Миндовг
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. |
Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Додавање викивеза, пребацивање у перфекат. |
Миндовг (око 1200 - 1263) је био последњи велики кнез Литваније (1236—1251) и први краљ Литваније (1251—1263).
| Миндовг | |
|---|---|
 Миндовг | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 1200. |
| Датум смрти | 12. септембар 1263. |
| Породица | |
| Супружник | Morta |
| Родитељи | Ригнолд |
| Династија | Миндовг |
| Велики кнез Литваније | |
| Период | 1236. - 1251. |
| Претходник | Довспрунк |
| Наследник | нема, Миндовг је последњи носио ту титулу |
| Краљ Литваније | |
| Период | 1251. - 1263. |
| Претходник | нема, Миндовг је први који је носио ту титулу |
| Наследник | Тројнат |
Литвански велики кнез је постао 1236. године, наследивши на престолу свог старијег брата Довспрунка[1]. Борио се против крсташа, који су 1200. године продрли до Западне Двине, са намером да Литванце и Летонце преобрате у хришћане. Алберт, кога је папа наименовао за епископа Ливоније, основао је тамо град Ригу и створио у својим областима витешки ред Мачоносаца, коме је била дужност да покори домороце, па да шири и учвршћује хришћанство. И поред очајничког отпора, читава Ливонија је ускоро у рукама Немаца, који се окрећу ка суседним руским земљама, ка Полоцкој кнежевини и области Новгорода. Други један немачки витешки ред, Тевтонски ред, учврстио се на руском земљишту, на ушћу Њемена и Висле.
Пред овим двоструким надирањем, разједињена литванска племена образују ратничке заједнице; нападнуте, те заједнице одступају на исток, те сад оне заузимају граничне руске области, између осталих и област Новгорода. Миндаугас је, ипак, заустављен у даљем продору до Новгорода. За то време монашки редови Мачоносаца, Крстоносаца и Тевтонаца су се утврдили у пределима финских племена Ливонаца и Естонаца, дуж обале Ришког Залива, па су се постепено раширили и у басену реке Прегела и све до Мазурских Језера, одазвавши се на позив пољског кнеза Конрада Мазовског и уништивши литванско племе Пруса.
Ови »божји дворјани«, како су се сами звали, ударили су и на Русију и године 1241. освојили Псков и Изборск. Ту се јавио новгородски кнез Александар са својом војском, те је Мачоносце на леду Чудског Језера потпуно потукао, а потом из Новгорода потиснуо и Миндаугаса. На тај је начин 5. априла 1242. године заустављено напредовање Немаца у руске пределе. По примеру и трудом Немаца почела су да се постепено буде и да се уједињују разна литванска племена у басену Њемена. Она почесто наваљују на руске пределе, али је Александар одбио и њихове навале.
Потом је Миндаугас објавио рат Галицији-Волинији у коме, и поред сукоба у самој Галицији, није добро прошао[2][3][4].
Иако је био поражен у рату са Галицијом-Вилинијом, била је створена створена моћна Литванска држава и Миндаугас је, 1251. године, крштен, да би се ублажили притисци запада и спречио крсташки рат против огромне Литванске државе. Он је чак и 1253. године добио краљевску круну од папе Иноћентија IV.
После добијања краљевске круне он полази у рат против руских државица на истоку, али са сукобљава и са Монголима.
Крајем педесетих година XIII века крсташи су закорачили у Жемајтију узрокујући локалну побуну. Миндаугас је подржао побуњенике и вратио се својим паганским обичајима, због чега је и убијен 1263. године. Наследио га је нећак Тројнат[1].
По њему се зове Куп краља Миндовга у кошарци.
Породично стабло
уреди| 2. Ригнолд | ||||||||||||||||
| 1. Миндовг | ||||||||||||||||
| 3. | ||||||||||||||||
Извори
уреди- ^ а б „Mindaugas”. Encyclopedia Britannica.
- ^ Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга.
- ^ Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура.
- ^ „Историја средњег века I”. Викизворник.
Литература
уреди- Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга.
- Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура.
- Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века I. Београд.
- „Mindaugas”. Encyclopedia Britannica.
