Kalcijum jodid

Kalcijum jodid
Nazivi
	IUPAC naziv Kalcijum jodid
Identifikacija
CAS broj	10102-68-8 ;
3D model (Jmol)	interaktivna slika;
ChemSpider	59629 ;
ECHA InfoCard	100.030.238
PubChem C ID	66244;
RTECS	EV1300000
UNII	8EKI9QEE2H ;
	SMILES [Ca+2].[I-].[I-]; ; ; ; ; ;
Svojstva
Hemijska formula	CaI2
Molarna masa	293,887 g/mol (anhidrat) ; 365,95 g/mol (tetrahidrat)
Agregatno stanje	beli prah
Gustina	3,956 g/cm³
Tačka topljenja	779°C (tetrahidrat) sa dekompozicijom
Tačka ključanja	1100°C
Rastvorljivost u vodi	64.6 g/100 mL (0°C) ; 66 g/100 mL (20°C) ; 81 g/100 mL (100°C)
Rastvorljivost	rastvoran u acetonu i alkoholima
Struktura
Kristalna rešetka/struktura	Romboedralna, hP3
Kristalografska grupa	P-3m1, No. 164
Geometrija molekula	oktaedralna
Opasnosti
NFPA 704	0 2 1
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni	kalcijum fluorid; kalcijum hlorid; kalcijum bromid
Drugi katjoni	berilijum jodid; magnezijum jodid; stroncijum jodid; barijum jodid
	Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
	verifikuj (šta je ?)
	Reference infokutije

Kalcijum jodid je neorgansko jedinjenje sa formulom Ca I₂. Ova bezbojna delikvescentna čvrsta materija je veoma rastvorna u vodi. Njene osobine su slične srodnim solima, kao što je kalcijum hlorid. On se koristi u fotografiji^[3].

Reakcije

Henri Moisan je prvi izolovao kalcijum 1898. redukujući kalcijum jodid čistim natrijumom^[4]:

CaI₂ + 2 Na → 2 NaI + Ca

Kalcijum jodid se može formirati tretiranjem kalcijum karbonata, kalcijum oksida, ili kalcijum hidroksida sa jodovodonikom:^[5]

CaCO₃ + 2 HI → CaI₂ + H₂O + CO₂

Kalcium jodid sporo reaguje sa kiseonikom i ugljen-dioksidom na vazduhu, pri čemu se oslobađa jod, koji je odgovoran za mutno žutu boju nečistih uzoraka.^[6]

2 CaI₂ + 2 CO₂ + O₂ → 2 CaCO₃ + 2 I₂

Reference

^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди
^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^ ^а ^б Turner, Jr. Francis M., ур. (1920). The Condensed Chemical Dictionary (1st изд.). New York: Chemical Catalog Co. стр. 127. Приступљено 8. 12. 2007.
^ Mellor Joseph William; link (1912). Modern Inorganic Chemistry. New York: Longmans, Green, and Co. стр. 334. Приступљено 8. 12. 2007.
^ Gooch Frank Austin, Walker Claude Frederic; link (1905). Outlines of Inorganic Chemistry. New York: Macmillan. стр. 340. Приступљено 8. 12. 2007.
^ Jones Harry Clary; link (1906). Principles of Inorganic Chemistry. New York: Macmillan. стр. 365. Приступљено 8. 12. 2007.

Literatura

Spoljašnje veze

[1] Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди

[2] Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.

[cond-3] а ^б Turner, Jr. Francis M., ур. (1920). The Condensed Chemical Dictionary (1st изд.). New York: Chemical Catalog Co. стр. 127. Приступљено 8. 12. 2007.

[4] Mellor Joseph William; link (1912). Modern Inorganic Chemistry. New York: Longmans, Green, and Co. стр. 334. Приступљено 8. 12. 2007.

[5] Gooch Frank Austin, Walker Claude Frederic; link (1905). Outlines of Inorganic Chemistry. New York: Macmillan. стр. 340. Приступљено 8. 12. 2007.

[6] Jones Harry Clary; link (1906). Principles of Inorganic Chemistry. New York: Macmillan. стр. 365. Приступљено 8. 12. 2007.

[3]

[1]

[2]

[4]

[5]

[6]