Чарлс Дарвин

Чарлс Роберт Дарвин (енгл. Charles Darwin; Шрузбери, 12. фебруар 1809 — Даун, 19. април 1882) је био британски биолог, природњак и геолог, који је поставио темеље модерне теорије еволуције по којој се сви животни облици развијају путем природне селекције. Утврдио је да су све животне врсте произашле током времена из заједничког претка, и у заједничкој публикацији са Алфредом Раселом Валасом увео је своју научну теорију да је тај образац гранања еволуције произашао из процеса који је он називао природном селекцијом, у коме је борба за опстанак имала сличан ефекат вештачкој селекцији која се примењује при селективном узгоју.

Чарлс Дарвин
Чарлс Дарвин 1869.
Лични подаци
Датум рођења	(1809-02-12)12. фебруар 1809.
Место рођења	Шрузбери, Уједињено Краљевство
Датум смрти	19. април 1882.(1882-04-19) (73 год.)
Место смрти	Даун, Уједињено Краљевство
Образовање	Христов колеџ, University of Edinburgh Medical School, Shrewsbury School, Универзитет у Единбургу
Потпис

Дарвин је објавио своју теорију еволуције са уверљивом евиденцијом у својој књизи О пореклу врста из 1859. године, превазилазећи научно одбијање ранијих концепта трансмутације врста. До 1870-их, научна заједница и знатан део јавног мњења су прихватили еволуцију као чињеницу. Међутим, многи су фаворизовали алтернативна објашњења и тек је након појаве модерне еволуционе синтезе у периоду од 1930-их до 1950-их остварен шири консензус у коме је природна селекција основни механизам еволуције. У модификованом облику, Дарвиново научно откриће је уједињавајућа теорија наука о животу, која објашњава разноврсност живота.

Дарвиново рано интересовање за природу довело је до занемаривања медицинског образовања на универзитету у Единбургу; уместо чега се ангажовао у истраживању морских бескичмењака. Студије на универзитету у Кембриџу (Христов колеџ) оснажиле су његову страст за природним наукама. Његово петогодишње путовање на ХМС Биглу успоставило га је као еминентног геолога чије опсервације и теорије су подржавале Чарлс Лајелове униформистичке идеје, а објављивањем журнала путовања је стекао славу популарног аутора.

Заинтригиран географском дистрибуцијом дивљих животиња и фосила које је сакупио током путовања, Дарвин је почео са детаљним испитивањима и 1838. године је произвео теорију природне селекције. Мада је он дискутовао о својим идејама са неколико природњака, његова екстензивна истраживања су захтевала време и његов геолошки рад је добијао приоритет. Он је писао своју теорију 1858. године кад је од Алфреда Расела Валаса добио есеј којим је описана иста идеја, што је подстакло непосредну заједничку публикацију њихових теорија. Дарвинов рад је успоставио еволуционарно наслеђивање са модификацијом као доминантно научно објашњење диверзификације у природи. Године 1871 изучавао је људску еволуцију и полни одабир у раду The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex, чему је следио рад The Expression of the Emotions in Man and Animals (1872). Његова истраживања биљки су објављена у серији књига, и у његовој финалној књизи, The Formation of Vegetable Mould, through the Actions of Worms (1881), у којој је изучавао глисте и њихов утицај на земљиште.

Дарвин се сматра једном од најутицајнијих личности у људској историји, и одата му је почаст сахрањивањем у Вестминстерској опатији.

Биографија

Дарвин је рођен у месту Шрузбери, у грофовији Шропшир, 12. фебруара 1809. године као пето дете добростојеће енглеске породице. Његов деда са мајчине стране био је успешни трговац порцеланском и лончарском робом Џосаја Веџвуд, а деда с очеве стране познати психолог и научник из 18. века Еразмус Дарвин.

Слика седмогодишњег Чарлса Дарвина у 1816. години

Године 1825, након завршетка школовања у елитној школи у родном Шрузберију, млади Дарвин је уписао медицину на универзитету у Единбургу. Године 1827. избачен је са студија медицине и уписао се на универзитет у Кембриџу са намером да постане свештеник англиканске цркве. Тамо је срео геолога Адама Сеџвика и природњака Џона Хенслоуа. Хенслоу не само да је помогао Дарвину у стицању самопоуздања него је свог ученика подучио како да буде пажљив и савестан посматрач природних појава и сакупљач примерака живог света.

Дарвин није завршио ни студије теологије, а 1831. године у његовој двадесет и другој години, на Хенслоуов наговор, укрцао се на истраживачки брод „Бигл“, придруживши се тако екипи природњака на научном путовању по свету. Дарвин је на том путовању добио прилику да посматра геолошке формације које су пронађене на различитим континентима и острвима као и велик број фосила и живих организама. У својим геолошким посматрањима Дарвин је био највише задивљен последицама деловања природних сила на Земљину површину. У то доба већина геолога заступала је теорију да су поједине врсте животињског и биљног света настајале независно једна од друге, те да је свака прошла креација уништена изненадном катастрофом, као што је нпр. земљотрес или пуцање и увијање Земљине коре. Према тој теорији последња катастрофа била је она повезана са Нојевом барком која је избрисала све животне облике осим оних који су се укрцали у барку. Остали примерци животних облика постали су фосили. Према том гледишту, врсте, настале независно једна од друге, нису мутирале тако да су заувек остајале на истом степену развоја.

Бигл, слика Овена Стенлија из 1841.

Катастрофичну тезу (али не и теорију о немутацији врста) изменио је енглески геолог сер Чарлс Лајел у својој књизи у три тома „Принципи геологије“ (енгл. Principles of Geology) (1830—1833). Лајел је утврдио да Земљина површина пролази кроз сталне промене што је резултат деловања природних сила кроз дужи временски период. Док је боравио на „Биглу“ Дарвин је закључио да многа Лајелова запажања одговарају ономе што је сам уочио. Такође је приметио да неки његови налази нису у складу с Лајеловим хипотезама. Тако је, на пример, запазио да на острву Галапагос постоје јединствене врсте корњача, америчког дрозда и зеба које су, упркос томе што су блиско повезане са корњачама, дроздовима и зебама са континенталног дела Јужне Америке, различите у структури и прехрамбеним навикама. Та опажања натерала су Дарвина да постави питање да ли је могуће да постоје везе између различитих, али сличних врста.

Дарвин се вратио у Енглеску 1836. године, а пред његов повратак, један Дарвинов познаник, Едвард Блајд написао је 1835. године рад у коме су изнете основне замисли о еволуцији. Дарвин је објавио његове идеје о променљивости врста у делу „Белешке о трансмутацији врста“ (енгл. Notebooks on the Transmutation of Species). Дарвин се у свом становишту о развијању организама још више учврстио након што је прочитао „Есеј о принципима становништва“ (енгл. An Essay on the Principle of Population) из 1798. године, дело британског економисте Томаса Роберта Малтуса. У том делу Малтус објашњава како број становника света расте брже него што расте производња хране (број становника расте геометријском прогресијом, а производња хране аритметичком). Човек није у стању да уравнотежи наведене појаве па то, уместо њега, чине природне катастрофе, глад, болести и ратови. Дарвин је Малтусову теорију применио на животиње и биљке и 1838. године начинио нацрт теорије еволуције путем природне селекције.

Дарвин је следећих двадесет година дорађивао своју теорију и успут се бавио и неким другим природно-историјским пројектима; будући да је био прилично богат, никад није имао потребу за додатним радом. Године 1839, оженио се својом рођаком Емом Веџвуд, а нешто касније се преселио на мало имање Даун Хаус покрај Лондона. Тамо је са супругом подизао десеторо деце, од које је троје умрло у раном детињству.

Са познатијим и старијим Чарлсом Дарвином се дописивао Алфред Расел Валас (1823-1913). Почетком 1858. године Валас је послао један рад о еволуцији, који у основи садржи исту теорију еволуције као касније написано дело Дарвина, Дарвину уз молбу да рад буде објављен, али Дарвин је послао његовом дугогодишњем пријатељу и заштитнику Ч. Лајелу, утицајном истраживачу у лондонском Линеовом друштву, поред Валасовог рада и сличан рад потписан од Дарвина.

Тако су објављене у једном часопису истовремено 1858. године и прва Дарвинова теорија еволуције и рад млађег природњака Алфреда Расела Валаса, који је независно од Дарвина дошао до истог закључка о еволуцији. Дарвинова теорија је у опширнијем издању објављена 1859. године под насловом „О пореклу врста“ (енгл. On the Origin of Species). Чини се да је Дарвин убрзано радио и краћи рад из средине 1858. године заменио је крајем 1859. године обимном књигом, а тако је засенио такође кратки рад о еволуцији Алфреда Р. Валаса. Дарвиново дело названо је „књигом која је шокирала свет“, књига је распродата већ првог дана те је накнадно штампано још шест издања.

Карикатура Дарвина као мајмуна објављена у магазину Хорнет

Реакција на Дарвинову књигу била је веома брза. Неки биолози приговарали су Дарвину да не може доказати своје хипотезе. Други су критиковали Дарвинову концепцију о развијању различитих врста из једне. Међутим, нису научници били најжешћи критичари Дарвинове теорије него Црква. Црквени представници су Дарвину оштро приговарали да теорија о природној селекцији пориче утицај Бога на стварање човека и ставља човека на исти ниво са животињама.

Остатак живота Дарвин је провео дорађујући теорију тако да је касније објавио још неколико књига у којима је објашњавао спорне делове теорије: „Мењање животиња и биљака у домаћим условима“ (1868; енгл. The Variation of Animals and Plants Under Domestication), „Порекло човека“ (1871; енгл. The Descent of Man), „Испољавање емоција код животиња и човека“ (1872; енгл. The Expression of the Emotions in Animals and Man) и „Порекло човека и селекција у вези са полом“ (1872; енгл. The Descent of Man and Selection in Relation to Sex). Важност Дарвиновог рада препознали су његови савременици те је Дарвин примљен у Краљевско друштво 1839. године и у Француску академију наука (1878). Одата му је почаст и сахраном у Вестминстерској опатији, након што је 19. априла 1882. преминуо у месту Даун, у грофовији Кент.

Дела

Ово је некомплетна листа Дарвинових списа која садржи његова главна дела.

Објављени радови

• 1839: Journal and Remarks (Дневник и напомене); због популарности, текст је исте године поново штампан под насловом Journal of Researches into the Geology and Natural History (Дневник истраживања о геологији и природној историји).
  • Друго прерађено издање из 1845. такође користи овај нови наслов само што су ’геологија’ и ’природна историја’ заменили места, док на рикни књиге пише Naturalist's Voyage (Путовање природњака). Треће издање са финалном верзијом текста из 1860. носи исти наслов, а на рикни књиге стоји Naturalist's Voyage Round the World (Путовање природњака око света). Издање из 1905. први пут користи наслов The Voyage of the Beagle (Путовање Бигла).
  • Први непотпуни превод на српскохрватском је штампан у Загребу 1922. под насловом „Пут једнога природословца око земље”.
  • Потпуни превод излази у Загребу 1949. као „Путовање једног природословца око свијета”; преводиоци су Карла Кунц и Станко Михолић.
  • Године 1951. у Београду излази издање истих преводилаца под насловом „Путовање једног природњака око света”.
• 1842: The Structure and Distribution of Coral Reefs (Структура и дистрибуција коралних гребена) – Дарвинова прва монографија.
• 1844: Geological Observations on the Volcanic Islands (Геолошка запажања на вулканским острвима).
• 1846: Geological Observations on South America (Геолошка опажања о јужној Америци).
• 1859: On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life (Постанак врста помоћу природног одабирања или Одржавање повлађиваних раса у борби за живот).
  • Први непотпуни превод на српски језик урадио је Милан Радовановић и објављен је 1878. под насловом „Постанак фела помоћу природног одбирања или Одржавање поњегованих раса у борби за живот” (превод је учињен на основу енглеског шестог, допуњеног и поправљеног издања).
  • Потпуни превод на српски у изведби Недељка Дивца је први пут објављен 1948. под насловом „Постанак врста помоћу природног одабирања или Одржавање повлађиваних раса у борби за живот”.
• 1868: The Variation of Animals and Plants under Domestication (Варијације животиња и биљака услед припитомљавања).
• 1871: The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex (Човеково порекло и сполно одабирање).
  • Први непотпуни превод на српски се појављује 1922. Преводилац је био Недељко Дивац.
  • Први комплетни превод излази 1931. (први том) и 1934. (други том) у изведби Недељка Дивца.
• 1872: The Expression of the Emotions in Man and Animals (Изражавање емоција код човека и животиња).
  • Издање на српском излази 2009. у преводу Невене Мрђеновић.
• 1881: The Formation of Vegetable Mould through the Action of Worms (Настајање хумуса путем деловања црва) – Дарвинова последња научна књига објављена непосредно пред његову смрт.

Аутобиографија

• Дарвин је написао текст 1876. под насловом Recollections of the Development of my Mind and Character (Присећања на развој мог ума и карактера). Објављен је 1887. (пет година након Дарвинове смрти) као део књиге The Life and Letters of Charles Darwin, including an autobiographical chapter (Живот и писма Чарлса Дарвина, укључујући аутобиографско поглавље). Уредник издања, Дарвинов син, Франсис Дарвин је избацио неке делове из оригиналног текста који су се тицали Дарвинових критичких погледа на рачун Бога и хришћанства.
  • Издање на српском у преводу Милана Недића је први пут објављено 1937. под насловом „Мој живот”.
• Дарвинова унука, Нора Барлоу, је вратила избачене делове у издању из 1958. под насловом Autobiography of Charles Darwin (Аутобиографија Чарлса Дарвина).

Литература

• Glass, Bentley (1959). Forerunners of Darwin. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press. стр. iv. ISBN 978-0-8018-0222-5. „Darwin's solution is a magnificent synthesis of evidence...a synthesis...compelling in honesty and comprehensiveness” 
• Coyne, Jerry A. (2009). Why Evolution is True. Oxford: Oxford University Press. стр. 17. ISBN 978-0-19-923084-6. „In The Origin, Darwin provided an alternative hypothesis for the development, diversification, and design of life. Much of that book presents evidence that not only supports evolution, but at the same time refutes creationism. In Darwin's day, the evidence for his theories was compelling, but not completely decisive.” 
• Coyne, Jerry A. (2009). Why Evolution is True. Viking. стр. 8-11. ISBN 978-0-670-02053-9. 
• Anonymous (1882). „Obituary: Death Of Chas. Darwin”. The New York Times (21 April 1882). Приступљено 30. 10. 2008. 
• Balfour, J. H. (11. 5. 1882). „Obituary Notice of Charles Robert Darwin”. Transactions & Proceedings of the Botanical Society of Edinburgh (14): 284—298. 
• Bannister, Robert C. (1989). Social Darwinism: Science and Myth in Anglo-American Social Thought. Philadelphia: Temple University Press. ISBN 978-0-87722-566-9. 
• Bowler, Peter J. (2003). Evolution: The History of an Idea (3rd изд.). University of California Press. ISBN 978-0-520-23693-6. 
• Browne, E. Janet (1995). Charles Darwin: vol. 1 Voyaging. London: Jonathan Cape. ISBN 978-1-84413-314-7. 
• Browne, E. Janet (2002). Charles Darwin: vol. 2 The Power of Place. London: Jonathan Cape. ISBN 978-0-7126-6837-8. 
• Darwin, Charles (1835). Extracts from letters to Professor Henslow. Cambridge: [privately printed]. Приступљено 1. 11. 2008. 
• Darwin, Charles (1837). Notebook B: (Transmutation of species). Darwin Online. CUL-DAR121. Приступљено 20. 12. 2008. 
• Darwin, Charles (1839). Narrative of the surveying voyages of His Majesty's Ships Adventure and Beagle between the years 1826 and 1836, describing their examination of the southern shores of South America, and the Beagle's circumnavigation of the globe. Journal and remarks. 1832–1836. III. London: Henry Colburn. Приступљено 24. 10. 2008. 
• Darwin, Charles (1842). „Pencil Sketch of 1842”. Ур.: Darwin, Francis. The foundations of The origin of species: Two essays written in 1842 and 1844. Cambridge University Press (објављено 1909). ISBN 978-0-548-79998-7. 
• Darwin, Charles (1845). Journal of researches into the natural history and geology of the countries visited during the voyage of H.M.S. Beagle round the world, under the Command of Capt. Fitz Roy, R.N. 2d edition. London: John Murray. Приступљено 24. 10. 2008. 
• Darwin, Charles; Wallace, Alfred Russel (1858). „On the Tendency of Species to form Varieties; and on the Perpetuation of Varieties and Species by Natural Means of Selection”. Journal of the Proceedings of the Linnean Society of London. Zoology 3. 3 (9): 46—50. doi:10.1111/j.1096-3642.1858.tb02500.x. 
• Darwin, Charles (1859). On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life (1st изд.). London: John Murray. ISBN 978-1-4353-9386-8. Приступљено 24. 10. 2008. 
• Darwin, Charles (1868). The variation of animals and plants under domestication. London: John Murray. ISBN 978-1-4191-8660-8. Приступљено 1. 11. 2008. 
• Darwin, Charles (1871). The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex (1st изд.). London: John Murray. ISBN 978-0-8014-2085-6. Приступљено 24. 10. 2008. 
• Darwin, Charles (1872). The Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life (6th изд.). London: John Murray. ISBN 978-1-4353-9386-8. Приступљено 1. 11. 2009. 
• Darwin, Charles (1874). The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex (2nd изд.). London: John Murray. ISBN 978-0-8014-2085-6. Приступљено 16. 1. 2016. 
• Darwin, Charles (1887). Darwin, Francis, ур. The life and letters of Charles Darwin, including an autobiographical chapter. London: John Murray. ISBN 978-0-404-08417-2. Приступљено 4. 11. 2008. 
• Darwin, Charles (1958). Barlow, Nora, ур. The Autobiography of Charles Darwin 1809–1882. With the original omissions restored. Edited and with appendix and notes by his granddaughter Nora Barlow. London: Collins. Приступљено 28. 9. 2013. 
• Darwin, Charles (2006). „Journal”. Ур.: van Wyhe, John. Darwin's personal 'Journal' (1809–1881). Darwin Online. CUL-DAR158.1–76. Приступљено 20. 12. 2008. 
• Darwin, Charles; Costa, James T. (2009). The Annotated Origin: A Facsimile of the First Edition of On the Origin of Species Annotated by James T. Costa. Cambridge, Massachusetts, and London, England: Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03281-1. 
• Desmond, Adrian; Moore, James (1991). Darwin. London: Michael Joseph, Penguin Group. ISBN 978-0-7181-3430-3. 
• Desmond, Adrian; Moore, James; Browne, Janet (2004). Oxford Dictionary of National Biography. Oxford, England: Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/7176. 
• Desmond, Adrian; Moore, James (2009). Darwin's sacred cause : race, slavery and the quest for human origins. London: Allen Lane. ISBN 978-1-84614-035-8. 
• Dobzhansky, Theodosius (1973). „Nothing in Biology Makes Sense Except in the Light of Evolution”. The American Biology Teacher. 35 (3): 125—129. doi:10.2307/4444260. 
• Eldredge, Niles (2006). „Confessions of a Darwinist”. The Virginia Quarterly Review (Spring 2006): 32—53. Архивирано из оригинала 24. 12. 2013. г. Приступљено 4. 11. 2008. 
• FitzRoy, Robert (1839). Voyages of the Adventure and Beagle, Volume II. London: Henry Colburn. Приступљено 4. 11. 2008. 
• Freeman, R. B. (1977). The Works of Charles Darwin: An Annotated Bibliographical Handlist. Folkestone: Wm Dawson & Sons Ltd. ISBN 978-0-208-01658-4. Приступљено 4. 11. 2008. 
• Freeman, R. B. (2007). Charles Darwin: A companion (2nd online изд.). The Complete Works of Charles Darwin Online. стр. 107, 109. Приступљено 25. 12. 2014. 
• Herbert, Sandra (1980). „The red notebook of Charles Darwin”. Bulletin of the British Museum (Natural History). Historical Series (7 (24 April)): 1—164. Приступљено 11. 1. 2009. 
• Herbert, Sandra (1991). „Charles Darwin as a prospective geological author”. British Journal for the History of Science. 24 (24): 159—192. doi:10.1017/S0007087400027060. Приступљено 24. 10. 2008. 
• Huxley, Julian; Kettlewell, H.B.D. (1965). Charles Darwin and His World. New York: the Viking Press. 
• Keynes, Richard (2000). Charles Darwin's zoology notes & specimen lists from H.M.S. Beagle. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-46569-4. Приступљено 22. 11. 2008. 
• Keynes, Richard (2001). Charles Darwin's Beagle Diary. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-23503-7. Приступљено 24. 10. 2008. 
• Kotzin, Daniel (2004). Point-Counterpoint: Social Darwinism. Columbia American History Online. 
• Larson, Edward J. (2004). Evolution: The Remarkable History of a Scientific Theory. Modern Library. ISBN 978-0-679-64288-6. 
• Leff, David (2000). „AboutDarwin.com” (2000–2008 изд.). Архивирано из оригинала 28. 8. 2013. г. Приступљено 30. 12. 2008. 
• Leifchild (19. 11. 1859). „Review of 'Origin'”. Athenaeum (1673). Приступљено 22. 11. 2008. 
• Miles, Sara Joan (2001). „Charles Darwin and Asa Gray Discuss Teleology and Design”. Perspectives on Science and Christian Faith. 53: 196—201. Приступљено 22. 11. 2008. 
• Moore, James (2005). „Darwin – A 'Devil's Chaplain'?” (PDF). American Public Media. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 2. 2008. г. Приступљено 22. 11. 2008. 
• Moore, James (2006). „Evolution and Wonder – Understanding Charles Darwin”. Speaking of Faith (Radio Program). American Public Media. Архивирано из оригинала 22. 12. 2008. г. Приступљено 22. 11. 2008. 
• Owen, Richard (1840). Darwin, C. R., ур. Fossil Mammalia Part 1. The zoology of the voyage of H.M.S. Beagle. London: Smith Elder and Co. 
• Paul, Diane B. (2003). „Darwin, social Darwinism and eugenics”. Ур.: Hodge, Jonathan; Radick, Gregory. The Cambridge Companion to Darwin. Cambridge University Press. стр. 214-239. ISBN 978-0-521-77730-8. 
• Radick, Gregory (2013). „Darwin and Humans”. Ур.: Ruse, Michael. The Cambridge Encyclopedia of Darwin and Evolutionary Thought. Cambridge University Press. стр. 173—181. 
• Smith, Charles H. (1999). „Alfred Russel Wallace on Spiritualism, Man, and Evolution: An Analytical Essay”. Архивирано из оригинала 05. 12. 2008. г. Приступљено 7. 12. 2008. 
• Sulloway, Frank J. (1982). „Darwin and His Finches: The Evolution of a Legend” (PDF). Journal of the History of Biology. 15 (1): 1—53. doi:10.1007/BF00132004. Приступљено 9. 12. 2008. 
• Sweet, William (2004). „Herbert Spencer”. Internet Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 16. 12. 2008. 
• Wilkins, John S. (1997). „Evolution and Philosophy: Does evolution make might right?”. TalkOrigins Archive. Приступљено 22. 11. 2008. 
• Wilkins, John S. (2008). „Darwin”. Ур.: Tucker, Aviezer. A Companion to the Philosophy of History and Historiography. Blackwell Companions to Philosophy. Chichester: Wiley-Blackwell. стр. 405—415. ISBN 978-1-4051-4908-2. 
• van Wyhe, John (27. 3. 2007). „Mind the gap: Did Darwin avoid publishing his theory for many years?”. Notes and Records of the Royal Society. 61 (2): 177—205. doi:10.1098/rsnr.2006.0171. Приступљено 7. 2. 2008. 
• van Wyhe, John (2008). „Charles Darwin: gentleman naturalist: A biographical sketch”. Darwin Online. Приступљено 17. 11. 2008. 
• van Wyhe, John (2008b). Darwin: The Story of the Man and His Theories of Evolution. London: Andre Deutsch Ltd (објављено 1. 9. 2008). ISBN 978-0-233-00251-4. 
• von Sydow, Momme (2005). „Darwin – A Christian Undermining Christianity? On Self-Undermining Dynamics of Ideas Between Belief and Science” (PDF). Ур.: Knight, David M.; Eddy, Matthew D. Science and Beliefs: From Natural Philosophy to Natural Science, 1700–1900. Burlington: Ashgate. стр. 141—156. ISBN 978-0-7546-3996-1. Архивирано из оригинала 26. 03. 2009. г. Приступљено 16. 12. 2008. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Yates, Simon (2003). „The Lady Hope Story: A Widespread Falsehood”. TalkOrigins Archive. Приступљено 15. 12. 2006. 
• Логос, Александар А. (2017). Путовање мисли : увод у потрагу за истином, 2. измењено издање. Београд. 

Спољашње везе

• Пројекат дигитализације свих Дарвинових радова и изворних списа, библиотека Универзитета у Кембриџу
• Darwin Literature, Садржај (по поглављима), могућност претраживања Дарвинових текстова
• Свеобухватан и меродаван интернет извор Дарвинових текстова
• Књиге Чарлса Дарвина у облику погодном за читање.
• AboutDarwin.com
• Чарлс Дарвин