Габријеле Д’Анунцио

Габријеле Д'Анунцио
Габријеле Д'Анунцио
	Габријеле Д'Анунцио
Лични подаци
Датум рођења	12. март 1863.
Место рођења	Пескара, Краљевина Италија
Датум смрти	1. март 1938. (74 год.)
Место смрти	Гардоне Ривијера, Краљевина Италија
Потпис
	Универзитет Ла Сапијенца, Convitto nazionale statale Francesco Cicognini

Габријеле Д’Анунцио (итал. Gabriele d’Annunzio;^[1]^[2]^[3] Пескара, 12. март 1863 — Гардоне Ривијера, 1. март 1938) је био италијански песник, драматург, авантурист и политичар. Био је један од значајнијих чланова иредентистичког покрета и идејни зачетник италијанског фашизма.^[4]^[5]

Током Првог светског рата, перцепција Д'Анунција у Италији трансформисала се из књижевне личности у националног ратног хероја.^[6] Он је био је повезан са елитном олујном трупом Ардита италијанске војске и учествовао је у акцијама као што је Лет изнад Беча. Као део италијанске националистичке реакције против Париске мировне конференције, успоставио је краткотрајно Италијанско регенство Кварнера у Ријеци са собом као дучеом. Његов Устав је од „музике“ створио основни принцип државе и био је корпоратистичке природе.^[7] Иако се Д'Анунцио никада није прогласио фашистом, описиван је као претеча италијанског фашизма^[8] пошто су његове идеје и естетика утицале на тај покрет и стил Бенита Мусолинија.

Животопис

Рођен је у Пескари у Абруцу, као син богатог земљопосједника и градоначелника града чије је име изворно било Франческо Паоло Рапагнета, а којем је он касније додао презиме свог ујака Д'Анунција.^[9]^[10] Према легенди првобитно је као крштен Гаетано, а име Габриеле добио је касније у детињству, због његовог анђеоског изгледа,^[11] што је приче која је у великој мери оповргнута.^[12]

У шеснаестој години му је отац финансирао објаву прве збирке песама Primo vere. Од тада гради каријеру писца који се истиче својим слободоумним и ласцивним стилом, као и начином живота.

Пре Првог светског рата борави у Француској где сарађује са композитором Клодом Дебисијем на Муци светог Себастијана којег је сматрао особним свецом-заштитником.

Политика

Грађани Ријеке дочекују Д'Анунција

Д'Анунцио се често приказује као претеча и идејни зачетник италијанског фашизма. Његова властита отворена политичка гледишта која су изронила приликом стварања Устава Слободне Државе Ријека којег је израдио у сарадњи са синдикалистом Алцестеом де Амбрисом. Де Амбрис је припремио политичку мрежу којој је Д'Анунцио своје песничке вештине.

Де Амбрис је био вођа групе италијанских помораца који су подигли устанак и ставили се у службу Д'Анунција са својим пловилима. Устав је утемељио корпоративну државу, са девет корпорација које су представљале различите привредне гране (радници, послодавци, стручњаци) и десету која је требало да представља „надмоћна“ људска бића (јунаке, песнике, пророке, надљуде). Устав је такође прогласио музику као један од темеља државе.

Након повлачења из Ријеке, Д’Анунцио се повукао у свој дом на језеру Гарда и провео остатак живота пишући и држећи говоре. Иако је Д’Анунцио имао јак утицај на идеологију Бенита Мусолинија, он сам није никада био директно умешан у политику фашистичке владе, пошто је био привремено онеспособљен након покушаја убиства. Мало пре марша на Рим, непозната особа је гурнула Д’Анунција кроз прозор. Преживео је пад, али је био тешко повређен и није се потпуно опоравио пре него што је Мусолини именован за премијера Италије.

Већину ствари везаних за диктаторско владање које је користио Бенито Мусолини је научио од Д'Анунција: методе владања Ријеком, привреда и корпоративна држава, трикови на позорници, велики и емотивни јавни националистички обреди, римски поздрав, реторичка питања маси, следбеници у црним кошуљама, Ардити, са својим дисциплинованим, окрутним одговорима на било какве знакове неслагања са службеном власти.

Д'Анунцио је по неким идејама зачетник праксе присилног затварања политичких противника, коришћење рицинусовог уља и сличних метода у сврху понижавања, онемогућавања те каткад и убијања. Таква пракса је постала уобичајено средство деловања црнокошуљаша.

Д'Анунцио је подржавао италијанску експанзионистичку политику те је између осталог и похвалио италијанску инвазију на Етиопију.

Радови

Постер Адолфа де Каролиса за оперу Алберта Франчетија La figlia di Iorio (1906)

Проиталијанске поруке које је Д'Анунцио бацио из свог авиона током лета изнад Трста 1915. године

Новеле

Il Piacere (The Child of Pleasure,^[13] 1889)
Giovanni Episcopo (1891)
L'innocente (The Intruder (UK) or The Victim (US)) (1892)
Il trionfo della morte (The Triumph of Death, 1894)
Le vergini delle rocce (The Maidens of the Rocks, 1895)
Il fuoco (The Flame of Life: A Novel, 1900)
Forse che sì forse che no (Maybe Yes, Maybe No, 1910)

Трагедије

La città morta (The Dead City: a Tragedy, 1899)
La Gioconda (Gioconda, 1899)
Francesca da Rimini (1902)^[14]
L'Etiopia in fiamme (1904)
La figlia di Jorio (The Daughter of Jorio, 1904)
La fiaccola sotto il moggio (The Torch Under the Bushel, 1905)
La nave (1908).
Fedra (1909)

Колекције кратких прича

La Riscossa (1918)^[15]
Terra vergine (1882)
Le novelle della Pescara (1884–1886)

Колекције поезије

Primo vere (1879)
Canto novo (1882)
Poema paradisiaco (1893)
Пет књига Laudi del cielo, del mare, della terra e degli eroi (1903–1912)
- Maia (Canto Amebeo della Guerra)
- Elettra
- Alcyone
- Merope
- Asterope (La Canzone del Quarnaro)
Ode alla nazione serba (1914)

Аутобиографска дела

La Leda senza cigno
Notturno
Le faville del maglio
Le cento e cento e cento e cento pagine del Libro Segreto di Gabriele D'Annunzio tentato di morire o Libro Segreto (као Анђело Коклес)

Његово епистоларно дело , Solus ad solam, објављено је постхумно .

Филмографија

Cabiria, directed by Giovanni Pastrone (1914) – screenplay

Филмови о Габријелу Д’Анунцију

D'Annunzio, directed by Sergio Nasca (1985) – about the romantic relationships in the life of the poet
The Bad Poet, directed by Vincenzo Jodice (2020) – about the poet's last years

Референце

^ „d'Annunzio, Gabriele”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. Приступљено 7. 8. 2019.
^ „D'Annunzio”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 7. 8. 2019.
^ As he used to sign himself (Guglielmo Gatti, Vita di Gabriele d'Annunzio, Firenze, 1956, pp. 1–2).
^ „Gabriele D'Annunzio”. Britannica. Приступљено 15. 1. 2021. (језик: енглески)
^ Francesco De Filippo (12. 12. 2014). „Gabriele D'Annunzio fu anche socialista”. ANSA.
^ „D'Annunzio and "Carnaro" irredentism”. Архивирано из оригинала 22. 4. 2016. г. Приступљено 31. 1. 2017.
^ Parlato, Giuseppe (2000). La sinistra fascista (на језику: италијански). Bologna: Il Mulino. стр. 88.
^ Ledeen, Michael Arthur (2001). „Preface”. D'Annunzio: the First Duce (2, illustrated изд.). Transaction Publishers. ISBN 9780765807427.
^ Joseph Guerin Fucilla, Joseph Médard Carrière D'Annunzio abroad: a bibliographical essay Volume 2, page 29 1935 "(Translation of the birth certificate of D'Annunzio's father, Francesco Paolo Rapagnetta, of the legal act recognizing the latter's adoption by his uncle Antonio D'Annunzio, and the birth certificate of Gabriele d'Annunzio)."
^ André Geiger Gabriele d'Annunzio, 1918, page 142: "Après la légitimation, et conformément à la loi, il perdit ce nom de Rapagnetta pour prendre le seul nom du père qui l'avait légitimé. Il est probable que le Camillo Rapagnetta, qui figure dans l'acte de naissance du poète, était un parent, ..."
^ Adrian Room, (2010). Dictionary of Pseudonyms: 13,000 Assumed Names and Their Origins.
^ For the urban legend: Cfr. A. Rapagnetta, La vera origine familiare e il vero cognome del poeta abruzzese Gabriele D'Annunzio, Carabba, Lanciano, 1938; online sources on the real birthname of "Gabriele D'Annunzio": [1] and [2] Архивирано 2012-08-02 на сајту Archive.today
^ The Child of Pleasure
^ Francesca da Rimini
^ Bestetti e Tumminelli Edizioni d'Arte, First Edition, of warlike prayers held on the Italian front from November 1917 to May 1918, in 16 °, pp. 171 broch. orig. xilografata, frontispiece and trim always engraved on wood by Sartorio

Литература

Bleiler, Everett (1948). The Checklist of Fantastic Literature. Chicago: Shasta Publishers. стр. 22.
Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Annunzio, Gabriele D'”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 2 (11 изд.). Cambridge University Press.
Gabriele d'Annunzio: The Collection of Poems in English by LiteraryJoint Press (2019, ISBN 0359928862)
Gabriele d'Annunzio: Poet, Seducer, and Preacher of War by Lucy Hughes-Hallett (2013, ISBN 0307263932)
Gabriele D'Annunzio: Defiant Archangel by J.R. Woodhouse (2001, ISBN 0-19-818763-7)
D'Annunzio: The First Duce by Michael A. Ledeen (ISBN 0-7658-0742-4)
D'Annunzio: The Poet as Superman by Anthony Rhodes (ISBN 0-8392-1022-1)
Gabriele D'Annunzio: The Dark Flame by Paolo Valesio (trans. by Marilyn Migiel, ISBN 0-300-04871-8)
D'Annunzio and the Great War by Alfredo Bonadeo (Fairleigh Dickinson University Press, 1995, ISBN 0-8386-3587-3)
Biographical Dictionary of the Extreme Right Since 1890 edited by Philip Rees (1991, ISBN 0-13-089301-3)
The Appeal of Fascism: A Study of Intellectuals and Fascism 1919–1945 by Alastair Hamilton (London, 1971, ISBN 0-218-51426-3)
D'Annunzio by Tom Antongini (William Heinemann, 1938) - the author was his private secretary
David Gilmour, "He Dared the Undarable" The New York Review of Books 6 March 2014, pp. 21–22.
Matteo Veronesi, Il critico come artista dall'estetismo agli ermetici. D'Annunzio, Croce, Serra, Luzi e altri, Bologna, Azeta Fastpress, 2006, ISBN 88-89982-05-5
Nicoletta Pireddu, Antropologi alla corte della bellezza. Decadenza ed economia simbolica nell'Europa fin de siècle, Verona, Fiorini, 2002, ISBN 88-87082-16-2
Nicoletta Pireddu, "Gabriele D'Annunzio: The art of squandering and the economy of sacrifice,” in The Question of the Gift. Essays Across Disciplines, ed. by Mark Osteen (London and New York: Routledge, 2002): 172–190.
Nicoletta Pireddu, “’Il divino pregio del dono’: Andrea Sperelli's economy of pleasures,” Annali d’italianistica, 15. 175–201.
Rudolph Altrocchi (1922). Gabriele D'Annunzio: Poet of Beauty and Decadence. Chicago Literary Club.
M. Introvigne. „Gli ordini martinisti e l'ermetismo kremmerziano” (на језику: италијански). Centro Studi sulle Nuove Religioni. Архивирано из оригинала 17. 12. 2005. г. Приступљено 20. 9. 2018.
„Alceste De Ambris. L'utopia concreta di un rivoluzionario sindacalista”. archiviostorico.info (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 21. 2. 2014. г.
Gianfranco De Turris (2006). Esoterismo e Fascismo (на језику: италијански). Rome: Edizioni Mediterranee. стр. 44. ISBN 978-88-272-1831-0.
S. Calasso (2011). Speciale movimenti moderni - La Reggenza del Carnaro (PDF). Il Covile - Anno XI (на језику: италијански). стр. 1—13. ISSN 2279-6924. Архивирано из оригинала (pdf) 10. 2. 2002. г. Приступљено 20. 9. 2018.
Ermini, Armando (2011). Speciale movimenti moderni - Bilancio. (PDF). Il Covile - Anno XI (на језику: италијански). стр. 13—16. ISSN 2279-6924. Архивирано из оригинала (pdf) 10. 2. 2012. г. Приступљено 20. 9. 2018.
P. Colono. „A special flag”. superEva (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 4. 8. 2002. г. Приступљено 20. 9. 2018.