Арјабхата
Арјабхата или Арјабхата I[3][4] (IAST: Āryabhaṭa, санск. आर्यभटः) (476–550)[2] био је индијски математичар и астроном, први из класичног периода индијске математике и астрономије.[2][5] Он је остварио врхунац свог остварења током гупта ере и произвео дела као што су Арјабатија (у коме се помиње да је 3600. Кали Југе, 499. године, имао 23 године)[6] и Арја-сидханта.
Арјабхата | |
|---|---|
 Статуа Арјабхате на кампусу IUCAA у Пуни | |
| Датум рођења | 476 |
| Место рођења | Кисумапара (Паталипутра), Гупта царство (данашња Патна у Индији)[1] |
| Датум смрти | 550 CE[2] |
| Место смрти | Паталипутра, Гупта царство (данашња Патна у Индији) |
Арјабхата је створио систем фонемског записа бројева у коме су бројеви били представљени једносложним сугласницима и самогласницима. Каснији коментатори као што је Брахмагупта деле његов рад на Ганита („Математика“), Калакрија („Прорачуни времена“) и Голапада („Сферична астрономија“). Његова чиста математика разматра теме као што су одређивање квадратних и кубних корена, геометријске фигуре са њиховим својствима и мерењем, проблеме аритметричке прогресије на сенци гномона, квадратне једначине, линеарне и неодређене једначине. Арјабхата је израчунао вредност пи (π) до четврте децимале и вероватно је био свестан да је пи (π) ирационалан број, око 1300 година пре него што је Ламберт доказао исто.[7] Арјабхатина табела синуса и његов рад на тригометрији били су изузетно утицајни на исламско златно доба; његова дела су преведена на арапски и утицала су на Ал-Хорезмија и Ал-Заркалија.[8][9] У својој сферној астрономији применио је тригонометрију равни на сферну геометрију и дао прорачуне о помрачењима Сунца, Месеца. Он је открио да је привидно кретање звезда према западу последица сферне ротације Земље око сопствене осе. Арјабхата је такође уочио да је сјај Месеца и других планета последица рефлектоване сунчеве светлости.[10]
Биографија
уредиИме
уредиИако постоји тенденција да се на енглеском његово име погрешно напише као „Aryabhatta“ по аналогији са другим именима која имају суфикс „бата“, његово име је правилно написано Aryabhata: сваки астрономски текст пише његово име на овај начин,[11] укључујући Брамагуптине референце на њега „на више од сто места по имену“.[1] Штавише, у већини случајева „Aryabhatta“ такође не би одговарала метрици.[11]
Време и место рођења
уредиАрјабхата у Арјабхатији помиње да је имао 23 године 3.600 године у Кали Југи, али то не значи да је текст настао у то време. Ова поменута година одговара 499. години, и подразумева да је рођен 476. године.[5] Арјабхата је себе напоменуо да је родом из Кусумапуре или Паталипутре (данашња Патна, Бихар).[1]
Друга хипотеза
уредиБаскара I описује Арјабхату као āśmakīya, „оног који припада земљи Ашмака“. Током Будиног времена, огранак народа Ашмака се настанио у региону између река Нармада и Годавари у централној Индији.[11][12]
Тврдило се да aśmaka (санскритски за „камен“) одакле потиче Арјабхата може бити данашњи Кодунгалур који је био историјски главни град Тируванчикулама древне Керале.[13] Ово се заснива на веровању да је Котуналур раније био познат као Koṭum-Kal-l-ūr („град тврдог камења“); међутим, стари записи показују да је град заправо био Koṭum-kol-ūr („град строге управе“). Слично томе, чињеница да је неколико коментара о Арјабхатији дошло из Керале коришћена је да се сугерише да је то било главно место Арјабхатиног живота и активности; међутим, многи коментари су дошли изван Керале, а Арјасидханта је била потпуно непозната у Керали.[11] К. Чандра Хари је заступао хипотезу Керале на основу астрономских доказа.[14]
Арјабхата помиње „Ланка“ у неколико наврата у Арјабхатији, али његова „Ланка“ је апстракција, која означава тачку на екватору на истој географској дужини као и његов Уџајини.[15]
Референце
уреди- ^ а б в Bhau Daji (1865). „Brief Notes on the Age and Authenticity of the Works of Aryabhata, Varahamihira, Brahmagupta, Bhattotpala, and Bhaskaracharya”. Journal of the Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland. стр. 392—406.
- ^ а б в Bharati Ray (1. 9. 2009). Different Types of History. Pearson Education India. стр. 95—. ISBN 978-81-317-1818-6.
- ^ O'Connor, J J; Robertson, E F. „Aryabhata the Elder”. www-history.mcs.st-andrews.ac.uk. Архивирано из оригинала 11. 7. 2015. г. Приступљено 18. 7. 2012.
- ^ Britannica Educational Publishing (15. 8. 2010). The Britannica Guide to Numbers and Measurement. The Rosen Publishing Group. стр. 97—. ISBN 978-1-61530-218-5.
- ^ а б B. S. Yadav (28. 10. 2010). Ancient Indian Leaps into Mathematics. Springer. стр. 88. ISBN 978-0-8176-4694-3.
- ^ Heidi Roupp (1997). Teaching World History: A Resource Book. M.E. Sharpe. стр. 112—. ISBN 978-1-56324-420-9.
- ^ Puttaswamy, T. K. (2012-09-10). Mathematical Achievements of Pre-modern Indian Mathematicians (на језику: енглески). Newnes. ISBN 978-0-12-397913-1.
- ^ Divakaran, P. P. (2018-09-19). The Mathematics of India: Concepts, Methods, Connections (на језику: енглески). Springer. ISBN 978-981-13-1774-3.
- ^ Rashed, R. (2013-04-18). The Development of Arabic Mathematics: Between Arithmetic and Algebra (на језику: енглески). Springer Science & Business Media. ISBN 978-94-017-3274-1.
- ^ „Aryabhata | Achievements, Biography, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-24.
- ^ а б в г K. V. Sarma (2001). „Āryabhaṭa: His name, time and provenance” (PDF). Indian Journal of History of Science. 36 (4): 105—115. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 3. 2010. г.
- ^ Ansari, S.M.R. (март 1977). „Aryabhata I, His Life and His Contributions”. Bulletin of the Astronomical Society of India. 5 (1): 10—18. Bibcode:1977BASI....5...10A. hdl:2248/502.
- ^ Menon (2009). An Introduction to the History and Philosophy of Science. Pearson Education India. стр. 52. ISBN 978-81-317-2890-1.
- ^ Radhakrishnan Kuttoor (25. 6. 2007), „Aryabhata lived in Ponnani?”, The Hindu, Архивирано из оригинала 1. 7. 2007. г.
- ^ See:
*Clark 1930
*S. Balachandra Rao (2000). Indian Astronomy: An Introduction. Orient Blackswan. стр. 82. ISBN 978-81-7371-205-0.: "In Indian astronomy, the prime meridian is the great circle of the Earth passing through the north and south poles, Ujjayinī and Laṅkā, where Laṅkā was assumed to be on the Earth's equator."
*L. Satpathy (2003). Ancient Indian Astronomy. Alpha Science Int'l Ltd. стр. 200. ISBN 978-81-7319-432-0.: "Seven cardinal points are then defined on the equator, one of them called Laṅkā, at the intersection of the equator with the meridional line through Ujjaini. This Laṅkā is, of course, a fanciful name and has nothing to do with the island of Sri Laṅkā."
*Ernst Wilhelm. Classical Muhurta. Kala Occult Publishers. стр. 44. ISBN 978-0-9709636-2-8.: "The point on the equator that is below the city of Ujjain is known, according to the Siddhantas, as Lanka. (This is not the Lanka that is now known as Sri Lanka; Aryabhata is very clear in stating that Lanka is 23 degrees south of Ujjain.)"
*R.M. Pujari; Pradeep Kolhe; N. R. Kumar (2006). Pride of India: A Glimpse into India's Scientific Heritage. SAMSKRITA BHARATI. стр. 63. ISBN 978-81-87276-27-2.
*Ebenezer Burgess; Phanindralal Gangooly (1989). The Surya Siddhanta: A Textbook of Hindu Astronomy. Motilal Banarsidass Publ. стр. 46. ISBN 978-81-208-0612-2.
Литература
уреди- Cooke, Roger (1997). The History of Mathematics: A Brief Course. Wiley-Interscience. ISBN 0-471-18082-3.
- Clark, Walter Eugene (1930). The Āryabhaṭīya of Āryabhaṭa: An Ancient Indian Work on Mathematics and Astronomy. University of Chicago Press; reprint: Kessinger Publishing (2006). ISBN 978-1-4254-8599-3.
- Shukla, Kripa Shankar. Aryabhata: Indian Mathematician and Astronomer. New Delhi: Indian National Science Academy, 1976.
- William J. Gongol. The Aryabhatiya: Foundations of Indian Mathematics. University of Northern Iowa.
- Hugh Thurston, "The Astronomy of Āryabhata" in his Early Astronomy, New York: Springer, 1996, pp. 178–189. ISBN 0-387-94822-8
- Billard, Roger (1971). Astronomie Indienne. Paris: Ecole Française d'Extrême-Orient.
- Chatterjee, Bita (1. 2. 1975). „'Astronomie Indienne', by Roger Billard”. Journal for the History of Astronomy. 6:1: 65—66. S2CID 125553475. doi:10.1177/002182867500600110.
- van der Waerden, B. L. (јун 1987). „The Heliocentric System in Greek, Persian and Hindu Astronomy”. Annals of the New York Academy of Sciences. 500 (1): 525—545. Bibcode:1987NYASA.500..525V. S2CID 222087224. doi:10.1111/j.1749-6632.1987.tb37224.x. „It is based on the assumption of epicycles and eccenters, so it is not heliocentric, but my hypothesis is that it was based on an originally heliocentric theory.”
- Hugh Thurston (1996). Early Astronomy. Springer. стр. 188. ISBN 0-387-94822-8. „Not only did Aryabhata believe that the earth rotates, but there are glimmerings in his system (and other similar systems) of a possible underlying theory in which the earth (and the planets) orbits the sun, rather than the sun orbiting the earth. The evidence is that the basic planetary periods are relative to the sun.”
- Plofker, Kim (2009). Mathematics in India. Princeton: Princeton University Press. стр. 111. ISBN 9780691120676.
- Swerdlow, Noel (јун 1973). „A Lost Monument of Indian Astronomy”. Isis. 64 (2): 239—243. S2CID 146253100. doi:10.1086/351088. „Such an interpretation, however, shows a complete misunderstanding of Indian planetary theory and is flatly contradicted by every word of Aryabhata's description.”
Спољашње везе
уреди
- 1930 English translation of The Aryabhatiya in various formats at the Internet Archive.
- O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Арјабхата”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews.
- Achar, Narahari (2007). „Āryabhaṭa I”. Ур.: Thomas Hockey; et al. The Biographical Encyclopedia of Astronomers. New York: Springer. стр. 63. ISBN 978-0-387-31022-0. (PDF version)
- "Aryabhata and Diophantus' son", Hindustan Times Storytelling Science column, November 2004
- Surya Siddhanta translations