Казањски канат
Казањски канат (тат. Казан ханлыгы, рус. Казанское ханство) је била средњовековна држава Татара, један од наследника Златне хорде, на месту где је била Поволшка Бугарска. Постојао је од 1438. до освајања Ивана Грозног 1552. Обухватала је Татарстан, Мариј Ел, Чувашију, Мордовију и делове Удмуртије и Башкортостана. Престоница је био Казањ.
| Казањски канат Казан ханлыгы | |||
|---|---|---|---|
| Географија | |||
| Континент | Европа | ||
| Регија | источна Европа | ||
| Престоница | Казањ | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | татарски | ||
| Религија | ислам, шаманизам | ||
| Политика | |||
| Облик државе | канат | ||
| — Кан | |||
| Историја | |||
| Историјско доба | средњи век, нови век | ||
| — Оснивање | 1438. | ||
| — Укидање | 1552. | ||
| Земље претходнице и наследнице | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
Историја
уредиНекадашње територије Волшке Бугарске (Казањски улус или Казањско војводство) су можда повратиле одређени степен независности у оквиру Златне Хорде која се распадала на прелазу из 15. века. Кнежевина је била самоуправна и одржавала је династију прабугарских владара. Без обзира на статус ове прото-државе, оснивач каната је био Улуг Мухамед, који је преузео титулу кана и узурпирао престо у Казању уз извесну помоћ локалног племства 1437. или 1438. године. Прелаз од локалне бугарске династије до Мухамеда довршио је његов син Махмуд 1445. године.
Током своје историје, канат је био склон грађанским превирањима и борби за престо. Канови су смењивани 19 пута за 115 година. Било је укупно петнаест владајућих канова, од којих су неки ступали на престо више пута. Кан је често биран из Генгизида од стране народног племства, па чак и од самих грађана.
Што се тиче историје каната, извори су оскудни. Не само да ниједан документ каната није преживео руско освајање, већ су чак и документи ране руске колонијалне управе (Приказ Казањског дворца) уништени током смутног времена.[1]
Рана историја
уредиТоком владавине Улуга Мухамеда и његовог сина Махмуда, казанске снаге су неколико пута извршиле рацију на Велику московску кнежевину и њене подложне земље. Василиј II Московски који је учествовао у Великом феудалном рату против својих рођака, поражен је у бици код Суздаља и био приморан да плати откупнину Казањском кану.
У јулу 1487. године, велики кнез Иван III од Москве заузео је Казањ и поставио марионетског вођу, Мухамед-Амина, на казански престо. Након тога, Казански канат је постао протекторат Москве, а руским трговцима је било дозвољено да слободно тргују широм његове територије. Присталице уније између Османског царства и Кримског каната покушале су да искористе незадовољства становништва да изазову побуне (1496, 1500 и 1505), али са занемарљивим резултатима.
Године 1521, Казањ је изашао из доминације Москве, закључивши споразум о узајамној помоћи са Астраханским канатом, Кримским канатом и Ногајском хордом. Комбиноване снаге кана Мухамеда Гираја и његових кримских савезника тада су напале Москву.
Отпор
уредиДео становништва наставио је да се опире руској власти све до 1556. Побуњеничке владе су формиране у Чалему и Мишатамаку, али пошто су Ногајци под Јали Акрамом често вршили рације на пољопривредно становништво, коалиција је пропала. После бруталне репресије против казањских побуњеника, њихови команданти су погубљени.
Према неким проценама,[2] број становника бившег каната опао је за неколико хиљада током ратова. Администрација, позната као Казањска палата, предузела је насилну русификацију и христијанизацију Татара и других народа.[3] Термин Казањско царство био је у употреби до 1708. године када је формирана Казањска губернија.
Економија
уреди
Градско становништво каната производило је посуђе од глине, ручне радове од дрвета и метала, кожу, оклопе, плугове и драгуље. Највећи градови су били Казањ, Арск, Жукотин, Кашан, Чали, Алат и Кори. Градско становништво је такође трговало са становништвом Средње Азије, Кавказа и Русије.
Друштво
уредиКан је управљао државом. Своје поступке заснивао је на одлукама и консултацијама кабинета или Дивана. Племство је обухватало редове bäk (бега), амира (емира) и морзе. Војна имања су чинили uğlan (улан), бахадир, içki (ички). Велику улогу је играло и муслиманско свештенство. Они су били подељени на säyet (сеид), şäyex (шеик), qazí (кази) и имаме. Улема, односно свештенство, имала је судску улогу и одржавала је медресе (школе) и мектебе (библиотеке).
Већину становништва чинили су qara xalıq (црни људи),,[6] слободно муслиманско становништво[7] које је живело на државној земљи. Феудалне земље су углавном насељавали çura (кметови). Ратни заробљеници су обично продавани у Турску или у Централну Азију. Повремено су продавани у оквиру каната као робови (qol), а понекад су били насељавани на феудалним земљама да би касније постали çura. Муслиманско и немуслиманско становништво каната је морало да плаћа јасак.
Референце
уреди- ^ Rywkin, Michael (1976). „The Prikaz of the Kazan Court: First Russian Colonial Office”. Canadian Slavonic Papers. 18 (3): 293—300. JSTOR 40866921. doi:10.1080/00085006.1976.11091457.
- ^ „Kazan War”. Tatar Encyclopaedia (на језику: татарски). Kazan: The Republic of Tatarstan Academy of Sciences. Institution of the Tatar Encyclopaedia. 2002.
- ^ „Kazan Khanate”. Tatar Encyclopaedia (на језику: татарски). Kazan: The Republic of Tatarstan Academy of Sciences. Institution of the Tatar Encyclopaedia. 2002.
- ^ P. Lux-Wurm, „Les drapeaux de l'islam“
- ^ Lux-Wurm, Pierre-Charles (2001). Les drapeaux de l'Islam: de Mahomet à nos jours. Paris: Buchet-Chastel. ISBN 9782283018132.
- ^ The designation "black" in Turkic culture was often used to refer to commoners, and not intended as a racial designation; on this point see also Khazars
- ^ Fuller, Graham E. (2010-08-11). A World Without Islam. Little, Brown (објављено 2010). ISBN 9780316072014. Приступљено 2015-10-04. „It was actually the Orthodox Church militant that first stimulated [...] Russian campaigns of conquest to the East, advocating the spread of Christianity into the well-established Muslim Kazan Khanate. Immediately after the conquest the church established a strong institutional presence in the Tatar regions and planned for the forced conversion of its Muslim population to Orthodox Christianity. [...] Despite its establishment of churches, monasteries, and religious institutions in the newly conquered regions, the church was to be frustrated in its goal of imposing Christianity on Muslim turf.”
Литература
уреди- Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга.
- Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура.
- Viacheslav Shpakovsky, David Nicolle, Gerry Embleton, Armies of the Volga Bulgars & Khanate of Kazan, 9th–16th centuries, Osprey Men-at-Arms 491 (2013).
- Azade-Ayshe Rorlich, Origins of Volga Tatars in: The Volga Tatars, a Profile in National Resilience (1986).
- Muhammad Murad Ramzi (محمد مراد الرمزي) (1908), Talfīq al-akhbār wa-talfīḥ al-āthār fī waqāʼiʻ Qazān wa-Bulghār wa-mulūk al-Tātār (تلفيق الاخبار وتلقيح الآثار في وقائع قزان وبلغار وملوك التتار), First edition (الطبعة الاولي) Volume 1 (المجلد الاول) Printed at the Al-Karīmiyyah and Al-Ḥussayniyyah printing shop in the town of "Orenburg" upon committed expenses (طبع بالمطبعة الكريمية والحسينية ببلدة "اورنبورغ" على مصاريف ملتزمه).
- Malashenko, Alexey. „Islamic Challenges to Russia, From the Caucasus to the Volga and the Urals”. Carnegie Moscow Center (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-09.
- Balkind, Nicole (19. 3. 2019). „A Model Republic? Trust and Authoritarianism on Tatarstan's Road to Autonomy”. University of North Carolina — преко Carolina Digital Repository.
- „History, culture, religion”. tatarstan.ru. Архивирано из оригинала 29. 03. 2023. г. Приступљено 2022-02-09.
- „Population”. tatarstan.ru. Архивирано из оригинала 30. 09. 2020. г. Приступљено 2020-12-25.
- „Personnel Directory - Marat Gatin”. Official Tatarstan. Приступљено 9. 6. 2018.
- Faller, Helen M. (2011). Nation, Language, Islam: Tatarstan's Sovereignty Movement (на језику: енглески). Central European University Press. ISBN 978-963-9776-84-5.
- Werth, Nicolas; Panné, Jean-Louis; Paczkowski, Andrzej; Bartosek, Karel; Margolin, Jean-Louis (октобар 1999), Courtois, Stéphane, ур., The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression, Harvard University Press, стр. 92—97; 116—21, ISBN 978-0-674-07608-2
- Haven, Cynthia (4. 4. 2011). „How the U.S. saved a starving Soviet Russia: PBS film highlights Stanford scholar's research on the 1921-23 famine”. Stanford News Service. Архивирано из оригинала 30. 01. 2012. г. Приступљено 28. 4. 2017.
- Chaudet, Didier (јун 2009). „When the Bear Confronts the Crescent: Russia and the Jihadist Issue” (PDF). The China and Eurasia Forum Quarterly. Central Asia-Caucasus Institute & Silk Road Studies Program. 7 (2).
- Millar, James R. (2004). Encyclopedia of Russian History Volume 2: A-D
. New York, USA: Macmillan Reference. ISBN 0-02-865907-4. - Mizelle, Peter Christopher (мај 2002). "Battle with Famine:" Soviet Relief and the Tatar Republic 1921-1922. District of Columbia, USA: University of Virginia.
- Chaudet, Didier (2009). „When the Bear Confronts the Crescent: Russia and the Jihadist Issue”. China and Eurasia Forum Quarterly. Central Asia-Caucasus Institute & Silk Road Studies Program. 7 (2): 37—58. ISSN 1653-4212. „It would be convenient to characterize the relationship between Russia and Islam by its history of conquest and tension. After all, the emblem of the Orthodox Church is a cross on top on a crescent. It is said that this symbol was devised by Ivan the Terrible, after the conquest of the city of Kazan, as a symbol of the victory of Christianity over Islam through his soldiers.”
- „Russian Orthodox Church”. Journal of South Asian and Middle Eastern Studies (на језику: енглески). 17: 4. 1993. Приступљено 20. 5. 2015. „Finally, the Russians, under Ivan the Terrible, defeated the Tatars in 1552 and firmly established Russian rule. In celebration of this conquest, the czar built two churches in the Moscow Kremlin and on the spires of the Church installed the Orthodox Cross over an upside down crescent, the symbol of Islam.”
- „Church Building and Its Services”. Orthodox World. Приступљено 28. 3. 2014. „Sometimes the bottoms of the Crosses found on Russian churches will be adorned with a crescent. In 1486, Tsar Ivan IV (the Terrible) conquered the city of Kazan which had been under the rule of Moslem Tatars, and in remembrance of this, he decreed that from henceforth the Islamic crescent be placed at the bottom of the Crosses to signify the victory of the Cross (Christianity) over the Crescent (Islam).”
- Henry Hoyle Howorth, History of the Mongols, 1880, Part 2
- Jaroslaw Pelenski (1974). Russia and Kazan: Conquest and Imperial Ideology (1438-1560s). Mouton. стр. 24. ISBN 9789027926784.
- Nossov, Konstantin (20. 6. 2012). „Kazan 1552”. Russian Fortresses 1480-1682. Osprey Publishing (објављено 2012). ISBN 9781780969848. „The next day, 31 August, the Russians began to excavate four mine galleries simultaneously. The work was done under the supervision of a foreign engineer, Nemchin Rozmysl.”
- Худяков, М. Г. (1923). „Война за независимость. Падение ханства” [The war for independence. Fall of the Khanate.]. Очерки по истории Казанского ханства [Notes on the history of the Khanate of Kazan] (на језику: руски). Moscow: ИНСАН, Совет по сохранению и развитию культур малых народов (објављено 1991). стр. 151. ISBN 5-85840-253-4. Приступљено 2015-11-03.
Спољашње везе
уреди
- „Qazan Xanlığı (Khanate of Kazan)”. Tatar Encyclopaedia (на језику: татарски). Kazan: The Republic of Tatarstan Academy of Sciences. Institution of the Tatar Encyclopaedia. 2002.