Златна хорда
Златна хорда (монг. Алтан Орд [Altan Ord]; тат. Алтын Урда, Altın Urda;[1] рус. Золотая Орда [Zolotaya Orda]) је била монголско-туркијска држава успостављена на територијама данашње Русије, Украјине и Казахстана након распада Монголске империје четрдесетих година 13. века.[2][3] Монголи су у Русији звани Татарима. Руски кнежеви су плаћали данак Монголима и постајали су заменици канова.
| Златна хорда Алтын Урда тат. Ulug Ulus монг. | |||
|---|---|---|---|
 | |||
 | |||
| Географија | |||
| Престоница | Сарај | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | Татарски | ||
| Политика | |||
| Облик државе | Монархија | ||
| — Кан | Орда Ичен -први
Шеик Ахмед -последњи | ||
| Историја | |||
| Постојање | |||
| — Оснивање | 1242. | ||
| — Укидање | 1502. | ||
| Географске и друге карактеристике | |||
| Површина | |||
| — укупно | 1310. ~6,000,000 km² | ||
| Валута | Дирхам | ||
| Земље претходнице и наследнице {{{Име_генитив}}} | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
.svg){kind=small}
| |||
Након смрти Бату Кана (оснивача Златне Хорде) 1255. године, његова династија је цветала читав век, све до 1359. године, иако су интриге Ногаја подстакле делимичан грађански рат у касним 1290-им. Војна моћ Хорде достигла је врхунац за време владавине Узбег-кана (1312–1341), који је прихватио ислам. Територија Златне Хорде на свом врхунцу простирала се од Сибира и Централне Азије до делова Источне Европе од Урала до Дунава на западу и од Црног мора до Каспијског мора на југу, док се граничила са Кавкаским планинама и територијом монголске династије познате као Илканат.[3]
Име
уредиПретпоставља се да име долази од степског именовања основних праваца света: црно — север, плаво — исток, црвено — југ, бело — запад и жуто или златно за центар. Према другој верзији име долази од величанственог златног шатора Бату-кана, који је означавао његову будућу престоницу на Волги.[4]
Турска реч orda са значењем „палата”, „логор” или „штаб”, у овом случају седиште кана, као престоница каната, метонимијски се проширила на сам канат. Енглеска реч „horde”, у смислу велике (и често претеће) групе, настала је касније, метафорички проширена из репутације монголских хорди.
Каже се да је назив „Златни“ инспирисан златном бојом шатора у којима су Монголи живели током рата, или стварним златним шатором који су користили Бату-кан или Узбег-кан,[4] или да су га даровали словенски вазали за описивање великог богатства кана.
Тек у 16. веку руски хроничари су почели експлицитно да користе овај термин за овај конкретан канат наследника Монголског царства. Прва позната употреба термина, 1565. године, у руској хроници под називом Историја Казања, применила га је на Батуов улус, са средиштем у Сарају.[5][6] У савременим персијским, јерменским и муслиманским списима, као и у записима из 13. и раног 14. века, као што су Јуанши и Џами ел-таварих, канат је назван „Јочијев улус“ („краљевство Јочија“ на монголском), „Dasht-i-Qifchaq“ (Кипчакска степа) или „Кипчаски канат“ и „Comania“ (Куманија).[7][8]
Источно или лево крило (или „лева рука“ у званичним персијским изворима са монголским спонзорством) помиње се као Плава хорда у руским хроникама и као Бела хорда у тимуридским изворима (нпр. Зафар-Намех). Западни научници су тежили да следе номенклатуру тимуридских извора и лево крило називају Белом хордом. Али Отемиш хаџи (1550), историчар Варезма, назвао је лево крило Плавом хордом, а пошто је био упознат са усменим предањима канатског царства, изгледа да су руски хроничари били у праву и да је сам канат своје лево крило назвао Плава хорда.[9] Канат је очигледно користио термин Бела хорда да означи своје десно крило, које се налазило у Батуовој матичној бази у Сарају и контролисало је улус. Ознаке Златна хорда, Плава хорда и Бела хорда се не сусрећу у изворима монголског периода.[10]
Монголско порекло
уреди
Џингис-кан је поделио Монголску империју четворици својих синова. Јохи је био најстарији, али био је мртав, тако да је јужна Русија подељена његовим синовима: Бату-кану, вођи Плаве хорде (исток) и Орда-кану, вођи Беле хорде (запад).
Бату-кан је успео успоставити контролу и над територијама Орда-кана, потчинио је северну обалу Црног мора и укључио је туркијско становништво у своју војску. Током 1230-их и 1240-их извршио је бриљантне походе против земаља наследница Кијевске Русије и против Поволшке Бугарске.
После тога је кренуо западно, попљачкавши и попаливши Пољску и Угарску после битка код Легнике и битке код Мухија. Велики кан Огедеј умире 1241. године у Монголији, па Бату-кан престаје са опсадом Беча, да би се укључио у спор око наследства Великог кана. После тога монголска војска никад није отишла толико далеко на запад.
Бату-кан је успоставио своје седиште у Сарају, контролишући нижи ток реке Волге. Пре тога Плава Хорда се распала, када је Бату-канов брат напустио Бату-канову војску и успоставио властиту хорду источно од Урала, дуж Оба и Иртиша.
Златно доба
уредиЗлатна Хорда је брзо изгубила свој монголски идентитет. Потомци монголских освајача су чинили вишу класу друштва, а већину становништва хорде чинили су: Кипчаци, Прабугари, Киргизи, Хварезмијани и други туркијски народи.
Унутрашња организација
уреди
Главни владар хорде је био кан, одабран међу потомцима Бату-кана. Други по рангу је био беглербег који је морао бити Монгол. Затим су по рангу долазили везири. Локални управници или баскаци били су одговорни за скупљање данка и за смиривање побуна. Војна и цивилна управа нису биле раздвојене.
Иако су Монголи били номади, Златна Хорда се није развила као типична номадска култура, него је попримила стални карактер. Сарај се развио у јако насељен и просперитетан велики град. У раном 14. веку седиште се преселило узводно до Сарај Берка, који постаје један од највећих средњовековних градова, са отприлике 600.000 становника.
Руси су покушавали да наметну хришћанство, али Монголи су задржавали анимистичке вере. Канови су били уопштено толерантни, иако је неколико руских владара било убијено кад су одбили да се клањају паганским идолима. Узбек-кан (1312—1341) је прихватио ислам као државну веру.
Вазали и савезници
уредиЗлатна Хорда је тражила данак од свих потчињених народа: Руса, Јермена, Грузијаца и Кримских Грка. Територије хришћанских поданика нису им биле од великог интереса, док год су настављале да плаћају данак. Те вазалне државе никад нису укључене у Златну хорду, а руски владари су чак добили привилегије да сами сакупљају данак за Татаре. Да би задржали контролу над Русијом татарске војсковође би спроводили редовне казнене походе на руске кнежевине (најопаснији су били 1252, 1293. и 1382).
Постоји међу делом историчара и мишљење да су Хорда и Руси имали одбрамбени савез против Тевтонских витезова и (тада) паганских[11] Литванаца. Иако Велики Новгород никад није признао да је део Хорде, монголски контингент је помогао у бици на Чудском језеру.
Политички развој
уредиПосле смрти Бату-кана 1255, Империја је трајала још читав век, све до убиства Јани Бега 1357. Бела и Плава Хорда су имале заједничког владара Берке-кана. Током 1280-их власт је узурпирао Ногај. Током Узбег-кана (1312—1341) Златна Хорда је имала 300.000 ратника.
Златна Хорда је стално мењала савезнике међу Русима, с циљем да Русија остане слаба и подељена. Током 14. века успон Литваније почиње представљати претњу татарској контроли над Русијом. Зато Узбег-кан почиње подржавати Москву, као водећу руску државу. Иван I постаје велики кнез и добија право скупљања пореза од осталих руских кнежевина.
Црна Смрт (куга) у 1340им је главни фактор који је допринио паду Златне Хорде. После убиства Јани Бега 1357, наступило је раздобље грађанског рата са у просеку једним новим каном годишње. До 1380-их Астрахан, Хварезм и Москва су покушали да се ослободе Златне хорде. Доњи ток Дњепра су анектирале Литванија и Пољска.
Татарски генерал Мамај покушао је да поново успостави татарску власт у Русији. Димитрије Донски је победио татарску армију у бици код Куликова. Мамај је убрзо свргнут. Владар Беле хорде Токтамиш је напао и анектирао територију Плаве хорде. Накратко је успео поново успоставити Златну хорду као доминантну регионалну силу. Опустошио је Москву 1382. као казну за непослушност.
Распад и пад
уредиФатални ударац Златној хорди дао је Тамерлан, који је уништио Токтамишову војску и главно седиште. Опљачкао је кримске трговачке центре и одвукао је највештије занатлије у своје седиште Самарканд.
У првој декади 15. века поново је везир Едиги успоставио Ногај Хорду.
Током 1440-их Златна Хорда је растрзана грађанским ратом. Распала се у различите канате: Сибирски, Казански, Казимски, Астрахански, Казашки, Узбечки и Кримски. Сви они су се раздвојили од задњих остатака Златне хорде, од Велике хорде.
Ниједан од тих каната није био јачи од Московске Кнежевине, која се коначно ослободила татарске контроле 1480. године. Постепено је Московска Русија анектирала канате, један по један, почевши од Казанског и Астраханског каната у 1550-им. До краја тог века, Сибирски канат је постао део Русије, а потомци владајућих канова признали су руску власт.
Кримски канат је постао османски вазал 1475. и под његовом влашћу су били остаци Велике хорде. Кримски Татари су правили велике невоље Русији током 16. и 17. века, али нису могли да победе Русију ни да заузму Москву. Под османском заштитом, Кримски канат је постојао до 8. априла 1783, када га је анектирала Катарина Велика. Кримски канат је био најдуговечнији наследник Златне хорде.
Генетика
уредиГенетска студија објављена у часопису Nature у мају 2018. године испитала је остатке два мушкарца из Златне Хорде сахрањена у округу Улитау у Казахстану око. 1300. године.[12] Један мушкарац, који је био будистички ратник монголоидног порекла,[13] носио је очинску хаплогрупу C3[14] и мајчину хаплогрупу D4m2.[15] Други мушкарац, који је био белац и вероватно роб или слуга,[16][13] је био носилац очинске хаплогрупе R1[17] и хаплогрупе мајке I1b.[18]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ „The History and Culture of the Golden Horde (Room 6)”. The State Hermitage Museum, Sankt Petersburg. Приступљено 21. 3. 2020.
- ^ Perrie, Maureen, ур. (2006). The Cambridge History of Russia: Volume 1, From Early Rus' to 1689. Cambridge University Press. стр. 130. ISBN 978-0-521-81227-6.
- ^ а б „Golden Horde”. Encyclopædia Britannica. 2007. „Also called Kipchak Khanate Russian designation for Juchi's Ulus, the western part of the Mongol Empire, which flourished from the mid-13th century to the end of the 14th century. The people of the Golden Horde were mainly a mixture of Turkic and Uralic peoples and Sarmatians & Scythians and, to a lesser extent, Mongols, with the latter generally constituting the aristocracy. Distinguish the Kipchak Khanate from the earlier Cuman-Kipchak confederation in the same region that had previously held sway, before its conquest by the Mongols.”
- ^ а б Atwood (2004), стр. 201.
- ^ „рЕПЛХМ гНКНРЮЪ нПДЮ - НЬХАЙЮ РНКЛЮВЮ 16 ЯРНКЕРХЪ (мХК лЮЙЯХМЪ) / оПНГЮ.ПС – МЮЖХНМЮКЭМШИ ЯЕПБЕП ЯНБПЕЛЕММНИ ОПНГШ”. Proza.ru. Архивирано из оригинала 13. 04. 2014. г. Приступљено 2014-04-11.
- ^ Ostrowski, Donald G. (пролеће 2007). „Encyclopedia of Mongolia and the Mongol Empire, and: The Mongols and the West, 1221–1410, and: Daily Life in the Mongol Empire, and: The Secret History of the Mongols: A Mongolian Epic Chronicle of the Thirteenth Century (review)”. Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History. Project MUSE. 8 (2): 431—441. S2CID 161222967. doi:10.1353/kri.2007.0019.
- ^ May, T. (2001). „Khanate of the Golden Horde (Kipchak)”. North Georgia College and State University. Архивирано из оригинала 14. 12. 2006. г.
- ^ Spinei, Victor (2009). The Romanians and the Turkic Nomads North of the Danube Delta from the Tenth to the Mid-Thirteenth Century. Brill. стр. 38. ISBN 978-90-04-17536-5.
- ^ Atwood (2004), стр. 41.
- ^ Allsen (1985), стр. 5–40.
- ^ Наметање католичке вере у балтичким земљама никад није уродило плодом, па тамо и данас има пуно паганских обичаја.
- ^ Damgaard et al. 2018, Supplementary Table 2, Rows 23-24.
- ^ а б Damgaard et al. 2018, Supplementary Information, pp. 148-151.
- ^ Damgaard et al. 2018, Supplementary Table 9, Row 16.
- ^ Damgaard et al. 2018, Supplementary Table 8, Row 81.
- ^ Damgaard et al. 2018, стр. 4.
- ^ Damgaard et al. 2018, Supplementary Table 9, Row 17.
- ^ Damgaard et al. 2018, Supplementary Table 8, Row 82.
Литература
уреди- Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга.
- Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура.
- Allsen, Thomas T. (1985). „The Princes of the Left Hand: An Introduction to the History of the Ulus of Ordu in the Thirteenth and Early Fourteenth Centuries”. Archivum Eurasiae Medii Aevi. V. Harrassowitz. стр. 5—40. ISBN 978-3-447-08610-3.
- Atwood, Christopher Pratt (2004). Encyclopedia of Mongolia and the Mongol Empire
. Facts On File. ISBN 978-0-8160-4671-3. - Christian, David (2018), A History of Russia, Central Asia and Mongolia 2, Wiley Blackwell
- Damgaard, P. B.; et al. (9. 5. 2018). „137 ancient human genomes from across the Eurasian steppes”. Nature. Nature Research. 557 (7705): 369—373. PMID 29743675. S2CID 13670282. doi:10.1038/s41586-018-0094-2. Приступљено 11. 4. 2020.
- Frank, Allen J. (2009), Cambridge History of Inner Asia
- Forsyth, James (1992), A History of the Peoples of Siberia, Cambridge University Press
- Halperin, Charles J. (1986), Russia and the Golden Horde: The Mongol Impact on Medieval Russian History online
- Howorth, Sir Henry Hoyle (1880). History of the Mongols: From the 9th to the 19th Century. New York: Burt Franklin.
- Jackson, Peter (2014). The Mongols and the West: 1221-1410. Taylor & Francis. ISBN 978-1-317-87898-8.
- Kołodziejczyk, Dariusz (2011). The Crimean Khanate and Poland-Lithuania: International Diplomacy on the European Periphery (15th-18th Century). A Study of Peace Treaties Followed by Annotated Documents. Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-19190-7.
- Martin, Janet (2007). Medieval Russia, 980-1584. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85916-5.
- Spuler, Bertold (1943). Die Goldene Horde, die Mongolen in Russland, 1223-1502 (на језику: немачки). O. Harrassowitz.
- Vernadsky, George (1953), The Mongols and Russia, Yale University Press
- Boris Grekov and Alexander Yakubovski, The Golden Horde and its Downfall
- George Vernadsky, The Mongols and Russia
- The Golden Horde, FTDNA
- Allsen, Thomas T. (2004-03-25). Culture and Conquest in Mongol Eurasia. Cambridge UP. ISBN 9780521602709.
- Atwood, Christopher P (2004). Encyclopedia of Mongolia and the Mongol Empire.
- Chambers, James. The Devil's Horsemen: The Mongol Invasion of Europe (London: Weidenfeld and Nicolson, 1979)
- Christian, David (1998). A History of Russia, Central Asia and Mongolia Vol. 1: Inner Eurasia from Prehistory to the Mongol Empire. Blackwell.
- Cook, David, "Apocalyptic Incidents during the Mongol Invasions", in Brandes, Wolfram / Schmieder, Felicitas (hg), Endzeiten. Eschatologie in den monotheistischen Weltreligionen (Berlin, de Gruyter, 2008) (Millennium-Studien / Millennium Studies / Studien zu Kultur und Geschichte des ersten Jahrtausends n. Chr. / Studies in the Culture and History of the First Millennium C.E., 16), 293–312.
- Halperin, Charles J (1985). Russia and the golden horde: the Mongol impact on medieval Russian history. Indiana University Press.
- May, Timothy (2013). The Mongol conquests in world history. Reaktion Books.
- Morgan, David. The Mongols. ISBN 0-631-17563-6.,
- Nicolle, David (1998). The Mongol Warlords. Brockhampton Press.
- Reagan, Geoffry. The Guinness Book of Decisive Battles. New York: Canopy Books.(1992)
- Saunders, J.J. (1971). The History of the Mongol Conquests. Routledge & Kegan Paul Ltd. ISBN 0-8122-1766-7.,
- Sinor, Denis (1999). „The Mongols in the West”. Journal of Asian History. 33 (1). Архивирано из оригинала 5. 6. 2011. г. Приступљено 21. 4. 2007.; also in JSTOR
- Vernadsky, George (1953). The Mongols and Russia. Yale University Press.
- Halperin, Charles J. "George Vernadsky, Eurasianism, the Mongols, and Russia." Slavic Review (1982): 477–493. in JSTOR
- Craughwell, Thomas J. (2010-02-01). The Rise and Fall of the Second Largest Empire in History: How Genghis Khan almost conquered the world. Fair Winds. ISBN 9781616738518.
- Kauffman, JE (14. 4. 2004). The medieval Fortress:Castles, Forts and Walled Cities of the medieval ages. Da Capo Press. ISBN 978-0-306-81358-0.\
- Fagan, Brian (2010-08-01). The Great Warming:Climate Change and the Rise and Fall of Civilization. Bloomsbury Press. ISBN 978-1-59691-780-4.
- Penn, Imma (2007). Dogma Evolution & Papal Fallacies:An Unveiled History of Catholicism. AuthorHouse. ISBN 978-1-4343-0874-0.
Спољашње везе
уреди
- Трибина "Монголска најезда и њене последице на наше земље" (ТВ Бечеј - Званични јутјуб канал)
- The Golden Horde coinage
- Golden Horde Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јул 2011) — articles at the World Archaeology Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јул 2011)