Пејзажна архитектура

Пејзажна архитектура је у широком смислу речи практична уметност и наука о адаптацији предела за људе и његово искориштавање за уживање и ствара у целини и детаљу природне средине моделисањем терена, одређивањем комуникација, садњама зеленила, кориштењем вегетације и водених површина и оживљавањем простора архитектуром, павиљонима, фонтанама уметничким делима у екстеријеру. У ужем смислу речи је пејзажна архитектура, архитектура паркова и башти. Она подразумева систематско пројектовање и општи инжењеринг различитих објеката за изградњу и људску употребу, испитивање постојећих друштвених, еколошких и земљишних услова и процеса у пределу, као и пројектовање других интервенција које ће дати жељене резултате. Обим професије је широк и може се поделити на неколико подкатегорија укључујући професионалне или лиценциране пејзажне архитекте који су регулисани од стране владиних агенција и поседују стручност за пројектовање широког спектра структура и облика земљишта за људску употребу; дизајн пејзажа који није лиценцирана професија; планирање локације; управљање атмосферским водама; контрола ерозије; рестаурација животне средине; паркови, рекреација и урбанизам; управљање визуелним ресурсима; планирање и обезбеђивање зелене инфраструктуре; планирање и пројектовање пејзажа приватног имања и резиденција; све у различитим размерама дизајна, планирања и управљања. Практичар у професији пејзажне архитектуре може се назвати пејзажним архитектом, међутим у јурисдикцијама где су потребне професионалне лиценце често се само они који поседују лиценцу пејзажног архитекте могу назвати пејзажним архитектом.

Стаурхед]] у Вилтширу, Енглеска, који је дизајнирао Хенри Хор (1705–1785), „први баштован пејзажа, који је у овом раду показао генијалност највишег реда“

Централ Парк је типичан пример пејзажне архитектуре.

Оранжерија на Версаљском дворцу

Образовање

Од пејзажних архитеката се генерално тражи да имају универзитетско образовање или дипломирани статус из акредитованог програма за пејзажну архитектуру, који може варирати по дужини и називу дипломе. Они уче како да креирају пројекте од нуле, као што су стамбена или комерцијална садња и дизајнирање животних простора на отвореном. Они су припремљени да раде са другима како би постигли бољи резултат за клијенте када раде на пројекту; они морају да науче основе начина креирања пројеката на одређени начин и потребно је да добију лиценцу у датој држави да би им било дозвољено да раде; студенти области пејзажне архитектуре се обучавају начину комуницирања са клијентима, као и презентиације и излагања дизајна од нуле приликом давања финалног пројекта.

Пејзажна архитектура се предаје на Универзитету у Манчестеру од 1950-их. Курс на Архитектонској школи у Манчестеру омогућава студентима да стекну различите дипломе и магистратуре, укључујући MLPM(Hons) која је акредитована од стране Института за пејзаж и Краљевског института за планирање града.

Настанак пејзажне архитектуре

Сам настанак датира још од давнина, али као струка заснована је у време римске владавине где су се архитектура и пејзаж нашле узан спој. Окарактерисање домова било је често, од домуса па до виле рустика где је пејзажна архитектура имала велики утицај.

Данашњица

Пејзажне архитекте данас имају звање инжењера и њихов утицај сеже у разне пројектакнтске делатности.Чести су послови пројектовања тргова и паркова као и како мањих тако и већих приватних окућница. Велики пројекти данашњице захтевају пејзажне архитекте у својој струци који свјојим услугама стварају пријатан амбијент и простор намењен активностима и потрошњи слободног времена. Такође, пејзажне архитекте се баве еколошким аспектима, попут рекултивације предела и пројектовање простора сходно потребама корисника, као и санацијама деградираних површина и подизађа заштитних биљних појасева у обектима посебне намене.

Однос према урбанистичком планирању

Комбинација традиционалног пејзажног баштованства и комбинованог планирања града у настајању дала је пејзажној архитектури јединствен фокус. Фредерицк Ло Олмстед је први пут употребио термин „пејзажна архитектура” користећи ту реч као професију када је дизајнирао Централни парк.

Током 19. века, урбано планирање је постало централна тачка и централно питање у градовима. Комбинација традиције пејзажног баштованства и нове области урбаног планирања понудила је пејзажној архитектури прилику да задовољи ове потребе. У другој половини века, Фредерик Ло Олмстед је завршио низ паркова који и даље имају значајан утицај на праксу пејзажне архитектуре данас. Међу њима су били Централни парк у Њујорку, Проспект парк у Бруклину, Њујорк и систем паркова Емералдна огрлица у Бостону. Џенс Џенсен је дизајнирао софистициране и натуралистичке урбане и регионалне паркове за Чикаго, Илиноис и приватна имања за породицу Форд, укључујући Фер лејн и Гоклер појнт. Једна од првобитних једанаест чланова оснивача Америчког друштва пејзажних архитеката (ASLA), и једина жена, била је Беатрикс Фаранд. Била је консултант за дизајн за више од десет универзитета укључујући: Принстон у Принстону, Њу Џерзи; Јејл у Њу Хејвену, Конектикат; и Арнолд Арборетум за Харвард у Бостону, Масачусетс. Њени бројни приватни пројекти на имању укључују знаменити Дамбертон артон Оукс у округу Џорџтаун у Вашингтону. Од тог времена, други архитекти - пре свега Рут Хејви и Алден Хопкинс - променили су одређене елементе Фарандовог дизајна.

Од овог периода урбано планирање се развило у засебну независну професију која је укључила важне доприносе из других области као што су грађевинарство, архитектура и јавна управа. Урбанисти су квалификовани да обављају послове независно од пејзажних архитеката, и генерално, наставни план и програм програма пејзажне архитектуре не припрема студенте да постану урбанисти.

Ијан Макхарг је био познат по увођењу разматрања еколошких проблема у пејзажну архитектуру. Он је популаризовао систем анализе слојева сајта како би се оформило потпуно разумевање квалитативних атрибута места. Овај систем је постао темељ данашњих Географских информационих система (GIS). Макхарг би сваком квалитативном аспекту локације дао слој, као што су историја, хидрологија, топографија, вегетација, итд. GIS софтвер се данас свеприсутно користи у професији пејзажне архитектуре за анализу материјала у унутрашњости и на површини Земље и на сличан начин га користе урбанисти, географи, стручњаци за шумарство и природне ресурсе итд.

Види још

• Хортикултуриста

Литература

• Kalusok, Michaela: Záhradní architektura. Brno, Computer Pres. 2004. ISBN 978-80-251-0287-9. стр. 136-175.
• Dudák, Vladislav: Encyklopedie světové architektury od menhíru k dekonštruktivizmu. Baset. 2000. ISBN 978-80-86223-07-0
• Gál, P., Kodoň, M.: Tvorba krajiny. Bratislava, STU 1981, pp. 83-85
• Kodoň, Milan; Gál, Peter (1989). Parkové a sadové úpravy: Tvorba krajiny a parkové úpravy. SVŠT. стр. 45—47. ISBN 978-80-227-0044-3. 
• Myers, Katherine (лето 2013). „Ways of Seeing: Joseph Addison, Enchantment and the Early Landscape Garden”. Garden History. 41 (1): 3—20. JSTOR 24636000. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Meason, Gilbert Laing (1828). On the landscape architecture of the great painters of Italy. 
• Loudon, John Claudius (1840). The landscape gardening and landscape architecture of the late Humphry Repton. 
• Downing, Andrew Jackson (1841). A treatise on the theory and practice of landscape gardening, adapted to North America. 
• „Olmsted—His Essential Theory - National Association for Olmsted Parks”. www.olmsted.org. Приступљено 2019-01-06. 
• „Frederick Law Olmsted”. The Emerald Necklace Conservancy (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 10. 2020. г. Приступљено 2019-01-06. 
• „Updating the International Standard Classification of Occupations (ISCO) | Draft ISCO-08 Group Definitions: Occupations in Design” (PDF). www.ilo.org. Приступљено 2019-01-06. 
• „International Federation of Landscape Architects”. Архивирано из оригинала 2012-11-22. г. Приступљено 2019-01-06. 
• Newton, Norman T. (1971). Design on the land: the development of landscape architecture (на језику: енглески). Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 9780674198708. 
• Tobey, George B. (1973). A history of landscape architecture: the relationship of people to environment (на језику: енглески). American Elsevier Pub. Co. ISBN 9780444001313. 
• Jellicoe, Geoffrey Alan; Jellicoe, Susan (1982). The Landscape of Man: Shaping the Environment from Prehistory to the Present Day (на језику: енглески). Van Nostrand Reinhold. ISBN 9780442245658. 
• Fletcher, Sir Banister; Cruickshank, Dan (1996). Sir Banister Fletcher's a History of Architecture (на језику: енглески). Architectural Press. ISBN 9780750622677. 
• Albardonedo Freire, Antonio, El Urbanismo de Sevilla durante el reinado de Felipe II. Sevilla, Guadalquivir Ediciones. 2002. ISBN 84-8093-115-9. стр. 191–208..
• Amirsadeghi, Hossein, editor. The Arts of Persia. New Haven: Yale University Press, 1989.
• Brooke, Christopher Nugent Lawrence. The Age of the Cloister: The Story of Monastic Life in the Middle Ages. New Jersey: Hidden Spring, 2003.
• Gerard Ciolek. Ogrody polskie (Gardens of Poland). Revised edition of the 1954 publication under the same title, updated and expanded by Janusz Bogdanowski. Warszawa: Arkady
• Carroll, Maureen. Earthly Paradises: Ancient Gardens in History and Archaeology. London: British Museum Press, 1986.
• Fischer, Hubertus; Remmert, Volker R.; Wolschke-Bulmahn, Joachim (2016). Gardens, Knowledge and the Sciences in the Early Modern Period. Birkhäuser. ISBN 978-3-319-26342-7. 
• Hindsley, Leonard Patrick. The Mystics of Engelthal: Writings from a Medieval Monastery. New York: St. Martin's Press, 1998.
• Khansari, Mehdi et al. The Persian Garden, Echoes of Paradise. Washington, D.C.: Mage Publishing, 1998.
• Lauterbach, Iris, The European Landscape Garden, ca. 1710–1800, EGO - European History Online, Mainz: Institute of European History, retrieved: March 25, 2021 (pdf), 2017.
• Lawrence, C.H. Medieval Monasticism : Forms of Religious Life in Western Europe in the Middle Ages. New York: Longman, 2001.
• Littlewood, Anthony, Henry Maguire, and Joachim Wolschke-Bulmahn. Byzantine Garden Culture. Washington, D.C.: Dumbarton Oaks, 2002.
• Pona, Franceso, Sileno overo Delle Bellezze del Luogo dell'Ill.mo Sig. Co. Gio. Giacomo Giusti, 1620 Angelo Tamo, Verona
• Pona, Franceso, Il Paradiso de' Fiori overo Lo archetipo de' Giardini, 1622 Angelo Tamo, Verona
• Rogers, Elizabeth Barlow, Landscape Design: A Cultural and Architectural History. New York: Harry N. Abrams, Inc. 2001.
• Stockstad, Marilyn and Jerry Stannard. Gardens of the Middle Ages. Kansas: University of Kansas, 1983.
• Taylor, Patrick, The Oxford Companion to the Garden. Oxford: Oxford University Press, 2006.
• Thacker, Christopher, The History of Gardens. California, University of California Press, 1979.
• Threlfall-Homes, Miranda. Monks and Markets: Durham Cathedral Priory 1460–1520, Oxford: Oxford University Press, 2005.
• Turner, Tom. Garden History, Philosophy and Design, 2000 BC–2000 AD. New York: Spon Press, 2005.
• Villa, Paolo, Giardino Giusti 1993-94 pdf, with maps and 200 photos.
• Żukow-Karczewski, Marek. Ogrody i sady w dawnej Polsce (Gardens and orchards in the old Poland), "AURA" (A Monthly for the Protection and Shaping of Human Environment), 11, 1987.