Detekcija virusnih antigena i genoma

Detekcija virusnih antigena i genoma su moderne dijagnostičke virusološke metode koje se koriste u serološkoj detekciji virusnih infekcija.^[1] Detekcija virusnih antigena danas se široko koristi i za tu namenu postoje brojni komercijalni testovi (ELISA test, aglutinacija, imunoblot). Ovi testovi se u rutinskoj dijagnostici primenjuje najčešće u dijagnostici rota i adenovirusa i pokazuju dosta visoku specifičnost i senzitivnost. Nedostatak im je što se njima ne može otkriti grupa niti tip virusa, što je potrebno u epidemijskim pojavama bolesti.^[2]^[3]^[4] Dobar deo testova pripada brzim testovima, što je posebno prihvatljivo za rutinsku dijagnostiku, bez obzira na različitu specifičnost i senzitivnost.

Detekcija virusnih antigena

Detekcija virusnih antigena, kao metoda u virusologiji posebno je pogodna za viruse koji sporo rastu u ćelijskoj kulturi ili su nestabilni.^[1]

Primena

Najčešće se metodama detekcije virusnih antigena, koristi za identifikuju:^[1]

U uzorcima iz respiratornog trakta — identifikuju se: respiratorni sincicijalni virus (RSV), virusa influence i parainfluence, adenovirusi

U uzorcima iz kožnih lezija — identifikuje se HSV i VZV

U uzorku stolice — identifikuje se rotavirus

U uzorcima krvi pacijenta — identifikuje se HSV i VZV i CMV i hepatitis B virus (površinski antigen)

Tehnika

Metode detekcije virusnih antigena su relativno jednostavne za izvođenje. Rezultati se brzo dobijaju — u roku od nekoliko sati od prijema kliničkog uzorka u laboratoriju.

Serološka analiza kojima se vrši detekcija virusnih antigena, zasniva se na primeni:^[5]

Imunofluorescencija

Imunofluorescencija je jedna od najčešće primenjivenih metoda, u rutinskoj laboratorijskoj praksi, za detekciju respiratornih virusa. Ovi testovi se zasnivaju na istim principima kao i ELISA test i mogu detektovati anti-virusna antitela ili virusni antigen u uzorku. Umesto enzimsupstrat detektorskog sistema, u ovim testovima, za detekciju kompleksa antigen-antitelo koristi se antitelo obeleženo fluorescentnom bojom (najčešće fluorescein izotiocijanatom-FITC).^[6]

Testovi imunofluorescencije najčešće se primenjuju za brzu dijagnostiku respiratornih virusa (influenca, parainfluenca i RSV), jer su visoko specifični (> 95%). Međutim kako imaju nisku osetljivost (6% do 80%), svaki negativan nalaz mora se potvrditi alternativnim testom.^[7]

Nedostatak

Iako su jako brzi, njihov osnovni nedostatak je subjektivnost u tumačenju rezultata (u velikoj meri zavise od iskustva osobe koja interpretira test).

Imunoperoksidazno bojenje

Enzimski imunoadsorpcioni test (EIA ili ELISA)

ELISA test

ELISA testovi su najčešće korišćeni serološki testovi u rutinskim dijagnostičkim laboratorijama, jer ima prednost u detekciji IgM ili IgG anti-virusnih antitela korišćenjem izotip-specifičnih anti-humanih imunoglobulina.

Postoji nekoliko modifikacija ove tehnike, ali u svima se virusni antigen imobiliše na čvrstu fazu, kao što je zid bazenčića plastične mikrotitracione ploče ili plastične čestice. Potom se u bazenčić dodaje serum pacijenta. Ako je u serumu prisutno specifično antitelo, ono će se vezati za antigen na čvrstoj fazi.

Testovi aglutinacije

U testovima aglutinacije, antigen ili antitelo se adsorbuje na inertne čestice (lateks ili želatin), i pozitivna reakcija se vidi kao aglutinacija čestica.

Prednost testova aglutinacije je jednostavnost; brzina, i maala zahtevnost sofisticirane opreme.

Ograničenja

Antigenski heterogeni virusi kao što su rinovirusi i enterovirusi i ne mogu se detektovati ovim metodama.

Detekcija virusnog genoma

Detekcija virusnog genoma, kao i mnoge druge molekularne tehnike našla je primenu u rutinskim dijagnostičkim laboratorijama za postavljanje dijagnoze virusnih infekcija.^[8]

Primena

Detekcija virusnog genoma je molekularna tehnika koja se pokazala u novije vreme kao dobra metoda, kod virusnog genoma (DNK ili RNK) za:^[1]

otkrivanje novih virusa,
ispitivanje rezistencije virusa,
dizajniranje novih antivirusnih lekova,
dizajniranje vakcina.

Ove tehnike, našle su rutinsku primenu u virusološkim laboratorijama, jer su osetljive, specifične i relativno se brzo izvode.^[1]

Izvori

^ ^а ^б ^в ^г ^д Nevena Arsenović-Ranin, Marina Milenković, Zorica Stojić-Vukanić, Imunološke i molekularne tehnike u laboratorijskoj dijagnostici virusnih infekcija. Arh farm. 60: 1256 — 1273. 2010. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)pp. 1260
^ Geo F.Books, KC Carroll, JS Butel, SA Morse.Reoviruses, Rotaviruses&Caliciviruses. In: Jawetz, Melnick&Adelberg, s Medical Microbiology, 24th edition, The McGraw-Hill companies, Inc. 2007. p 501-10
^ Hermann JE, Nowak NA, Perron-Henry DM, Hudson RW, Cubitt WD and Blacklow NR (1990). „Diagnosis of astrovirus gastroenteritis by antigen detection with monocloal antibodies”. The Journal of Infectious Diseases. 161: 226—229. .
^ Lopman B. Noroviruses: simple detection for complex epidemiology. Clinical Infectious Diseases. 42: 970—1. 2006. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
^ Murray PR, Rosenthal KS, Pfaller MA. Medical Microbiology. 5th ed. Elsevier Mosby, 2005.
^ Storch, G. A. (2000). „Diagnostic virology”. Clinical Infectious Diseases. 31: 739—51. .
^ Murray PR, Witebsky FG. The Clinician and the Microbiology Laboratory. In: Mandell, Douglas and Bennett´s principles and practice of infectious diseases, eds. Gerald L. Mandell, John E. Bennett, Raphael Dolin. (7th изд.). Churchill Livingstone Elsevier. 2010. стр. 233—65. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
^ Alexander, T.S (2006). „Serology or Molecular Infectious Disease Testing-Which, When, and Why?”. Infectious Diseases in Clinical Practice. 14 (6): 373—376.

Literatura

Krstić, L. (2000) Medicinska virusologija. Beograd: autor, drugo izdanje
Rabenau, H. F.; Kessler, H. H.; Kortenbusch, M.; Steinhorst, A.; Raggam, R. B.; Berger, A. (2007). „Verification and validation of diagnostic laboratory tests in clinical virology”. Journal of Clinical Virology. 40 (2): 93—8. PMID 17766174. doi:10.1016/j.jcv.2007.07.009.

Spoljašnje veze

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).

[1.-1] а ^б ^в ^г ^д Nevena Arsenović-Ranin, Marina Milenković, Zorica Stojić-Vukanić, Imunološke i molekularne tehnike u laboratorijskoj dijagnostici virusnih infekcija. Arh farm. 60: 1256 — 1273. 2010. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)pp. 1260

[2] Geo F.Books, KC Carroll, JS Butel, SA Morse.Reoviruses, Rotaviruses&Caliciviruses. In: Jawetz, Melnick&Adelberg, s Medical Microbiology, 24th edition, The McGraw-Hill companies, Inc. 2007. p 501-10

[3] Hermann JE, Nowak NA, Perron-Henry DM, Hudson RW, Cubitt WD and Blacklow NR (1990). „Diagnosis of astrovirus gastroenteritis by antigen detection with monocloal antibodies”. The Journal of Infectious Diseases. 161: 226—229. .

[4] Lopman B. Noroviruses: simple detection for complex epidemiology. Clinical Infectious Diseases. 42: 970—1. 2006. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).

[5] Murray PR, Rosenthal KS, Pfaller MA. Medical Microbiology. 5th ed. Elsevier Mosby, 2005.

[6] Storch, G. A. (2000). „Diagnostic virology”. Clinical Infectious Diseases. 31: 739—51. .

[7] Murray PR, Witebsky FG. The Clinician and the Microbiology Laboratory. In: Mandell, Douglas and Bennett´s principles and practice of infectious diseases, eds. Gerald L. Mandell, John E. Bennett, Raphael Dolin. (7th изд.). Churchill Livingstone Elsevier. 2010. стр. 233—65. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)

[8] Alexander, T.S (2006). „Serology or Molecular Infectious Disease Testing-Which, When, and Why?”. Infectious Diseases in Clinical Practice. 14 (6): 373—376.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]