Којот
Којот (лат. Canis latrans — „пас који лаје“) је члан породице паса и сродник је домаћег пса. Којоти живе у Северној Америци и неким деловима централне Америке. Могу бити организовани у малим чопорима, али најчешће лове сами. Којоти живе између 6 и 10 година. Назив којот (енгл. coyote) потиче од речи из наватл језика (нaвт. cóyotl, изговор: /[ˈkojoːtɬ]/).
| Којот | |
|---|---|
| |
| Планински којот (C. l. lestes) | |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Chordata |
| Класа: | Mammalia |
| Ред: | Carnivora |
| Породица: | Canidae |
| Род: | Canis |
| Врста: | C. latrans
|
| Биномно име | |
| Canis latrans | |
| |
| Савремена распрострањеност Canis latrans | |
| Синоними[4] | |
|
Списак
| |
Опис
уреди
Мужјаци којота у просеку теже 8—20 kg (18—44 lb), а женке у просеку имају 7—18 kg (15—40 lb), мада тежина географски варира. Северна подврста, са просеком од 18 kg (40 lb), има тенденцију да буде већа од јужне подврсте у Мексику, чији је просек 11,5 kg (25 lb). Дужина тела се у просеку креће од 1,0 до 1,35, а дужина репа је 40 cm (16 in), при чему су женке мање у погледу дужине и висине тела.[5] Највећи забележени којот је био мужјак који је убијен у близини Афтана у Вајомингу, 19. новембра 1937. године, који је био дуг 1,5 m од носа до корена репа, и који је тежио 34 kg (75 lb).[6] Мирисне жлезде се налазе на горњој страни корена репа и плавкасто су црне боје.[7]
Боја и текстура којотовог крзна донекле географски варира.[5] Превладавајућа боја длаке је светлосива и црвена или жућкастосмеђа, испреплетена по телу са црном и белом. Којоти који живе на високим надморским висинама имају више црних и сивих нијанси од оних у пустињи, који су више жућкастосмеђи или белкасто-сиви.[8] Којотово крзно састоји се од кратких, меких доњих длака и дугих, грубих заштитних длака. Крзно северне подврсте је дуже и гушће него код јужних форми, с тим да је крзно неких мексичких и централноамеричких форми готово хировито (чекињасто).[9] Генерално, одрасли којоти (укључујући хибриде са вуковима) имају тамнију боју длаке, тамну боју крзна младунчади, разбарушени реп с активном супракодалном жлездом и белу маску лица.[10][11] Албинизам је изузетно редак код којота; од укупно 750 000 којота које су убили федерални и кооперативни ловци између 22. марта 1938. и 30. јуна 1945, само су два албина.[8]
Којот је типично мањи од вука, али има дуже уши и релативно већу лобању,[5] као и ужи оквир, лице и њушку. Мирисне жлезде су мање него код вука, али су исте боје.[7] Варијација боје крзна много је мање разнолика од вука.[12] Којот такође држи свој реп према доле када трчи или хода, а не хоризонтално као што то чини вук.[13]
Трагови којота се могу разликовати од пасјих по његовом издуженом, мање заобљеном облику.[14][15] За разлику од паса, горњи очњаци којота протежу се изван foramen mentale.[5]
Списак подврста којота
уредиОписано је 19 подврста којота[16], али је таксономска валидност ових подврста под знаком питања[17]
- мексички којот (лат. Canis latrans cagottis)
- којот Светог мученика Педра (Canis latrans clepticus)
- салвадорски којот (Canis latrans dickeyi)
- југоисточни којот (Canis latrans frustor)
- којот са Белизеа (Canis latrans goldmani)
- којот из Хондураса (Canis latrans hondurensis)
- дуранго којот (Canis latrans impavidus)
- северни којот (Canis latrans incolatus)
- којот са острва Тибурон (Canis latrans jamesi)
- преријски којот (Canis latrans latrans)
- планински којот (Canis latrans lestes)
- Меарнсов којот (Canis latrans mearnsi)
- којот доњег дела долине Рио Гранда (Canis latrans microdon)
- којот калифорнијске долине (Canis latrans ochropus)
- којот са полуострва (Canis latrans peninsulae)
- којт тексашких прерија (Canis latrans texensis)
- североисточни којот (Canis latrans thamnos)
- северозападни обалски којот (Canis latrans umpquensis)
- колима којот (Canis latrans vigilis)
Угроженост
уредиКојот је једна од ретких животиња код којих постоји тренд повећања бројности популација. Којоти су заузели сва станишта Северне Америке, која су раније насељавали вукови, а повећање ареала је потпомогнуто људским мењањем природних станишта. Густине популација се крећу од 0,01–0,09 јединки/km2 зими на Јукону[18] до 2,3 јединке/km2 током лета у Тексасу[19][20]
Референце
уреди- ^ Tedford, Wang & Taylor 2009, стр. 131.
- ^ Kays, R. (2018). „Canis latrans”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2018. Приступљено 5. 2. 2021.
- ^ James, Edwin; Long, Stephen H.; Say, Thomas; Adams, John (1823). Account of an expedition from Pittsburgh to the Rocky Mountains, performed in the years 1819 and '20. 1. London: Longman, Hurst, Pees, Orre, & Brown. стр. 168—174.
- ^ „Canis latrans”. Fossilworks.org. Архивирано из оригинала 08. 03. 2016. г. Приступљено 5. 9. 2016.
- ^ а б в г Bekoff M. (1977). „Canis latrans”. Mammalian Species. 79 (79): 1—9. ISSN 1545-1410. JSTOR 3503817. OCLC 46381503. doi:10.2307/3503817.
- ^ Young & Jackson 1978, стр. 48
- ^ а б Young & Jackson 1978, стр. 63–4
- ^ а б Young & Jackson 1978, стр. 50–53
- ^ Young & Jackson 1978, стр. 247
- ^ Fox 1978, стр. 105
- ^ Fox 1978, стр. 136
- ^ „Sharing the Land with Wolves” (PDF). Wisconsin Department of Natural Resources. 2015. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 08. 2016. г. Приступљено 29. 6. 2016.
- ^ Cartaino 2011, стр. 16
- ^ Young & Jackson 1978, стр. 59
- ^ Vantassel, Stephen (2012). „Coyotes”. Wildlife Damage Inspection Handbook (3rd изд.). Lincoln, Nebraska: Wildlife Control Consultant. стр. 112. ISBN 978-0-9668582-5-9. OCLC 794471798.
- ^ Young, S.P., Jackson, H.H.T. 1951. The clever coyote. Wildlife Management Institute, Washington, D.C. Conservation Biology 6
- ^ Nowak, R.M. 1978. Evolution and taxonomy of coyotes and related Canis, pp. 229–247. In: M. Bekoff (ed.). Coyotes: biology, behavior, and management.
- ^ O'Donoghue, M., Boutin, S., Krebs, C.J. and Hofer, E.J. 1997. Numerical responses of coyotes and lynx to the snowshoe hare cycle. Oikos 80:150-162
- ^ Knowlton, F.F. 1972. Preliminary interpretations of coyote population mechanics with some management implications. Journal of Wildlife Management 36:369-382.
- ^ Andelt, W.F. 1985. Behavioral ecology of coyotes in south Texas. Wildlife Monographs 94:1-45.
Литература
уреди- Tedford, Richard H.; Wang, Xiaoming; Taylor, Beryl E. (2009). „Phylogenetic Systematics of the North American Fossil Caninae (Carnivora: Canidae)” (PDF). Bulletin of the American Museum of Natural History. 325: 1—218. doi:10.1206/574.1. hdl:2246/5999. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 05. 2017. г. Приступљено 11. 10. 2019.
- Cartaino, Carol (2011). Myths & Truths about Coyotes: What You Need to Know about America's Most Misunderstood Predator. Readhowyouwant.com. ISBN 978-1-4587-2668-1. OCLC 876517032.
- Fox, M. W. (1978). The Dog: Its Domestication and Behavior. Garland STPM Press. ISBN 978-0-8240-9858-2. OCLC 3223381.
- Nowak, R. M. (1979). North American Quaternary Canis. Lawrence, Kans. : Museum of Natural History, University of Kansas.
- Seton, E. T. (1909). Life-histories of northern animals : an account of the mammals of Manitoba. New York City: Scribner.
- Young, S. P.; Jackson, H. H. T. (1978). The Clever Coyote. University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-5893-8. OCLC 3294630.
- Dixon, J. S. (1920). Control of the coyote in California. Berkeley, Cal. : Agricultural Experiment Station
- Flores, D. (2016). '. Basic Books. Coyote America: A Natural and Supernatural History. ISBN 978-0-465-05299-8.
- Harding, A. R. (1909). Wolf and coyote trapping; an up-to-date wolf hunter's guide, giving the most successful methods of experienced "wolfers" for hunting and trapping these animals, also gives their habits in detail. Columbus, Ohio, A. R. Harding pub. co.
- Kurtén, B (1974). „A history of coyote-like dogs (Canidae, Mammalia)”. Acta Zoologica Fennica. 140: 1—38.
- Leydet, François (1988). The Coyote: Defiant Songdog of the West. University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-2123-9. OCLC 17106424.
- Morey, Paul (2004). Landscape use and diet of coyotes, Canis latrans, in the Chicago metropolitan area (Теза). Utah State University.
- Murie, A. (1940). Ecology of the coyote in the Yellowstone. Washington, D.C. : U.S. G.P.O.
- Parker, Gerry. (1995). "Eastern Coyote: Story of Its Success", Nimbus Publishing, Halifax, Nova Scotia, Canada.
- Van Nuys, Frank (2015). Varmints and Victims: Predator Control in the American West. Lawrence, KS: University Press of Kansas.
- Wagner, M. M. (c. 1920). The autobiography of a tame coyote. San Francisco, Harr Wagner pub. co.
- Shelly, Priya (June 2016). Living with Coyote (18 minutes). Aeon (digital magazine).
- Olson, Jack (May 2015). "The Last Coyote" (8 hours). Narrated by Gary MacFadden. Originally published as Slaughter The Animals, Poison The Earth, Simon & Schuster, Oct. 11, 1971.
- Hoffmeister, Donald F. (2002). Mammals of Illinois. University of Illinois Press. стр. 33—34. ISBN 978-0-252-07083-9. OCLC 50649299.
- James, Edwin; Long, Stephen H.; Say, Thomas; Adams, John (1823). Account of an expedition from Pittsburgh to the Rocky Mountains, performed in the years 1819 and '20. 1. London: Longman, Hurst, Pees, Orre, & Brown. стр. 168—174.
Спољашње везе
уреди
Медији на Остави
Подаци на Википодацима
Таксономија на Викиврстама- подаци о којоту од стране Canid Specialist Group
- мултидисциплинарни подаци о којоту
- „Coyote”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 7 (11 изд.). 1911.
- „Canis latrans”. Integrated Taxonomic Information System. Приступљено 23. 3. 2006.
- Arizona Game & Fish Department, "Living with Coyotes" Архивирано на сајту Wayback Machine (2. август 2018)
- Western coyote Архивирано на сајту Wayback Machine (22. септембар 2017), Wolf and Coyote DNA Bank @ Trent University
- View occurrences of "Canis latrans" in the Biodiversity Heritage Library.
- Mussulman, Joseph (новембар 2004). „Thomas Say: Canis latrans”. Discovering Lewis & Clark. Архивирано из оригинала 21. 7. 2013. г. Приступљено 15. 1. 2013.