Википедија

Оноре де Балзак

француски романописац
(преусмерено са Honoré de Balzac)

Оноре де Балзак (фр. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1][2]

Оноре де Балзак
Лични подаци
Датум рођења(1799-05-20)20. мај 1799.
Место рођењаТур, Француска
Датум смрти18. август 1850.(1850-08-18) (51 год.)
Место смртиПариз, Француска
УниверзитетУниверзитет Сорбона
Породица
СупружникЕвелина Ханска
Lycée Charlemagne

Биографија

уреди

Породица

уреди

Оноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[3]

Детињство и рана младост

уреди
 
Вендомски колеџ (гравира A. Queyroy)
 
Портрет из 1820. године (Achille Devéria)

Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[3] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[3]

О Балзаку

уреди

Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[3]

Евелина Ханска

уреди
 
Балзаков дом у улици Фортуне
 
Портрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen)

Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[3]

Друштвена ангажованост

уреди

Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа.

Стил писања

уреди
 
Прва страна Балзаковог рукописа Беатриса

Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[4]

Реализам

уреди

Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[5][6] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[4] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот.

Ликови

уреди

Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[6] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[4]

Дела

уреди

Иако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу.

Људска комедија

уреди
 
Неколико томова Балзакових дела из 1901. године

Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[3] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године.

Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма.

„Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи 'истине' о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[7]

Студије нарави

уреди

Студије нарави разврстане су по темама у шест група:

  1. Призори из приватног живота (Чича Горио),
  2. Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије),
  3. Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс),
  4. Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија),
  5. Призори из војничког живота (Шуани),
  6. Призори из сеоског живота (Љиљан у долу).

Филозофске студије

уреди
  1. Шагринска кожа
  2. Трагање за апсолутним

Аналитичке студије

уреди

Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака

Референце

уреди
  1. ^ а б в Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 100. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ „Honoré de Balzac | French Novelist, Playwright & Journalist | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-27. 
  3. ^ а б в г д ђ Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - 322 стр. ; 19 cm. - (Српска књижевна задруга ; коло 45, књ. 309)
  4. ^ а б в Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 1, A-Ćus / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1966 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:371-372.
  5. ^ Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 5, P-Sjöström / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1969 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:377.
  6. ^ а б Изгубљене илузије / Оноре де Балзак ; [превела с француског Јелисавета Марковић]. - 3. изд. - Београд : Просвета, 1976 (Београд : Београдски графички завод). - Превод дела: Illusions perdues. - Стр: VII-XXIII: Балзак и стварност / Мишел Битор.
  7. ^ Bešić, Miloš (2020). Metodologija društvenih nauka. стр. 329. 

Литература

уреди
  • Prometej ili Život Balzакоv / André Maurois ; [sa francuskog preveo Karlo Budor]. - Zagreb : Naprijed, 1969 (Zagreb : "Ognjen Prica"). - 699 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Veliki ljudi i njihova djela). - Prevod dela: Prométhée ou La vie Balzac. - Bibliografija: str. 656-[674].(COBISS)[мртва веза]
  • Balzak / Stefan Cvajg ; preveo s njemačkog originala Nika Milićević. - Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1959 (Zagreb : "Ognjen Prica"). - 403 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Gama ; 33). - Prevod dela: Balsac. - Balzakov život i djela: pregled: str. 391-400. - pp. 401-[404]: Pogovor redaktora / Rihard Fridental.(COBISS)[мртва веза]
  • Из страних књижевности. 1 / Исидора Секулић ; [приредили Миодраг Павловић, Живорад Стојковић]. - Нови Сад : Матица српска, 1962 (Нови Сад : Будућност). - 527 стр, [1] лист с ауторовом сликом ; 20 cm : слика аутора. - (Сабрана дела Исидоре Секулић ; књ. 7). - Напомене / Ж. С. [Живорад Стојковић]: стр. 517-525.(COBISS)[мртва веза]
  • Graditelji svijeta : Balzak - Dikens - Dostojevski / Stefan Cvajg ; preveli Isak Samokovlija i Miodrag Petrović. - Sarajevo : "Veselin Masleša", 1955 (Tuzla : Grafičar). - 156 str. - Prevod dela: Drei Meister.(COBISS)[мртва веза]
  • Figures et messages dans La Comédie humaine / Tahsin Yücel. - Tours : Mame, 1972. - 230 str. - (Univers sémiotiques)(COBISS)[мртва веза]
  • Романтични Балзак / Радивоје Константиновић. - Предговор. - У: Луј Ламбер / Оноре де Балзак. - Београд : Српска књижевна задруга, - (Српска књижевна задруга ; коло 92, књ. 609). 1999. ISBN 978-86-379-0687-2.. - Стр. VII-XV.(COBISS)[мртва веза]
  • Од Стендала до Бекета : огледи о француском роману / Иван Димић. - Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1991 ([Нови Сад : Добра вест]). - 303 стр. - Библиографска белешка: стр. 301-302. - Садржај: Уводна белешка: радознали читалац (7—11). - I део (13—79): Стендал - сто година испред своје епохе (15—25); Балзакова нежнија страна (Евгенија Гранде) (26—33); Срећа у читању: обиље и моћ (Дима)--- (34—39); ---Нежност и хумор (Доде) (40—44); Иго - продор у тајне приповедања (45—47); Случај Сименон (48—53); Мартен ди Гар: загонетна прозирност (54—63); Интелектуална струјања : Бергсон (64—71); Поводом поетике Жила Ромена (72—79). - II део (81—299): Најдубља промена: Прустово приповедање (83—102); Смисао неких средишњих структура у "Трагању" (103—115); Прве речи Камијевог "Странца" (116—132); Камијево духовно клатно (133—145); Мишел Битор и нови роман (146—159); Психологија и време у Биторовом трагању (160—177); Маргерита Дирас: иза привида равнодушности (178—184); Натали Сарот: распад лика--- (185—199); ---Поглед и време (200—216); Ален Роб-Грије: емоција и ментални реализам (217—233); Клод Симон: фрагментарност света и трагање за обликом (234—253); ---Чаролија приповедања (254—280); Бекетов "Молоа" или загонетка непрекидног говора (281—299). Библиографска белешка (301—302).(COBISS)[мртва веза]
  • Le théatre de Honoré de Balzac : d'après des documents nouveaux et inédits / Douchan Z. Milatchitch. - Paris : Librairie Hachette, 1930. - 432 str.(COBISS)[мртва веза]
  • Посесивне категорије и конструкције у француском језику : (докторска дисертација) / Вера Д. Роглић. - Београд : [с.н.], 1990. - 228 листова.

(COBISS)[мртва веза]

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Оноре_де_Балзак&oldid=28715982”