Википедија

ФК Арсенал

енглески ФК из Лондона (1886)
(преусмерено са Arsenal.com)
За друге употребе погледајте страницу Арсенал (вишезначна одредница).

Фудбалски клуб Арсенал (енгл. Arsenal Football Club) професионални је енглески фудбалски клуб из Лондона, који се такмичи у Премијер лиги. Један је од најуспешнијих клубова у енглеском фудбалу, тринаест пута је био шампион Енглеске, такође четрнаест пута је освојио ФА куп. У сезони 2003/04. Арсенал је постао једини клуб који је успео да заврши сезону без пораза у Премијер лиги, тако да са 49 узастопних утакмица без пораза држи рекорд Премијер лиге. Основан је 1886. године, а 1893. године је постао први клуб са југа Енглеске који се прикључио фудбалској лиги Енглеске.

ФК Арсенал
Пуно имеArsenal Football Club
НадимакТобџије (The Gunners)
Основаноктобар 1886.; пре 138 година (1886-10)
СтадионСтадион Емирејтс, Лондон
Капацитет60.704
ВласникKroenke Sports & Entertainment
ТренерШпанија Микел Артета
ЛигаПремијер лига
2023/24.2.
Веб-сајтwww.arsenal.com
Домаћа опрема
Гостујућа опрема
Трећа опрема

Од 1913. до 2006. године, Арсенал је играо на стадиону Хајбери, a од 2006. године игра на Емирејтс стадиону. Тридесетих година 20. века клуб је освојио пет титула првака Енглеске и два ФА купа. У сезони 1970/71. освојена је дупла круна, а деведесетих и у првој деценији 21. века освојио је још две дупле круне и 2006. године је стигао до финала УЕФА Лиге шампиона. Рекордери су са 14 освојених трофеја у ФА купу.

Арсенал има дугогодишње ривалство са Тотенхемом са којим играју дерби северног Лондона. Арсенал је трећи највреднији фудбалски клуб на свету према подацима из 2010. године, са процењеном вредношћу од 1,2 милијарде долара.[1]

Историја

уреди
 
Вулвич Арсенал (у тамним дресовима) играју против Њукасл јунајтеда (пругасти дресови) у полуфиналу ФА купа на стадиону Викторија граунд у Стоук на Тренту.

Арсенал је основан под именом Дајл Сквер (Dial Square) 1886. године од стране радника Краљевског Арсенала (Royal Arsenal) у Вулвичу, у југоисточном Лондону, али је брзо променио назив у Краљевски Арсенал.[2] Клуб поново мења име и то у Вулвич Арсенал и стиче статус професионалног клуба 1891. године. Клуб је ушао у фудбалску лигу 1893.[3] где је у почетку наступао у Другој дивизији, а борио се за улазак у прву лигу крајем 1904. године. Ипак, географска изолација, слаба посећеност у односу на друге клубове, довело је до озбиљних финансијских проблема и проглашавање стечаја 1910, када је клуб купио Хенри Норис[4] Норис је имао намеру да пресели клуб, па је 1913. после испадања из прве дивизије клуб преселио на Стадион Хајбери у северни Лондон. Вулвич је избачен из имена наредне године.[5] Арсенал је завршио на петом месту 1919. године, али су добили дозволу да се придруже Првој дивизији (која је продужена за две нове позиције). Чињеница да Арсенал од тада није испадао из највишег ранга говори да клуб има континуитет, а не само повремено добре резултате.[6]

Године 1925, Арсенал је поставио за менаџера Херберта Чепмана. Чепмен је до тада два пута освојио лигу са Хадерсфилд тауном 1923/24. и 1924/25, па је искуство које је имао допринело првим великим успесима за клуб. Његова револуционарна тактика и тренинг политика, заједно са потписивањем звезда као што су Алекс Џејмс и Клиф Бастин, били су основа за доминацију у енглеском фудбалу у тридесетим годинама.[7] Под његовим вођством Арсенал је освојио свој први велики трофеј - ФА Куп у сезони 1929/30 и две шампионске титуле 1930/31 и 1932/33. Чепмен је био одговоран за преименовање локалне метро станице из „Џилеспи Роуд“ у „Арсенал“, што је једина станица названа по фудбалском клубу.[8]

Чепмен је изненада умро од упале плућа, почетком 1934. године, али су Џо Шо и Џорџ Алисон наставили са добрим радом који је он почео. Под њиховим вођством Арсенал је освојио још три титуле, 1933/34, 1934/35 и 1937/38 и један трофеј у ФА купу 1935/36. Такмичење у енглеском професионалном фудбалу је суспендовано почетком четрдесетих због Другог светског рата.[9][10][11]

Након рата, под вођством Тома Витакера Арсенал је прошао кроз други период успеха, освојивши лигу у сезони 1947/48. и 1952/53 и ФА куп 1949/50. Међутим, срећа их је напустила, пошто клуб није успео да привуче играче истог калибра као оне тридесетих, па је 50-их и 60-их остао без иједног трофеја.[11][12][13]

Арсенал је почео поново да осваја трофеје после изненадног именовања клупског физиотерапеута Берти Миа за менаџера 1966. године. Након што су изгубили два финала Лига купа, освојили су Куп сајамских градова, њихов први европски трофеј у сезони 1969/70. Следећа сезона је била још успешнија, јер су освојили своју прву дуплу круну.[14] Ипак, екипа која је освојила дуплу круну је била растурена и следеће деценије је освојен само један трофеј. Завршили су на другом месту у лиги у сезони 1972/73, изгубили су три финала ФА купа, 1971/72, 1977/78. и 1979/80, и изгубили на пенале у финалу Купа победника купова. Једини успех клуба у том периоду је освајање финала ФА Купа у сезони 1978/79, када су у последњим минутима меча са 3:2 победили Манчестер јунајтед.[11][15]

Долазак бившег играча Џорџа Грема за тренера 1986. довело је до трећег периода славе. Арсенал је освојио Лига куп у сезони 1986/87, у својој првој сезони, под вођством Грема. Након тога екипа је освојила лигу 1988/89, голом у завршници меча у последњем мечу против директног ривала Ливерпула. Под вођством Грема Арсенал је освојио другу титулу првака у сезони 1990/91 са само једним поразом, Лига и ФА куп 1992/93 и други европски трофеј, Куп победника купова у сезони 1993/94.[11][16] Гремова репутација је била нарушена након што се сазнало да је прихватио мито од агента Руне Хауге за потписивање одређених играча,[17] па је због тога отпуштен 1995. године. Његова замена је био Брус Риок, али се на месту тренера задржао само једну сезону због сукоба са управом.[18]

 
Арсеналови играчи и навијачи прослављају шампионску титулу освојену 2004. године.

Успеси клуба крајем 90-их и почетком новог века дошли су са доласком француског тренера Арсена Венгера 1996. године. Венгер је донео нову тактику, нови режим тренинга и неколико страних играча са великим талентом у енглески клуб. Арсенал је освојио дуплу круну у сезони 1997/98 и триплу круну 2001/02. Клуб је такође стигао до финала Купа УЕФА у сезони 1999/00, али је изгубио на пенале од Галатасараја. ФА куп је освојен у сезонама 2002/03 и 2004/05, а у сезони 2003/04 Премијер лига је освојена без пораза, па је екипа добила надимак „Непобедиви“.[19] Серија је настављена и следеће сезоне до 49 утакмица без пораза што представља и рекорд у енглеском фудбалу.[20]

Арсенал је под вођством Венгера завршио као први или други у лиги у осам од једанаест сезона.[11] Они су једна од пет екипа која је освојила Премијер лигу од његовог оснивања 1992, али није успео да је одбрани ни једном.[21] Донедавно, Арсенал није прошао даље од четвртфинала Лиге шампиона, али је у сезони 2005/06., стигао до финала, поставши први лондонски клуб коме је то успело у историји овог такмичења, али је изгубио 2:1 од Барселоне. У јулу 2006, клуб се преселио на нови Емирејтс стадион, после 93 година играња на Хајберију.[22]

Арсенал је играо финале Лига купа 2007. и 2011. године, али је поражен од Челсија и Бирмингем ситија.[23] Након 9. година клуб је поново освојио трофеј, победом у финалу ФА купа над Хал ситијем са 3:2 након продужетака, и ако су губили са 2:0.[24] Након три месеца освојен је нови трофеј. На отварању сезоне 2014/15 у ФА Комјунити шилду играчи Арсенала су убедљиво победили Манчестер сити са 3:0.[25] Девет месеци након освајања Комјунити шилда, Арсенал је другу годину за редом освојио ФА Куп победом у финалу над Астон Вилом од 4:0 и тако постао најуспешнији клуб у историји са 12 освојених пехара у купу.[26] На отварању нове сезоне Арсенал је победио Челси голом Окслејд-Чејмберлена у 24. минуту и одбранио титулу у Комјунити шилду.[27]

У сезони 2016/17 победом против Челсија од 2:1 у финалу ФА купа Арсенал је освојио 13. пут ово такмичење и поново постао рекордер, пошто је у међувремену Манчестер дошао до дванаестог трофеја.[28] На почетку следеће сезоне освојили су још један Комјунити шилд победом против Челсија након бољег извођења једанаестераца.[29]

Арсен Венгер је 20. априла 2018. године објавио да ће на крају сезоне напустити позицију менаџера клуба.[30] Пред почетак последње утакмице на Стадиону Емирејтс, коју је Арсенал играо против Бернлија и победио резултатом 5:0, Венгер је одржао опроштајни говор навијачима, а којем је присуствовао и велики број бивших играча Арсенала који су наступали док је он био тренер.[31][32]

Тако је након 22 године Арсенал променио менаџера, а на то место дошао је Унаи Емери 23. маја 2018. године. Под вођством Емерија, Арсенал је завршио 5. у Премијер лиги и играо финале Лиге Европе где је изгубио од градског ривала Челсија 4:1.[33][34] Арсенал је отпустио Емерија 29. новембра 2019. због серије лоших резултата.[35] Након што је Фредрик Јунгберг неколико утакмица водио тим као привремени тренер, 20. децембра је Микел Артета званично постао тренер Арсенала, потписавши уговор на 3,5 године.[36]

Арсенал је децембра 2019. године,поставио бившег капитена клуба Микела Артету за новог главног тренера.[37][38] Арсенал је сезону 2019/20 завршио на осмом месту, што је њихов најлошији пласман од сезоне 1994/95. Ипак, у овој сезони победили су Челси резултатом 2:1 и освојили 14. ФА куп, чиме су повећали рекорд.[39] Након сезоне, Артетина титула је промењена са главног тренера на менаџера. Арсенал је сезону 2020/21 завршио поново на осмом месту, не квалификујући се за европско такмичење први пут након 26 година.[40] У следећој сезони (2021–22), Артета је окупио најмлађи тим у Премијер лиги са просечном старошћу од 24 године и 308 дана.[41][42] У овој сезони су завршили на петом месту у Премијер лиги и квалификовали се за Лигу Европе следеће сезоне.[43]

У сезони 2022/23, Арсенал се освајањем другог места вратио у Лигу шампиона. Те сезоне су поставили рекорд са највише времена проведеног на првом месту, а да нису освојили лигу, завршивши са 84 бода.[44] У сезони 2023/24, Арсенал је победио Манчестер Сити и освојио 17. Комјунити шилд. У Премијер лиги су завршили на другом месту иза Манчестер Ситија са побољшаних 89 бодова у поређењу са претходном сезоном.[45]

 
Позиција Арсенала од 1893. године.

Арсенал у европским такмичењима

уреди
Главни чланак: ФК Арсенал у европским такмичењима

У историји европских такмичења дугој више од осам деценија ФК Арсенал је са успехом наступао од 1963. у Купу сајамских градова, па затим у Купа победника купова, УЕФА купу и Лиги шампиона.

Ажурирано 6. маја 2021.
Такмичење Од. П Н И ГД ГП ГР %
Лига шампиона / Европски куп 201 101 43 57 332 217 +115 050,25
Куп победника купова 27 15 10 2 48 20 +28 055,56
УЕФА куп / УЕФА лига Европе 76 44 13 19 152 77 +75 057,89
Куп сајамских градова 24 12 5 7 46 19 +27 050,00
УЕФА суперкуп 2 0 1 1 0 2 −2 000,00
Укупно 330 172 72 86 578 335 +243 052,12

Прве утакмице у европским такмичењима Арсенал је одиграо 1963. у Купу сајамских градова, утакмицом против селекције Копенхагена и победио 7:1.

Арсеналова европска прича у такмичењима под окриљем УЕФА почела је утакмицом са Лациом из Италије у Еврокупом I 1971/72 данашњој УЕФА лиги шампиона.

Грб

уреди
 
Овај амблем је клуб користио између 1949. и 2002. год.
 
Први клупски грб из 1888. год.

Први грб Арсенала из 1888. године имао је три топа која су била окренута ка северу, гледана одозго, слично као што је био грб Градске општине Вулвич.[46] Грб је замењен када се Арсенал преселио на Хајбери 1913. године. Године 1922, Арсенал је усвојио први пут грб који је имао само један топ који је усмерен ка истоку. Тада клуб добија надимак тобџије (енгл. The Gunners), а тај натпис је написан испод грба. Грб ће важити само две године, јер већ 1925. усваја се нов на коме је топ усмерен према западу и имао је танку цев.[46]

Арсенал 1949. усваја нов модернизован грб на коме се налазио један топ, грб градске општине Ајлинготн, име Арсенала исписано готиком, а изнад грба се налазио латински мото Victoria Concordia Crescit (победа долази из хармоније) коју је написао Хери Хомер, уредник клупског програма.[46] По први пут грб је израђен у боји и коначно постаје црвен са златном и зеленом бојом. Због бројних измена на грбу, Арсенал није могао да га заштити ауторским правима. Иако је клуб успео да региструје грб као заштитни знак, водио је (и на крају добио) велику правну битку са локалним продавцем, који је продавао „незваничну“ Арсеналову робу.[47] Године 2002. године представили су нови грб кога карактеришу модерне криве линије и поједностављен стил који је заштићен ауторским правима. Топ је поново окренут ка истоку, а име клуба исписано у бесерифни исписано је изнад топа. Зелена боја замењена је тамноплавом. Нови грб критикован је од стране неких навијача; Независно удружење навијача Арсенала „тврди да се клуб одрекао историје и традиције таквим модерним дизајном и да навијачи нису консултовани на прави начин о том питању“.[48]

До 1960-их играчи су носили беџ, само на утакмицама у великим такмичењима, као што је финале ФА купа, обично у облику монограма иницијала клуба у црвеној боји на белој позадини, који је био пришивен на дрес у висини груди.[49]

Тема монограма развијена је у арт деко стилу. На грбу је у првом плану слово А док су позадини слова Ф и Ц израђена у црвеној боји. Овај рани примерак корпоративног логотипа, представљен је као део ребрендирања клуба од стране Херберта Чепмена 30-их година. Коришћен је не само на дресовима у финалу купа, већ и као део дизајна стадиона Хајбери. Овај лого се налази изнад главног улаза стадиона, као и на подовима.[50] Од 1967. године бели топ је редовно ношен на дресовима, док га није заменио грб клуба понекад праћен надимком „Тобџије“ деведесетих година.[49]

У сезони 2011/2012, Арсенал је славио 125 година од оснивања клуба. Прослава је укључивала и модификовану верзију садашњег грба који је клуб носио целе сезоне. Грб је био беле боје, са десне стране окружен са 15 храстових листова, док је са десне стране био окружен са 15 ловорових листова. Храстово лишће преставља 15 оснивача клуба који су се састали у кафани Royal Oak (Краљевски храст). Петнаест ловорових листова представља дизајнерски детаљ преузет са кованице од шест пенија, колико су оснивачи плаћали приликом оснивања клуба. Ловор такође представља и снагу. На крају како би комплетирали грб ставили су године 1886. и 2011. са стране грба, док је испод грба као девиза био слоган „Напред“.[51]

Боје

уреди
 
 
 
 
 
 
Првобитне боје Арсенала.

Током историје углавном су дресови били јарко црвене боје са белим рукавима и белим шорцевима. Избор црвене боје био је као захвалност за донацију коју је пружио Нотингем форест, убрзо након оснивања Арсенала 1886. године. Двојица оснивача клуба Фред Бердсли и Морис Бејтс преселили су се из Нотингема у Вулвич због посла. Пошто је то био први клуб у околини нису могли да нађу дресове, па су Бердсли и Бејтс затражили помоћ од Нотингема и добили су комплет опрему и једну лопту.[2] Мајице су биле тамноцрвене, шорцеви су били бели а чарапе плаве боје.[52]

Године 1933, Херберт Чепмен је одлучио да играчи буду обучени другачије, па је одлучио да рукави буду беле боје, а боја мајице црвене боје. Порекло белих рукава није познато, али постоје две приче. Прва је да је једном Чепмен приметио да навијач носи црвену јакну преко беле кошуље, а друга да је био инспирисан од аниматора Тома Вебстера, који је био голф партнер Чепмена.[53]

Без обзира на то која је верзија тачна, црвено-бели дрес постао је заштитни знак Арсенала и играчи га и сада носе са изузетком две сезоне. Први је био 1966/67, када је екипа носила црвене боје дресова.[52] Ово се показало непопуларно и бели рукави су враћени наредне сезоне. Други је био у сезони 2005/06, последње сезоне када је Арсенал играо на Хајберију, па су због тога у знак сећања носили сличне дресове из 1913. године када је Арсенал први пут играо на Хајберију. Клуб је вратио своје дресове у сезони 2006/07.[53]

Домаћи дресови Арсенала послужили су као инспирација за дресове најмање три клуба. Године 1909, Спарта Праг је усвојила тамноцрвене дресове које је носио Арсенал у то време.[53] Хибернијан је 1938. преузео дизајн дресова Арсенала (црвени са белим рукавима) и прилагодио је својој зелено-белој комбинацији.[54] Тренер Браге је 1930. године након утакмице на Хајберију променио зелене боје дресова у идентичне црвене са белим рукавима и белим шорцевима. Због овога је клуб добио назив Os Arsenalistas.[55] Сви клубови и даље користе исте дресове.

Гостујући дресови Арсенала су традиционално жуто-плави, мада су носили зелено-тегет дресове од 1892. до 1894. године.

Произвођачи дресова су били: Букта (1930—1970), затим Умбро (1970—1986), Адидас (1986—1994) и Најки (од 1994). Као и остали клубови и Арсенал је на мајицама носио имена разних спонзора. Први спонзор је био JVC (1982—1999), затим Сега (1999—2002), O2 (2002–2006) и Емирејтс (од 2006).[52][53]

 
 
 
 
 
 
1886—1895
 
 
 
 
 
 
 
 
1895—1896
 
 
 
 
 
 
1896—1933
 
 
 
 
 
 
1933—1965
 
 
 
 
 
 
 
 
1965—1967
 
 
 
 
 
 
 
 
1967—1994
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1994—1996
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1996—1998
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1998—2004
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2004—2005
 
 
 
 
 
 
2005—2006
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2006—2008
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2008—2010
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2010—2011
 
 
 
 
 
 
 
 
2011—2012
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2012—2014

Стадион

уреди
 
Северна трибина стадиона Хајбери

Већи део времена проведеног у јужном Лондону, Арсенал је играо своје утакмице на Манор граунду, осим три године, у периоду од 1890. до 1893. када су играли на Инвикта граунду. Манор Граунд је био само терен, али је клуб поставио трибине за њихов први лигашки меч у септембру 1893. године. Арсенал је играо на овом стадиону наредних двадесет година, све до пресељења у северни Лондон 1913. године.[56][57]

Стадион Хајбери је био дом Арсенала у периоду од септембра 1913. до маја 2006. године. Стадион је дизајниран од стране реномираног фудбалског архитекте Арчибалда Лича, и имао је сличан дизајн као и велики број стадиона у Уједињеном Краљевству, са једном покривеном и три отворене трибине.[58] Тридесетих година 20. века стадион је обновљен: додата је фасада на источној и западној трибини, додат је кров на северној и јужној трибини.[58] Капацитет стадиона је био 57.000 гледалаца, мада је могао да прими и до 60.000 навијача. Промена правила и забрана стојања на трибинама допринело је да се капацитет Хајберија од сезоне 1993/94 смањи на 38.419 посетилаца.[59] У сезонама 1998/99 и 1999/00 у Лиги шампиона Арсенал је утакмице играо на стадиону Вембли на којем се скупљало и по 70.000 навијача.[60]

 
Емирејтс стадион

Пошто је забрањено проширивање Хајберија због близине зграда, клуб је 1999. одлучио да се изгради нов стадион Ешбартон гроув (касније преименован у Емирејтс стадион) који је требало да има капацитет 60.000 гледалаца на око 500 m југозападно од Хајберија.[61]

Пројекат је одлаган због административних процедура и стално растућих трошкова[62], али је стадион завршен у јулу 2006, на време за почетак сезоне 2006/07.[63] Стадион је добио име по спонзору, авио-компанији Емирејтс, са којим је клуб потписао највећи спонзорски уговор у историји енглеског фудбала, око 100 милиона фунти.[64] Међутим неки навијачи одбијају да стадион зову по спонзору, већ га називају Ешбартон гроув, како је било у плану да се првобитно назове.[65] Стадион ће се званично звати Емирати до 2028, а авио-компанија ће се као спонзор на дресовима Арсенала налазити до краја сезоне 2018/19.[64] Трибине се од сезоне 2010/11. називају North Bank, East Stand, West Stand и Clock end.

Терен за тренинге се налази у Шенлију у посебно изграђеном објекту који је отворен 1999. године.[66] Резерве (други тим) играју утакмице на стадиону Андерхил на којем игра и нижеразредни Барнет.[67]

Навијачи

уреди
 
Арсенал и Тотенхем у дербију Северног Лондона у новембру 2010.

Навијачи Арсенала себе називају „тобџије“. Арсенал има велики број верних навијача. Сваки меч на домаћем терену је распродат. У сезони 2006/07. Арсенал је имао други највећи просек гледалаца у Премијер лиги (60.045, што представља 99,8% од капацитета стадиона),[68] и четврти по посећености у историји.[69] Арсенал је у Европи седми по броју посећености навијача иза Барселоне, Борусије Дортмунд, Манчестер јунајтеда, Реал Мадрида, Бајерн Минхена и Шалкеа 04.[70][71][72] Навијачи долазе из богатих области Канонберија и Барнсберија, мешовитих насеља као што су Ајлингтон, Камден, Холовеј и Хајбери и радничких насеља као што су Финсбери Парк и Стоук Њувингтон.

Као и остали велики клубови у Енглеској и Арсенал има велики број навијача, укључујући и Arsenal Football Supporters Club који сарађује са клубом и Независна асоцијација навијача (Arsenal Independent Supporters' Association) која је независна од клуба. Такође навијачи објављују часописе: The Gooner, Highbury High, Gunflash и Up The Arse. Поред уобичајених енглеских навијачких химни, Арсеналови навијачи певају и песму One-Nil to the Arsenal (Један нула за Арсенал), мелодија од песме Go West и Boring, Boring Arsenal (Досадан, досадан Арсенал) која је некад била провокација од противничких навијача, а сада је певају навијачи Арсенала када клуб игра добро.[73]

Најдуже и највеће ривалство Арсенал има са Тотенхемом, а утакмице између ова два клуба се називају дербијем Северног Лондона.[74] Утакмице против осталих лондонских клубова, као што су Челси, Фулам и Вест Хем су исто дербији, али ривалство није толико јако као са Тотенхемом. Арсенал има ривалство на терену и са Манчестер јунајтедом од касних осамдесетих па надаље, који су интензивирани од 1993. године откако се два клуба директно такмиче за титулу у енглеској Премијер лиги.[75]

Арсенал има велики број присталица и изван Лондона и Енглеске.

Власништво и финансије

уреди

Матично предузеће Арсенала, Арсенал Холдингс АД (Arsenal Holdings plc) послује као акционарско друштво, али власништво Арсенала се знатно разликује од осталих фудбалских клубова. Само 62.117 акција су издате којима се тргује на специјализованим берзама.[76][77] Закључно са 31. августом 2010. цена једне акције је 10.250 фунти, а то значи да је тржишна вредност клуба је око 637,74 милиона фунти.[78] Клуб је остварио профит (без трансфера играча) од 62,7 милиона фунти, на дан 31. маја 2009, а сезону која се завршила 31. маја остварили су приход од 313,8 милиона фунти.[79]

Највећи деоничар Арсенала је амерички тајкун Стен Кронке који је први пут купио акције клуба 2007. године[80], а 2009. повећао своје власништво и сада поседује 18.594 акција (29,9%).[81]

Произвођачи опреме и главни спонзори

уреди
Период Произвођачи опреме Главни спонзори
1930—1970 Букта /
1971—1980 Умбро
1981—1986 ЈВЦ
1986—1994 Адидас
1994—1999 Најки
1999—2002 Дримкаст / Сега1
2002—2006 O2
2006—2014 Емирејтс
2014— Пума

1 Dreamcast лого се налазио на првој и трећој гарнитури дресова, а сега на другој гарнитури.

Статистика и рекорди

уреди

Арсенал је 13 пута био првак Енглеске, што је трећи резултат после Манчестер јунајтеда са 20 и Ливерпула са 19 титула првака Енглеске.[82] Са 14 освојених ФА купова налази се на првом месту по броју освојених трофеја.[83] Арсенал има освојене три дупле круне (Премијер лига и ФА куп) које је освојио 1971, 1998 и 2002. године, а идентичан резултат остварио је само Манчестер јунајтед.[11][84] Године 1993, постали су прва екипа у Енглеској која је освојила у истој сезони и ФА куп и Лига куп.[85] Такође били су први лондонски клуб који је играо финале Лиге шампиона у сезони 2005/06, али је од њих била боља Барселона са 2:1.[86]

Арсенал је само седам пута завршио испод четрнаестог места и имају најбољу просечну позицију у лиги за период од 1900—1999. која износи просечно 8,5 место.[87] Поред тога су једна од екипа која је освојила два пута за редом ФА куп, и то у два наврата, 2002. и 2003, а касније 2014. и 2015. године.[88] Арсенал држи рекорд за најдужи низ у Премијер лиги без пораза, а који износи 49 утакмица, а такође су сезону 2003/04 у Премијер лиги завршили без пораза и тако постали једини тим коме је то успело.[89]

Рекорд по броју наступа за Арсенал држи Дејвид О’Лири који је одиграо 772 меча у периоду од 1975. до 1993. године. На другом месту се налази центархалф и бивши капитен Арсенала Тони Адамс који је 669 пута наступао за клуб. Рекорд међу голманима држи Дејвид Симан са 564 наступа.[90]

Тијери Анри је најбољи стрелац клуба са 228 голова у свим такмичењима у периоду од 1999. до 2012. године.[91] Он је у октобру 2005. оборио рекорд који је до тада држао Ијан Рајт са 185 голова.[92] Трећи по броју голова је Клиф Бастин који је постигао 178 голова.[93] Анри са 176 голова такође држи рекорд по броју постигнутих голова у лиги,[91] а који је до фебруара 2006. држао Бастин.[94]

Највећа посета на домаћим утакмицама Арсенала била је 73.707 гледалаца на мечу Лиге шампиона против Ланса 25. новембра 1998. на Вемблију због ограничења капацитета Хајберија. Рекорд по броју гледалаца на Хајберију постигнут је на мечу са Сандерландом који је одигран 1935. и који је завршен 0:0, а на коме је присуствовало 73.295 гледалаца.[90] На новом Емирејтс стадиону рекорд је постављен на мечу са Манчестер јунајтедом који је завршен 2:2, 3. новембра 2007. а коме је присуствовао 60.161 навијач.[95]

Арсенал је такође поставио рекорд Лиге шампиона у сезони 2005/06 са десет утакмица без примљеног гола, оборивши претходни рекорд Милана од седам мечева. Укупно 995 минута без примљеног гола прекинуо је Самјуел Ето када је у 76 минуту финалне утакмице постигао изједначујући гол за Барселону.[96]

Играчи

уреди

Тренутни састав

уреди
Ажурирано 31. августа 2024.[97]
Бр. Позиција Играч
2   О Вилијам Салиба
3   О Киран Тирни
4   О Бен Вајт
5   С Томас Партеј
6   О Габријел
7   С Букајо Сака
8   С Мартин Едегор (капитен)
9   Н Габријел Жезус
11   Н Габријел Мартинели
14   О Јуријен Тимбер
15   О Јакуб Кивиор
Бр. Позиција Играч
17   О Олександр Зинченко
18   О Такехиро Томијасу
19   Н Леандро Тросар
20   С Жоржињо
22   Г Давид Раја
23   С Микел Мерино
29   С Кај Хаверц
30   Н Рахим Стерлинг (на позајмици из Челсија)
32   Г Нето (на позајмици из Борнмута)
33   О Рикардо Калафјори
41   С Деклан Рајс

Играчи на позајмици

уреди
Бр. Позиција Играч
21   С Фабио Вијеира (Порто до 30. јуна 2025.)
24   Н Рис Нелсон (Фулам до 30. јуна 2025.)
27   Н Маркињос (Флуминенсе до 1. јануара 2025.)
Бр. Позиција Играч
31   Г Карл Хејн (Реал Ваљадолид до 30. јуна 2025.)
—   О Нуно Тавареш (Лацио до 30. јуна 2025.)
—   С Алберт Самби Локонга (Севиља до 30. јуна 2025.)

Стручни штаб

уреди
Позиција Име
Менаџер Микел Артета
Асистент менаџера Стив Раунд
Тренер Мигел Молина
Тренер другог тима Нил Банфилд
Тренер јуниора Пер Мертезакер
Тренер голмана Ињаки Павон
Кондициони тренер Шад Форсит
Физиотерапеут Џордан Рис
Асистент физиотерапеута Дејвид Велс
Сејмон Харланд
Доктор Гери O'Дрискол
Скаут Стив Ровли
Шеф омладинске школе Лиам Брејди

Играч године

уреди

Играч године је награда која се од 2006. године додељује играчу на основу гласова навијача Арсенала.[98]

Година Победник
2006   Тијери Анри
2007   Сеск Фабрегас
2008   Сеск Фабрегас
2009   Робин ван Перси
2010   Сеск Фабрегас
2011   Џек Вилшир
2012   Робин ван Перси
2013   Санти Казорла
2014   Арон Ремзи
2015   Алексис Санчез
2016   Месут Озил
2017   Алексис Санчез
2018   Арон Ремзи
2019   Александар Лаказет

Успеси

уреди

Национални

уреди

Међународни

уреди

Женски фудбалски клуб Арсенал

уреди
Главни чланак: ЖФК Арсенал

Референце

уреди
  1. ^ „Arsenal”. Forbes. 21. 4. 2010. Архивирано из оригинала 25. 04. 2010. г. Приступљено 25. 4. 2010. 
  2. ^ а б Soar & Tyler 2005, стр. 23.
  3. ^ „Royal Arsenal becomes Woolwich Arsenal”. Andy Kelly's Arsenal Resource Website. Архивирано из оригинала 1. 3. 2012. г. Приступљено 13. 10. 2010. 
  4. ^ Soar & Tyler 2005, стр. 32–33.
  5. ^ Soar & Tyler 2005, стр. 40.
  6. ^ It has been alleged that Arsenal's promotion, on historical grounds rather than merit, was thanks to underhand actions by Norris, who was chairman of the club at the time; see History of Arsenal F.C. (1886–1966) for more details. These allegations range from political machinations to outright bribery; no firm proof of any wrongdoing has ever been found. A brief account is given in Soar & Tyler (2005). The Official Illustrated History of Arsenal. стр. 40.  A more detailed account can be found in Spurling, Jon (2004). Rebels for the Cause: The Alternative History of Arsenal Football Club. Mainstream. стр. 38–41. ISBN 978-1-84018-900-1. 
  7. ^ Soar & Tyler 2005, стр. 18.
  8. ^ „London Underground and Arsenal present The Final Salute to Highbury”. Transport for London. 12. 1. 2006. Архивирано из оригинала 27. 10. 2012. г. Приступљено 12. 8. 2011. 
  9. ^ „Arsenal clinch a hat-trick of titles”. Arsenal F.C. Приступљено 27. 11. 2009. 
  10. ^ Brown 2007, стр. 6–7.
  11. ^ а б в г д ђ „Arsenal”. Football Club History Database. Richard Rundle. Приступљено 23. 10. 2009. 
  12. ^ „Post-War Arsenal – Overview”. Arsenal F.C. Приступљено 27. 11. 2009. 
  13. ^ Brown 2007, стр. 7.
  14. ^ Galvin, Robert. „Bertie Mee”. Football Hall of Fame. National Football Museum. Архивирано из оригинала 28. 2. 2009. г. Приступљено 23. 10. 2009. 
  15. ^ A 2005 poll of English football fans rated the 1979 FA Cup Final the 15th greatest game of all time. Reference: Winter, Henry (19. 4. 2005). „Classic final? More like a classic five minutes”. Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 21. 06. 2008. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  16. ^ Clarke, Andy (26. 3. 2009). „Top Ten: Title Run-ins”. Sky Sports. Архивирано из оригинала 20. 03. 2017. г. Приступљено 7. 12. 2009. 
  17. ^ Graham was banned for a year by the Football Association for his involvement in the scandal after he admitted he had received an "unsolicited gift" from Hauge. Reference: Collins, Roy (18. 3. 2000). „Rune Hauge, international man of mystery”. The Guardian. Приступљено 11. 8. 2008.  The case is given a detailed treatment in Bower, Tom (2003). Broken Dreams. Simon & Schuster. ISBN 978-0-7434-4033-2. 
  18. ^ Moore, Glenn (13. 8. 1996). „Rioch at odds with the system”. The Independent. Приступљено 23. 10. 2009. 
  19. ^ Hughes, Ian (15. 5. 2004). „Arsenal the Invincibles”. BBC Sport. Приступљено 11. 8. 2008. 
  20. ^ Fraser, Andrew (25. 10. 2004). „Arsenal run ends at 49”. BBC Sport. Приступљено 27. 8. 2008. 
  21. ^ Ross, James M. „FA Premier League Champions 1993–2007”. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Приступљено 11. 8. 2008. 
  22. ^ Aizlewood, John (23. 7. 2006). „Farewell Bergkamp, hello future”. The Times. UK. Приступљено 23. 10. 2009. 
  23. ^ Gilbert, Mark (15. 9. 2011). „Cesc Fabregas: Arsenal Title Drought is Far From Over”. The Sun. UK. Приступљено 15. 9. 2011. 
  24. ^ FA kup: Arsenal posle devet godina osvojio trofej
  25. ^ Komjuniti šild: Arsenal demolirao Siti i osvojio prvi trofej u sezoni
  26. ^ Taylor, Daniel (30. 5. 2015). „Alexis Sánchez inspires Arsenal to win over Aston Villa”. The Guardian. UK. Приступљено 31. 5. 2015. 
  27. ^ „Arsenal odbranio Komjuniti Šild!”. Sport Klub. 2. 8. 2015. Приступљено 25. 4. 2019. 
  28. ^ McNulty, Phil. „Arsenal beat 10-man Chelsea to a win record 13th FA Cup”. BBC Sport. Приступљено 27. 7. 2017. 
  29. ^ „Arsenal osvojio Komjuniti šild”. rts.rs. Приступљено 2. 5. 2019. 
  30. ^ „Merci Arsène”. Arsenal F.C. 20. 4. 2018. 
  31. ^ „FULL Arsene Wenger Emirates farewell speech to the fans”. Youtube.com. Приступљено 25. 4. 2019. 
  32. ^ McNulty, Phil (6. 5. 2018). „Arsenal 5-0 Burnley”. BBC Sport. Приступљено 25. 4. 2019. 
  33. ^ Premer League Tables 2018/19
  34. ^ Chelsea win the 2019 UEFA Europa League
  35. ^ Unai Emery Leaves Club
  36. ^ „Mikel Arteta joining as our new head coach”. www.arsenal.com (на језику: енглески). 20. 12. 2019. Приступљено 20. 12. 2019. 
  37. ^ „Mikel Arteta joining as our new head coach”. Arsenal. 20. 12. 2019. Архивирано из оригинала 31. 8. 2020. г. Приступљено 20. 12. 2019. 
  38. ^ „Mikel Arteta asks for Arsenal patience but aims for 'top trophies' as manager”. The Guardian. 20. 12. 2019. Архивирано из оригинала 28. 7. 2020. г. Приступљено 20. 12. 2019. 
  39. ^ „FA Cup final 2020: Arsenal 2–1 Chelsea”. 1. 8. 2020. Архивирано из оригинала 1. 8. 2020. г. Приступљено 2. 8. 2020. 
  40. ^ „Arsenal fails to qualify for Europe for 1st time in 25 years”. The Indian Express. 24. 5. 2021. Архивирано из оригинала 9. 12. 2021. г. Приступљено 9. 12. 2021. 
  41. ^ „Our 2021/22 season in numbers”. Our 2021/22 season in numbers (на језику: енглески). 2024-09-15. Архивирано из оригинала 26. 10. 2022. г. Приступљено 2024-09-08. 
  42. ^ Smith, Adam (24. 5. 2022). „Premier League: Top trends revealed for the 2021/22 season”. Sky Sports. Архивирано из оригинала 28. 11. 2022. г. Приступљено 9. 9. 2024. 
  43. ^ Roché, Art de. „Arsenal, trajectory and perspective – they've proved they belong in title races”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 4. 6. 2024. г. Приступљено 2024-09-08. 
  44. ^ Drury, Sam (20. 5. 2023). „Mikel Arteta: Arsenal 'must heal' after painful collapse in Premier League title race”. BBC Sport. Архивирано из оригинала 3. 7. 2023. г. Приступљено 3. 7. 2023. 
  45. ^ „Arsenal Analysed: 9 reasons why we shined in 23/24”. Arsenal Analysed: 9 reasons why we shined in 23/24 (на језику: енглески). 2024-09-15. Архивирано из оригинала 23. 9. 2024. г. Приступљено 2024-09-08. 
  46. ^ а б в „The Crest”. Arsenal F.C. Архивирано из оригинала 12. 8. 2008. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  47. ^ Free, Dominic (4. 6. 2003). „Arsenal v. Reed in the Court of Appeal”. Michael Simkins LLP. Архивирано из оригинала 6. 11. 2013. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  48. ^ „Arsenal go for a makeover”. BBC Sport. 1. 2. 2004. Приступљено 11. 8. 2008. 
  49. ^ а б „The Arsenal shirt badge”. Arsenal F.C. Архивирано из оригинала 30. 10. 2009. г. Приступљено 24. 1. 2010. 
  50. ^ „The Art Deco crest”. Arsenal F.C. Приступљено 24. 1. 2010. 
  51. ^ „125th anniversary crest”. Arsenal F.C. Приступљено 1. 5. 2011. 
  52. ^ а б в „Arsenal”. Historical Football Kits. D & M Moor. Приступљено 8. 12. 2006. 
  53. ^ а б в г „Arsenal Kit Design”. Arsenal F.C. Архивирано из оригинала 19. 10. 2008. г. Приступљено 8. 11. 2008. 
  54. ^ „Hibernian”. Historical Football Kits. D & M Moor. Архивирано из оригинала 21. 8. 2008. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  55. ^ Pereira, Rui Matos (21. 10. 2005). „Secret of Braga's success”. UEFA. Архивирано из оригинала 25. 8. 2017. г. Приступљено 23. 1. 2011. 
  56. ^ Inglis 1996, стр. 16–17.
  57. ^ „Suspension of the Plumstead Ground”. The Times. 7. 2. 1895. стр. 6. 
  58. ^ а б „A Conservation Plan for Highbury Stadium, London” (PDF). Islington Council. фебруар 2005. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 6. 2011. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  59. ^ „Highbury”. Arsenal F.C. Архивирано из оригинала 11. 1. 2008. г. 
  60. ^ „Arsenal get Wembley go-ahead”. BBC Sport. 24. 7. 1998. Приступљено 11. 8. 2008. 
  61. ^ „Arsenal unveil new stadium plans”. BBC Sport. 7. 11. 2000. Приступљено 11. 8. 2008. 
  62. ^ „Arsenal stadium delay”. BBC Sport. 16. 4. 2003. Приступљено 11. 8. 2008. 
  63. ^ „Bergkamp given rousing farewell”. BBC Sport. 22. 7. 2006. Приступљено 23. 8. 2007. 
  64. ^ а б „Arsenal name new ground”. BBC Sport. 5. 10. 2004. Приступљено 11. 8. 2008. 
  65. ^ Dawes, Brian (2006). „The 'E' Word”. Arsenal World. Footymad. Архивирано из оригинала 8. 10. 2006. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  66. ^ Taylor, David (21. 10. 1999). „Arsenal gets a complex”. The Architects' Journal. Приступљено 20. 1. 2010. 
  67. ^ „Get to Underhill Stadium”. Arsenal F.C. Архивирано из оригинала 16. 9. 2008. г. Приступљено 7. 9. 2008. 
  68. ^ Kempster, Tony. „Attendances 2007/08”. Приступљено 11. 8. 2008. 
  69. ^ „All Time League Attendance Records”. NUFC.com. Архивирано из оригинала 29. 10. 2007. г. Приступљено 11. 8. 2008.  Please note that some pre-war attendance figures used by this source were estimates and may not be entirely accurate.
  70. ^ „Spanish La Liga Stats: Team Attendance – 2010–11”. ESPNsoccernet. Архивирано из оригинала 03. 04. 2013. г. Приступљено 25. 03. 2012. 
  71. ^ „German Bundesliga Stats: Team Attendance – 2010–11”. ESPNsoccernet. 
  72. ^ „Barclays Premier League Stats: Team Attendance – 2010–11”. ESPNsoccernet. 
  73. ^ Noble, Kate (22. 9. 2002). „Boring, Boring Arsenal”. Time. Архивирано из оригинала 24. 08. 2013. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  74. ^ Coggin, Stewart. „The North London derby”. Premier League. Архивирано из оригинала 08. 08. 2008. г. Приступљено 7. 9. 2008. 
  75. ^ „The Classic: Arsenal-Manchester Utd”. FIFA. 17. 1. 2007. Архивирано из оригинала 19. 08. 2011. г. Приступљено 23. 10. 2009. 
  76. ^ „Statement of Accounts and Annual Report 2006/2007 (p43)” (PDF). Arsenal Holdings plc. 2007. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 9. 2008. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  77. ^ „Statement of Accounts and Annual Report 2009/2010 (p41)” (PDF). Arsenal Holdings plc. 2010. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 11. 2010. г. Приступљено 12. 1. 2011. 
  78. ^ „Arsenal Holdings plc” (PDF). Arsenal. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 3. 2016. г. Приступљено 14. 11. 2013. 
  79. ^ „Arsenal Holdings plc: 2009 Financial results”. Arsenal Holdings plc. 28. 9. 2009. Архивирано из оригинала 1. 10. 2009. г. Приступљено 5. 11. 2009. 
  80. ^ Scott, Matt; Allen, Katie (6. 4. 2007). „Takeover gains pace at Arsenal with 9,9% sale”. The Guardian. Приступљено 11. 8. 2008.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  81. ^ „Kroenke increases stake in Arsenal Holdings”. Arsenal F.C. 5. 11. 2009. Архивирано из оригинала 8. 11. 2009. г. Приступљено 6. 12. 2009. 
  82. ^ Ross, James M (28. 8. 2009). „England – List of Champions”. RSSSF. Приступљено 27. 8. 2013. 
  83. ^ Ross, James M (12. 6. 2009). „England FA Challenge Cup Finals”. RSSSF. Приступљено 27. 8. 2013. 
  84. ^ Stokkermans, Karel (24. 9. 2009). „Doing the Double: Countrywise Records”. RSSSF. Приступљено 27. 8. 2013. 
  85. ^ Collins, Roy (20. 5. 2007). „Mourinho collects his consolation prize”. The Daily Telegraph. Приступљено 27. 8. 2013. „Chelsea's Cup came wrapped in an extra ribbon, only the second team after Arsenal in 1993 to win both domestic cups.” 
  86. ^ „Arsenal Football Club”. Premier League. Архивирано из оригинала 13. 9. 2008. г. Приступљено 27. 8. 2013. 
  87. ^ „Football: How consistency and caution made Arsenal England's greatest team of the 20th century”. The Independent. Приступљено 27. 4. 2012. 
  88. ^ Ross, James M (12. 6. 2009). „England FA Challenge Cup Finals”. RSSSF. Приступљено 27. 8. 2013. 
  89. ^ „The Unbeaten Record”. Arsenal Broadband. Приступљено 10. 12. 2011. 
  90. ^ а б „Club Records”. Arsenal F.C. Приступљено 27. 8. 2013. 
  91. ^ а б „Goalscoring Records”. Arsenal.com. Приступљено 13. 9. 2013. 
  92. ^ „Wright salutes Henry's goal feat”. BBC Sport. 19. 10. 2005. Приступљено 27. 8. 2013. 
  93. ^ Ward, Rupert. „Arsenal vs Bolton. 13/09/97”. Arseweb. Архивирано из оригинала 08. 10. 2015. г. Приступљено 27. 8. 2013. 
  94. ^ „Arsenal 2–3 West Ham”. BBC Sport. 1. 2. 2006. Приступљено 27. 8. 2013. 
  95. ^ „Man Utd game attracts record attendance”. Arsenal F.C. 5. 11. 2007. Приступљено 27. 8. 2013. 
  96. ^ „2005/06: Ronaldinho delivers for Barça”. UEFA. 17. 5. 2007. Архивирано из оригинала 15. 9. 2008. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  97. ^ „Squad: First team”. Arsenal F.C. 
  98. ^ My Football Facts & Stats | Premier League | Arsenal Player of the Year

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди

Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=ФК_Арсенал&oldid=28832748”