
de Menocal, Peter (2019-03-26). „Wallace Smith Broecker (1931-2019)”. Nature (на језику: енглески). 568 (7750): 34. Bibcode:2019Natur.568...34D. S2CID 186242350. doi:10.1038/d41586-019-00993-2.
Broecker, Wallace S. (2010). The great ocean conveyor : discovering the trigger for abrupt climate change. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-14354-5. OCLC 695704119.
Wunsch, C (2002). „What is the thermohaline circulation?”. Science. 298 (5596): 1179—81. PMID 12424356. S2CID 129518576. doi:10.1126/science.1079329.
Wyrtki, K (1961). „The thermohaline circulation in relation to the general circulation in the oceans”. Deep-Sea Research. 8 (1): 39—64. Bibcode:1961DSR.....8...39W. doi:10.1016/0146-6313(61)90014-4.
Schmidt, G., 2005, Gulf Stream slowdown?, RealClimate
Eden, Carsten (2012). Ocean Dynamics . Springer. стр. 177. ISBN 978-3-642-23449-1.
Hennessy (1858). Report of the Annual Meeting: On the Influence of the Gulf-stream on the Climate of Ireland. Richard Taylor and William Francis. Приступљено 6. 1. 2009.
„Satellites Record Weakening North Atlantic Current Impact”. NASA. Приступљено 10. 9. 2008.
The Institute for Environmental Research & Education. Tidal.pdf Архивирано 11 октобар 2010 на сајту Wayback Machine Retrieved on 28 July 2010.
Jeremy Elton Jacquot. Gulf Stream's Tidal Energy Could Provide Up to a Third of Florida's Power Архивирано на сајту Wayback Machine (14. септембар 2011) Retrieved 21 September 2008
Marshall, John; Speer, Kevin (26. 2. 2012). „Closure of the meridional overturning circulation through Southern Ocean upwelling”. Nature Geoscience. 5 (3): 171—80. Bibcode:2012NatGe...5..171M. doi:10.1038/ngeo1391.
Trenberth, K; Caron, J (2001). „Estimates of Meridional Atmosphere and Ocean Heat Transports”. Journal of Climate. 14 (16): 3433—43. Bibcode:2001JCli...14.3433T. doi:10.1175/1520-0442(2001)014<3433:EOMAAO>2.0.CO;2.
Broecker, WS (2006). „Was the Younger Dryas Triggered by a Flood?”. Science. 312 (5777): 1146—8. PMID 16728622. S2CID 39544213. doi:10.1126/science.1123253.
Apel, JR (1987). Principles of Ocean Physics. Academic Press. ISBN 0-12-058866-8.
Gnanadesikan, A.; R. D. Slater; P. S. Swathi; G. K. Vallis (2005). „The energetics of ocean heat transport”. Journal of Climate. 18 (14): 2604—16. Bibcode:2005JCli...18.2604G. doi:10.1175/JCLI3436.1.
Knauss, JA (1996). Introduction to Physical Oceanography. Prentice Hall. ISBN 0-13-238155-9.
„Potential Impact of Climate Change”. United Nations Environment Programme / GRID-Arendal. 2006. Архивирано из оригинала 28. 1. 2017. г. Приступљено 16. 1. 2007.
Rahmstorf, S (2006). „Thermohaline Ocean Circulation” (PDF). Ур.: Elias, S. A. Encyclopedia of Quaternary Sciences. Elsevier Science. ISBN 0-444-52747-8.

Спољашње везе

Current global map of sea surface currents
Jianjun Yin; Stephen Griffies (25. 3. 2015). „Extreme sea level rise event linked to AMOC downturn”. CLIVAR. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 7. 12. 2020.

[1] NOAA, NOAA. „What is a current?”. Ocean Service Noaa. National Ocean Service. Приступљено 13. 12. 2020.

[Massive-2] „Massive Southern Ocean current discovered”. ScienceDaily. 27. 4. 2010.

[Fukamachi-3] Yasushi Fukamachi, Stephen Rintoul; et al. (април 2010). „Strong export of Antarctic Bottom Water east of the Kerguelen plateau”. Nature Geoscience. 3 (5): 327—331. Bibcode:2010NatGe...3..327F. doi:10.1038/NGEO842.

[NatGeo_Current-4] „Current”. www.nationalgeographic.org. National Geographic. 2. 9. 2011. Архивирано из оригинала 29. 12. 2020. г. Приступљено 7. 1. 2021.

[5] „Ocean Currents of the World: Causes”. 29. 8. 2020. Приступљено 2020-11-20.

[NNOAACurrents-6] National Ocean Service (25. 3. 2008). „Surface Ocean Currents”. noaa.gov. National Oceanic and Atmospheric Administration. Архивирано из оригинала 6. 7. 2017. г. Приступљено 2017-06-13.

[7] Rahmstorf, S (2003). „The concept of the thermohaline circulation” (PDF). Nature. 421 (6924): 699. Bibcode:2003Natur.421..699R. PMID 12610602. S2CID 4414604. doi:10.1038/421699a  .

[8] Lappo, SS (1984). „On reason of the northward heat advection across the Equator in the South Pacific and Atlantic ocean”. Study of Ocean and Atmosphere Interaction Processes. Moscow Department of Gidrometeoizdat (in Mandarin): 125—9.

[9] The global ocean conveyor belt is a constantly moving system of deep-ocean circulation driven by temperature and salinity; What is the global ocean conveyor belt?

[10] Primeau, F (2005). „Characterizing transport between the surface mixed layer and the ocean interior with a forward and adjoint global ocean transport model” (PDF). Journal of Physical Oceanography. 35 (4): 545—64. Bibcode:2005JPO....35..545P. doi:10.1175/JPO2699.1.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]