Жутолики медојед (птица)
Жутолики медојед (лат. Caligavis chrysops) је средње-мала птица из породице медоједа (Meliphagidае). Име је добио по својим жутим пругама на лицу. Има јасно гласан цвркут, и једна је од првих птица које се чују ујутро. Распрострањена је широм источне и југоситочне Аустралије. Сматра се да имају разноврсну исхрану која је богата мувама, пауковима и бубама, као и нектара, полена из цветова биљака. Већина жутоликих медоједа мигрира на север између марта и маја да проведу зиму у јужном Квинсленду и врате се у јулу и августу да се размножавају у јужном Велсу и Викторији. Сматрају се штеточинама у воћарству јер наносе штету усевима.[2][3]
| Жутолики медојед | |
|---|---|
| |
| Caligavis chrysops | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Тип: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | C. chrysops
|
| Биномно име | |
| Caligavis chrysops (Latham, 1801)
| |
| Подврсте | |
| |
| |
| Распрострањеност жутоликих медоједа | |
| Синоними | |
| |
Опис
уредиПојава
уредиЖутолики медојед је осредње мала сивкасто-браон птица, која тај назив носи због жутих пруга на глави. Брада и грло су им бледи са сивкасто-браон тоновима, пругасти и тамно сиви, а горњи део тела варира од сивкасто-браон па до маслинасто-браон. Имају тамно маслинасто зелена крила. Кљун им је црн и благо закривљен надоле. Младунци су веома слични одраслим једникама, са мало мањем браздање на грудима. Нема видљивих разлика између мужјака и женке, а такође не постоји велика разлика између подврста. Жутолики медојед у просеку расте од 15 до 17,5 цм дужине, са распоном крила од 21,5 до 26 цм и тежине између 12,5-20,5 грама док у просеку имају око 17 грама.[4][5]
Вокализација
уреди
Жутолики медојед је једна од првих птица које се чују ујутро, његов звиждук је веома јасан, гласан и веома разноврстан. Мужјаци могу да певају и до сат времена, а поцињу двадесет или тридесет минута пре зоре.[4] Песма им почиње са низом веселих тонова и звучи као "чик-ап".[6] Противно-певање од суседних птица је уобичајено. Такође имају и специфичан позив за изазивање противника и борбу око територије. Њихов алармни позив је веома гласан звиждук. Имају заједнички позив у случају опасности који гласи кр-рок, кр-рок или пут-пут, пут-пут.[4]
Дистрибуција и станиште
уредиСтаниште
уредиЖутолики медојед има тенденцију да прави гнезда далеко од ивице шумских остатака, експерименти са постављањем природних и вештачких гнезда на различитим растојањима на отвореном простору није показала никакав пораст предатора на ивици шуме.
Референце
уреди- ^ BirdLife International (2018). „Caligavis chrysops”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 7. 9. 2019.
- ^ Gardner, J.L.; Trueman, J. W. H.; Ebert, D.; Joseph, L.; Magrath, R. D. (2010). „Phylogeny and evolution of the Meliphagoidea, the largest radiation of Australian songbirds”. Molecular Phylogenetics and Evolution. Elsevier. 55 (3): 1087—1102. ISSN 1055-7903. PMID 20152917. doi:10.1016/j.ympev.2010.02.
- ^ . Nyári, Árpád S; Joseph, Leo (2011). „Systematic dismantlement of Lichenostomus improves the basis for understanding relationships within the honeyeaters (Meliphagidae) and the historical development of Australo-Papuan bird communities”. Emu. Melbourne, Vic.: CSIRO. 111 (3): 202—211. doi:10.1071/MU10047.
- ^ а б в Higgins 2001, стр. 724.
- ^ Higgins 2008, стр. 597.
- ^ Officer 1965, стр. 50.
Литература
уреди- Beruldsen, Gordon (1980). A Field Guide to Nests and Eggs of Australian Birds. Adelaide, S.A.: Rigby. ISBN 0-7270-1202-9.
- Higgins, Peter; Peter, J.M.; Steele, W.K. (2001). „Lichenostomus chrysops Yellow-faced Honeyeater”. Handbook of Australian, New Zealand and Antarctic Birds Volume 5, Tyrant-flycatchers to Chats. Melbourne, Vic: Oxford University Press. стр. 724—740. ISBN 0-19-553071-3.
- Higgins, Peter; Christidis, Les; Ford, Hugh (2008). „Family Meliphagidae (Honeyeaters)”. Ур.: Josep, del Hoyo; Andrew, Elliott; David, Christie. Handbook of the Birds of the World. Volume 13, Penduline-tits to Shrikes Проверите вредност параметра
|url=(помоћ). Barcelona: Lynx Edicions. стр. 597—598. ISBN 978-84-96553-45-3. - Munro, Ursula (2008). „Life History and Ecophysical Adaptations to Migration in Australian Birds”. Ур.: Berthold, Peter; Gwinner, Eberhard; Sonnenschein, E. Avian Migration. New York, N.Y.: Springer-Verlag. стр. 141—154. ISBN 3-540-43408-9.
- Officer, Hugh R. (1965). Australian Honeyeaters. Melbourne, Vic.: The Bird Observers Club, Melbourne. ISBN 0-909711-03-8.
Спољашње везе
уреди
