Расед

Раседи су механички дисконтинуитети стенске масе, по којима се одиграло кретање. Настају услед напрезања у стенској маси.^[1] Приликом раседања долази до кретања блокова (крила) раседа. Површ по којој су релативно кретани блокови, назива се раседна површ. Уколико је раседна површ под неким углом у односу на хоризонталу, разликује се повлатно крило, изнад, и подинско крило, испод раседне површи. Укупно одстојање две тачке, које су пре раседања биле састављене, назива се целокупно кретање, које се представља вектором дефинисаним елементима: падом, дужином и смером релативног кретања блокова. Хоризонтална компонента релативног кретања блокова је ход, а вертикална — скок раседа.^[2]

Велики раседи унутар Земљине коре настају услед дејства тектонских сила плоча, при чему највећи формирају границе између плоча, као што су мегапокретни раседи зона субдукције или трансформациони раседи.^[3] Ослобађање енергије повезано са брзим кретањем на активним раседима је узрок већине земљотреса. Раседи се такође могу полако померати, асеизмичким пузањем.^[4]

Раседна раван је раван која представља површину лома раседа. Траг раседа или линија раседа је место где се расед може видети или мапирати на површини. Траг раседа је такође линија која се обично исцртава на геолошким картама ради означавања раседа.^[5]^[6]

Зона раседа је скуп паралелних раседа.^[7]^[8] Међутим, термин се такође користи за зону уситњених стена дуж једног раседа.^[9] Продужено кретање дуж блиско распоређених раседа може замаглити разлику, пошто се стена између раседа претвара у сочива стене везане за раседе, а затим прогресивно дроби.^[10]

Класификација

Према релативном кретању крила, раседи се деле на:

нормалне или гравитационе раседе, код којих је једно крило спуштено;
реверсне раседе, код којих је кретано повлатно крило навише, уз косу раседну површ и
раседе хоризонталног типа (транскурентни раседи), који могу бити леви и десни. Њихово кретање се одређује на тај начин што посматрач замишља да блок на коме стоји мирује, док се блок са друге стране раседа креће налево (леви транскурентни расед) или надесно (десни транскурентни расед). Трансформни раседи су посебна врста раседа хоризонталног типа у области средњоокеанских гребена.

Према склопу околине, односно, према односу на главне структуре подручја, раседи се деле на:

лонгитудиналне - паралелне са пружањем слојева, односно, паралелне са осама већих наборних структура;
попречне (трансверзалне) расде, управне на пружање слојева и
косе (дијагоналне) раседе, који су у односу на пружање слојева под неким углом.

Према падном углу раседне површи, извршена је подела раседа на:

хоризонталне и субхоризонталне (0-10°),
благог пада (10-30°),
средњег пада (30-60°),
стрмог пада (60-80°) и
субвертикалне и вертикалне раседе (80-90°). Посебни типови субвертикалних раседа а падом различитог смера у различитим тачкама дуж пружања, називају се езитативни раседи.

Механизми разседа

Нормална грешка у формацији Ла Херадура, Моро Солар, Перу. Светли слој стене показује померање. Други нормални расед је десно.

Због трења и крутости саставних стена, две стране раседа не могу увек лако да клизе или пролазе једна поред друге, те повремено свако кретање престаје. Подручја већег трења дуж равни раседа, где она постаје закључана, називају се асперитетима. Стрес се нагомилава када је расед закључан, а када достигне ниво који премашује праг чврстоће, расед пуца и акумулирана енергија деформације се делимично ослобађа као сеизмички таласи, формирајући земљотрес.^[4]

Напрезање се јавља акумулативно или тренутно, у зависности од течног стања стене; дуктилна доња кора и плашт постепено акумулирају деформацију путем смицања, док ломљива горња кора реагује ломљењем – тренутним ослобађањем напрезања – што резултира кретањем дуж раседа.^[11] Грешка у дуктилним стенама се такође може одмах ослободити када је брзина деформације превелика.

Референце

^ Lutgens, Tarbuck Tasa. Essentials of Geology (11th изд.). стр. 32.
^ Childs, Conrad; Manzocchi, Tom; Walsh, John J.; Bonson, Christopher G.; Nicol, Andrew; Schöpfer, Martin P.J. (фебруар 2009). „A geometric model of fault zone and fault rock thickness variations”. Journal of Structural Geology. 31 (2): 117—127. Bibcode:2009JSG....31..117C. doi:10.1016/j.jsg.2008.08.009.
^ Lutgens, Frederick K.; Tarbuck, E.J.; Tasa, D. (2012). Essentials of geology (11th изд.). Boston: Prentice Hall. стр. 32. ISBN 978-0321714725.
^ ^а ^б Ohnaka, M. (2013). The Physics of Rock Failure and Earthquakes. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-35533-0.
^ USGS, Earthquake Glossary – fault trace, Приступљено 10. 4. 2015
^ USGS, Robert Tristram (30. 4. 2003), Where are the Fault Lines in the United States East of the Rocky Mountains?, Архивирано из оригинала 18. 11. 2009. г., Приступљено 6. 3. 2010
^ |“Fault zone.” Merriam-Webster.com Dictionary, Merriam-Webster. Accessed 8 Oct. 2020.
^ Fillmore, Robert (2010). Geological evolution of the Colorado Plateau of eastern Utah and western Colorado, including the San Juan River, Natural Bridges, Canyonlands, Arches, and the Book Cliffs. Salt Lake City: University of Utah Press. стр. 337. ISBN 9781607810049.
^ Caine, Jonathan Saul; Evans, James P.; Forster, Craig B. (1. 11. 1996). „Fault zone architecture and permeability structure”. Geology. 24 (11): 1025—1028. Bibcode:1996Geo....24.1025S. doi:10.1130/0091-7613(1996)024<1025:FZAAPS>2.3.CO;2.
^ Childs, Conrad; Manzocchi, Tom; Walsh, John J.; Bonson, Christopher G.; Nicol, Andrew; Schöpfer, Martin P.J. (фебруар 2009). „A geometric model of fault zone and fault rock thickness variations”. Journal of Structural Geology. 31 (2): 117—127. Bibcode:2009JSG....31..117C. doi:10.1016/j.jsg.2008.08.009.
^ Fossen, Haakon (2016). Structural geology (Second изд.). Cambridge, United Kingdom. стр. 117, 178. ISBN 9781107057647.

Литература

Davis, George H.; Reynolds, Stephen J. (1996). „Folds”. Structural Geology of Rocks and Regions (2nd изд.). John Wiley & Sons. стр. 372—424. ISBN 0-471-52621-5.
Fichter, Lynn S.; Baedke, Steve J. (13. 9. 2000). „A Primer on Appalachian Structural Geology”. James Madison University. Архивирано из оригинала 12. 1. 2010. г. Приступљено 19. 3. 2010.
Hart, E.W.; Bryant, W.A. (1997). Fault rupture hazard in California: Alquist-Priolo earthquake fault zoning act with index to earthquake fault zone maps (Извештај). Special Publication 42. California Division of Mines and Geology.
Marquis, John; Hafner, Katrin; Hauksson, Egill, „The Properties of Fault Slip”, Investigating Earthquakes through Regional Seismicity, Southern California Earthquake Center, Архивирано из оригинала 25. 6. 2010. г., Приступљено 19. 3. 2010
McKnight, Tom L.; Hess, Darrel (2000). „The Internal Processes: Types of Faults”. Physical Geography: A Landscape Appreciation. Prentice Hall. стр. 416–7. ISBN 0-13-020263-0.
Allen, Clarence R. (децембар 1976), „Responsibilities in earthquake prediction”, Bulletin of the Seismological Society of America, 66 (6): 2069—2074, Bibcode:1976BuSSA..66.2069A, doi:10.1785/BSSA0660062069
Bolt, Bruce A. (1993), Earthquakes and geological discovery , Scientific American Library, ISBN 978-0-7167-5040-6
Chung, D.H.; Bernreuter, D.L. (1980), Regional Relationships Among Earthquake Magnitude Scales., OSTI 5073993, doi:10.2172/5073993 , NUREG/CR-1457
Deborah R. Coen. The Earthquake Observers: Disaster Science From Lisbon to Richter (University of Chicago Press; 2012) 348 pages; explores both scientific and popular coverage
Geller, Robert J.; Jackson, David D.; Kagan, Yan Y.; Mulargia, Francesco (14. 3. 1997), „Earthquakes Cannot Be Predicted” (PDF), Science, 275 (5306): 1616, S2CID 123516228, doi:10.1126/science.275.5306.1616, Архивирано из оригинала (PDF) 12. 5. 2019. г., Приступљено 29. 12. 2016
Donald Hyndman; David Hyndman (2009). „Chapter 3: Earthquakes and their causes”. Natural Hazards and Disasters (2nd изд.). Brooks/Cole: Cengage Learning. ISBN 978-0-495-31667-1.
, International Commission on Earthquake Forecasting for Civil Protection, „Operational Earthquake Forecasting: State of Knowledge and Guidelines for Utilization” (PDF), Annals of Geophysics, 54 (4): 315—391, 30. 5. 2011, doi:10.4401/ag-5350
Kanamori, Hiroo (2003), „Earthquake Prediction: An Overview”, International Handbook of Earthquake and Engineering Seismology, International Geophysics, 616: 1205—1216, ISBN 978-0-12-440658-2, doi:10.1016/s0074-6142(03)80186-9
Wood, H.O.; Gutenberg, B. (6. 9. 1935), „Earthquake prediction”, Science, 82 (2123): 219—320, Bibcode:1935Sci....82..219W, PMID 17818812, doi:10.1126/science.82.2123.219
Ohnaka, M. (2013). The Physics of Rock Failure and Earthquakes. Cambridge University Press. стр. 148. ISBN 978-1-107-35533-0.
Vassiliou, Marius; Kanamori, Hiroo (1982). „The Energy Release in Earthquakes”. Bull. Seismol. Soc. Am. 72: 371—387.
Spence, William; S.A. Sipkin; G.L. Choy (1989). „Measuring the Size of an Earthquake”. United States Geological Survey. Архивирано из оригинала 2009-09-01. г. Приступљено 2006-11-03.
Wyss, M. (1979). „Estimating expectable maximum magnitude of earthquakes from fault dimensions”. Geology. 7 (7): 336—340. Bibcode:1979Geo.....7..336W. doi:10.1130/0091-7613(1979)7<336:EMEMOE>2.0.CO;2.
Sibson, R.H. (1982). „Fault Zone Models, Heat Flow, and the Depth Distribution of Earthquakes in the Continental Crust of the United States”. Bulletin of the Seismological Society of America. 72 (1): 151—163.
Sibson, R.H. (2002) "Geology of the crustal earthquake source" International handbook of earthquake and engineering seismology, Volume 1, Part 1, p. 455, eds. W H K Lee, H Kanamori, P C Jennings, and C. Kisslinger, Academic Press. ISBN 978-0-12-440652-0.
Schorlemmer, D.; Wiemer, S.; Wyss, M. (2005). „Variations in earthquake-size distribution across different stress regimes”. Nature. 437 (7058): 539—542. Bibcode:2005Natur.437..539S. PMID 16177788. S2CID 4327471. doi:10.1038/nature04094.
Talebian, M; Jackson, J (2004). „A reappraisal of earthquake focal mechanisms and active shortening in the Zagros mountains of Iran”. Geophysical Journal International. 156 (3): 506—526. Bibcode:2004GeoJI.156..506T. doi:10.1111/j.1365-246X.2004.02092.x  .
Nettles, M.; Ekström, G. (мај 2010). „Glacial Earthquakes in Greenland and Antarctica”. Annual Review of Earth and Planetary Sciences. 38 (1): 467—491. Bibcode:2010AREPS..38..467N. doi:10.1146/annurev-earth-040809-152414.
Noson, Qamar, and Thorsen (1988). Washington State Earthquake Hazards: Washington State Department of Natural Resources. Washington Division of Geology and Earth Resources Information Circular 85.

Спољашње везе

[1] Lutgens, Tarbuck Tasa. Essentials of Geology (11th изд.). стр. 32.

[2] Childs, Conrad; Manzocchi, Tom; Walsh, John J.; Bonson, Christopher G.; Nicol, Andrew; Schöpfer, Martin P.J. (фебруар 2009). „A geometric model of fault zone and fault rock thickness variations”. Journal of Structural Geology. 31 (2): 117—127. Bibcode:2009JSG....31..117C. doi:10.1016/j.jsg.2008.08.009.

[3] Lutgens, Frederick K.; Tarbuck, E.J.; Tasa, D. (2012). Essentials of geology (11th изд.). Boston: Prentice Hall. стр. 32. ISBN 978-0321714725.

[Ohnaka-4] а ^б Ohnaka, M. (2013). The Physics of Rock Failure and Earthquakes. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-35533-0.

[5] USGS, Earthquake Glossary – fault trace, Приступљено 10. 4. 2015

[6] USGS, Robert Tristram (30. 4. 2003), Where are the Fault Lines in the United States East of the Rocky Mountains?, Архивирано из оригинала 18. 11. 2009. г., Приступљено 6. 3. 2010

[7] |“Fault zone.” Merriam-Webster.com Dictionary, Merriam-Webster. Accessed 8 Oct. 2020.

[8] Fillmore, Robert (2010). Geological evolution of the Colorado Plateau of eastern Utah and western Colorado, including the San Juan River, Natural Bridges, Canyonlands, Arches, and the Book Cliffs. Salt Lake City: University of Utah Press. стр. 337. ISBN 9781607810049.

[9] Caine, Jonathan Saul; Evans, James P.; Forster, Craig B. (1. 11. 1996). „Fault zone architecture and permeability structure”. Geology. 24 (11): 1025—1028. Bibcode:1996Geo....24.1025S. doi:10.1130/0091-7613(1996)024<1025:FZAAPS>2.3.CO;2.

[10] Childs, Conrad; Manzocchi, Tom; Walsh, John J.; Bonson, Christopher G.; Nicol, Andrew; Schöpfer, Martin P.J. (фебруар 2009). „A geometric model of fault zone and fault rock thickness variations”. Journal of Structural Geology. 31 (2): 117—127. Bibcode:2009JSG....31..117C. doi:10.1016/j.jsg.2008.08.009.

[11] Fossen, Haakon (2016). Structural geology (Second изд.). Cambridge, United Kingdom. стр. 117, 178. ISBN 9781107057647.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]