Телевизија у боји

Телевизија у боји је израз којим се у најширем смислу описује технологија која омогућује бележење, пренос и репродкуцију телевизијског видео-сигнала у боји. Обично се користи у контексту историје телевизије, с обзиром да се последњих неколико деценија телевизија готово увек користи у боји.

У свом најосновнијем облику, ТВ емисија у боји се може створити емисијом три монокроматске слике - односно три слике у различите боје - црвена, зелена и плава (енгл. red, green and blue, скраћено RGB). Када се приказују заједно или великом брзином узастопце, те слике заједно стварају слику у боји за гледаоце.

Један од највећих техничких изазова за увођење боје у системе земаљске телевизије је било настојање да се очува ширина фреквентног опсега, с обзиром да је боја захтевала чак три пут већу ширину од оне за стандарде црно-беле слике, као и да се не користи превелика количина радио спектра. У САД је након дуготрајних истраживања Одбор за националне телевизијске системе^[1] одобрио систем електронске телевизије који је развила компанија RCA, а који је кодирао информацију о боји раздвојено од информација о осветљењу слике те тако значајно смањио резолуцију информације о боји и уштедио ширину фреквентног опсега. Осветљење је остало компатибилно са црно-белим телевизијским апаратима ниже резолуције, док су телевизијски апарати у боји могли декодирати додатне информације сигнала и створити приказ у боји снижене резолуције. Висока резилуција црно-белих и нижа резолуција слика у боји је у оку могла створити слику у боји наизглед високе резолуције. Тако је стандард NTSC представљао значајно техничко достигнуће.

Иако је потпуно електронска телевизија у САД уведена 1953. године,^[2] висока цена апарата и мали број програма у боји је значајно успорио њено ширење на тржиште. У Француској је 1950-их уведен систем познат као SECAM, да би у суседној Западној Немачкој био развијен нови, усавршени систем назван PAL. Готово свуда у свету се телевизија у боји почела емитовати средином или у другој половини 1960-их, да би до средине 1970-их постала стандард. Телевизори у боји су тада већ постали толико приступачни да их се до средине 1970-их продавало више него телевизора са црно-белом сликом.

До краја 1970-их црно-бела телевизија се приказивала на локалном нивоу или у забаченим подручјима, а од почетка 1980-их је као технологија постала домена црно-белих видео монитора, односно користила се искључиво за потребе телевизијске продукције или пост-продукције.

Види још

Филм у боји

Извори

^ National Television System Committee (1951–1953), [Report and Reports of Panel No. 11, 11-A, 12–19, with Some supplementary references cited in the Reports, and the Petition for adoption of transmission standards for color television before the Federal Communications Commission, n.p., 1953], 17 v. illus., diagrams., tables. 28 cm. LC Control No.:54021386 Library of Congress Online Catalog
^ Butler 2006, стр. 290

Литература

Butler, Jeremy G. (2006). Television: Critical Methods and Applications. Psychology Press. стр. 290. ISBN 978-1-4106-1474-2.

[name-1] National Television System Committee (1951–1953), [Report and Reports of Panel No. 11, 11-A, 12–19, with Some supplementary references cited in the Reports, and the Petition for adoption of transmission standards for color television before the Federal Communications Commission, n.p., 1953], 17 v. illus., diagrams., tables. 28 cm. LC Control No.:54021386 Library of Congress Online Catalog

[2] Butler 2006, стр. 290

[1]

[2]