Akruks
Akruks ili α Krusis (latinizovano do Alfa Krusis, skraćeno Alfa Kru, α Kru) jeste višestruki zvezdani sistem udaljen 321 svetlosnih godina od Sunca[1][13] u sazvežđu Južni krst i deo istoimenog asterizma. Sa kombinovanom vidljivom magnitudom od +0.76, to je najsvetliji objekat u Južnom krstu i 13. najsvetlija zvezda na noćnom nebu. To je najjužnija zvezda prve magnitude, 2,3 stepena južnije od Alfa Kentaurija.[14]
 Pozicija Akruksa | |
| Položaj na nebu Epoha J2000 Ravnodnevnica J2000 | |
|---|---|
| Sazvežđe | Južni krst |
| Rektascenzija | 12h 26m 35.89522s[1] |
| Deklinacija | −63° 05′ 56.7343″[1] |
| Prividna magnituda (V) | 0.76[2] (1.33 + 1.75)[3] |
| Karakteristike | |
| Spektralni tip | B0.5IV + B1V[4] |
| B−V indeks boja | −0.26[2] |
| Astrometrija | |
| Radijalna brzina (Rv) | −11.2 / −0.6[5] km/s |
| Sopstveno kretanje (μ) | RA: −35.83[1] mas/g Dek.: −14.86[1] mas/g |
| Paralaksa (π) | 10.13 ± 0.50[1] mas |
| Rastojanje | 320 ± 20 ly (99 ± 5 ps) |
| Apsolutna magnituda (MV) | −3.77[6] (−2.2 + −2.7[7]) |
| Orbita[8] | |
| Primarna | α Crucis Aa |
| Kompanjon | α Crucis Ab |
| Period (P) | 75,7794±0,0037 d |
| Ekscentricitet (e) | 0,46±0,03 |
| Apsidna epoha (T) | 2417642,3±1,6 JD |
| Argument perihela (ω) (sekundarni) | 21±6° |
| Poluamplituda (K1) (primarna) | 41,7±1,2 km/s |
| Detalji | |
| α1 | |
| Masa | 17.80 + 6.05[3] M☉ |
| Poluprečnik | 7.8[9] R☉ |
| Luminoznost | 25,000[10] L☉ |
| Temperatura | 24,000[11] K |
| Rotaciona brzina (v sin i) | 120[11] km/s |
| α2 | |
| Masa | 15.52[3] M☉ |
| Poluprečnik | 5.4 R☉ |
| Luminoznost | 16,000[10] L☉ |
| Temperatura | 28,000[11] K |
| Rotaciona brzina (v sin i) | 200[11] km/s |
| Starost | 10.8[12] Myr |
| Druge oznake | |
| α1 Cru: Acrux, HR 4730, HD 108248, FK5 462, GC 16952, 26 G. Crucis | |
| α2 Cru: HR 4731, HD 108249, GC 16953, 2MASS J12263615-6305571, 27 G. Crucis | |
| Referentne baze podataka | |
| SIMBAD | α Cru |
| α1 Cru | |
| α2 Cru | |
Gledano golim okom Akruks se pojavljuje kao jedna zvezda, ali u stvarnosti je to višestruki zvezdan sistem koji sadrži šest komponenti. Posmatrano kroz optičke teleskope Akruks se pojavljuje kao trostruka zvezda, čije su dve najsjajnije komponente vizuelno razdvojene oko 4 lučne sekunde i poznate su kao Akruks A i Akruks B, α1 Krusis i α2 Krusis, ili α Krusis A i α Krusis B. Obe komponente su zvezde tipa B, i mnogostruko su masnije i blistavije od Sunca. Sam α1 Krusis je spektroskopski binar sa komponentama označenim sa α Krusis Aa (zvanično nazvan Akruks, što je istorijski naziv celog sistema)[15][16] i α Krusis Ab. Njegove dvokomponentne zvezde opisuju orbitu svakih 76 dana na rastojanju od oko 1 astronomske jedinice (AU).[10] Akruks C je udaljenija prateća zvezda, koja formira trostruku zvezdu gledano kroz male teleskope.
Nomenklatura
уреди
α Crucis (latinizirano u Alfa krst) je Bajerova oznaka sistema; α1 i α2 Crucis su dve od njegovih glavnih komponenti zvezda. Oznake ova dva konstituenta kao Acrux A i Acrux B i komponenti Acrux Aa i Acrux Ab, proizilaze iz konvencije koju koristi Vašingtonski katalog višestrukosti (WMC) za sisteme više zvezda, a koji je usvojila Međunarodna astronomska unija (IAU).[17]
Istorijski naziv Acrux za α1 Crucis je „amerikanizam“ skovan u 19. veku, ali je u opštu upotrebu ušao tek sredinom 20. veka.[18] Godne 2016, Međunarodna astronomska unija je organizovala Radnu grupu za imena zvezda (WGSN)[19] za katalogizaciju i standardizaciju imena zvezda. WGSN navodi da u slučaju više zvezda, ime treba razumeti kao pripisano najsjajnijoj komponenti po vizuelnoj sjajnosti.[20] WGSN je odobrio ime Acrux za zvezdu Acrux Aa 20. jula 2016. i sada je tako uneto u IAU Katalog imena zvezda.[16]
Pošto je Acrux na -63° deklinacije, što ga čini najjužnijom zvezdom prve magnitude, vidljiv je samo južno od geografske širine 27° severno. Jedva se uzdiže iz gradova kao što su Majami, Sjedinjene Države, ili Karači u Pakistanu (oba oko 25°N), a uopšte ne iz Nju Orleansa u Sjedinjenim Državama ili Kaira u Egiptu (oba oko 30°N). Zbog aksijalne precesije Zemlje, zvezda je bila vidljiva drevnim hinduističkim astronomima u Indiji koji su je nazvali Tri-šanku. Takođe je bila vidljiva starim Rimljanima i Grcima, koji su je smatrali delom sazvežđa Kentaura.[21]
Na kineskom, 十字架 (Shí Zì Jià, „Krst“), odnosi se na asterizam koji se sastoji od Akruksa, Mimose, 十字架二 (Shí Zì Jià èr, „Druga zvezda krsta“).[22]
Ova zvezda je poznata kao Estrela de Magalhães („Magelanova zvezda“) na portugalskom.[23]
Reference
уреди- ^ а б в г д ђ van Leeuwen, F. (novembar 2007), „Validation of the new Hipparcos reduction”, Astronomy and Astrophysics, 474 (2): 653—664, Bibcode:2007A&A...474..653V, arXiv:0708.1752
, doi:10.1051/0004-6361:20078357
- ^ а б Corben, P. M. (1966). „Photoelectric magnitudes and colours for bright southern stars”. Monthly Notes of the Astron. Soc. Southern Africa. 25: 44. Bibcode:1966MNSSA..25...44C.
- ^ а б в Tokovinin, A. A. (1997). „MSC - a catalogue of physical multiple stars”. Astronomy and Astrophysics Supplement Series. 124 (1): 75—84. Bibcode:1997A&AS..124...75T. ISSN 0365-0138. doi:10.1051/aas:1997181 .
- ^ Houk, Nancy (1979), „Michigan catalogue of two-dimensional spectral types for the HD stars”, Ann Arbor : Dept. Of Astronomy, 1, Bibcode:1978mcts.book.....H
- ^ Wilson, Ralph Elmer (1953). „General Catalogue of Stellar Radial Velocities”. Carnegie Institute Washington D.c. Publication. Bibcode:1953GCRV..C......0W.
- ^ Kaltcheva, N. T.; Golev, V. K.; Moran, K. (2014). „Massive stellar content of the Galactic supershell GSH 305+01-24”. Astronomy & Astrophysics. 562: A69. Bibcode:2014A&A...562A..69K. arXiv:1312.5592 . doi:10.1051/0004-6361/201321454.
- ^ Van De Kamp, Peter (1953). „The Twenty Brightest Stars”. Publications of the Astronomical Society of the Pacific. 65 (382): 30. Bibcode:1953PASP...65...30V. doi:10.1086/126523 .
- ^ Thackeray, A. D.; Wegner, G. (april 1980), „An improved spectroscopic orbit for α1 Crucis”, Monthly Notices of the Royal Astronomical Society, 191 (2): 217—220, Bibcode:1980MNRAS.191..217T, doi:10.1093/mnras/191.2.217
- ^ https://www.wolframalpha.com/input/?i=acrux+luminosity
- ^ а б в Kaler, James B. (2002). „Acrux”. The Hundred Greatest Stars. стр. 4–5. ISBN 978-0-387-95436-3. doi:10.1007/0-387-21625-1_2.
- ^ а б в г Dravins, Dainis; Jensen, Hannes; Lebohec, Stephan; Nuñez, Paul D. (2010). „Stellar intensity interferometry: Astrophysical targets for sub-milliarcsecond imaging”. Proceedings of the SPIE. Optical and Infrared Interferometry II. 7734: 77340A. Bibcode:2010SPIE.7734E..0AD. arXiv:1009.5815 . doi:10.1117/12.856394.
- ^ Tetzlaff, N.; Neuhäuser, R.; Hohle, M. M. (2011). „A catalogue of young runaway Hipparcos stars within 3 kpc from the Sun”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 410 (1): 190—200. Bibcode:2011MNRAS.410..190T. arXiv:1007.4883 . doi:10.1111/j.1365-2966.2010.17434.x.
- ^ Perryman, Michael (2010), „The Making of History's Greatest Star Map”, The Making of History's Greatest Star Map, Astronomers’ Universe, Heidelberg: Springer-Verlag, Bibcode:2010mhgs.book.....P, ISBN 978-3-642-11601-8, doi:10.1007/978-3-642-11602-5
- ^ Bordeleau, André G. (12. 8. 2013). „Federative Republic of Brazil: Constellations in the Breeze”. Flags of the Night Sky. New York: Springer. стр. 1—72. ISBN 978-1-4614-0928-1. doi:10.1007/978-1-4614-0929-8_1.
- ^ Kunitzsch, Paul; Smart, Tim (2006). A Dictionary of Modern star Names: A Short Guide to 254 Star Names and Their Derivations (2nd rev. изд.). Cambridge, Massachusetts: Sky Pub. ISBN 978-1-931559-44-7.
- ^ а б „IAU Catalog of Star Names”. Приступљено 21. 11. 2016.
- ^ Hessman, F. V.; Dhillon, V. S.; Winget, D. E.; Schreiber, M. R.; Horne, K.; Marsh, T. R.; Guenther, E.; Schwope, A.; Heber, U. (2010). „On the naming convention used for multiple star systems and extrasolar planets”. arXiv:1012.0707 [astro-ph.SR].
- ^ Memoirs of the Rev. Walter M. Lowrie: missionary to China (1849), p. 93. Described as an "Americanism" in The Geographical Journal, vol. 92, Royal Geographical Society, 1938.
- ^ „IAU Working Group on Star Names (WGSN)”. Приступљено 22. 5. 2016.
- ^ „Bulletin of the IAU Working Group on Star Names, No. 2” (PDF). Приступљено 12. 10. 2016.
- ^ Richard Hinckley Allen, Star Names: Their Lore and Meaning, Dover Books, 1963.
- ^ 香港太空館 - 研究資源 - 亮星中英對照表 Архивирано 2010-09-03 на сајту Wayback Machine, Hong Kong Space Museum. Accessed on line November 23, 2010.
- ^ Silva, Guilherme Marques dos Santos; Ribas, Felipe Braga; Freitas, Mário Sérgio Teixeira de (2008). „Transformação de coordenadas aplicada à construção da maquete tridimensional de uma constelação”. Revista Brasileira de Ensino de Física. 30: 1306.1—1306.7. doi:10.1590/S1806-11172008000100007 .
Literatura
уреди- Levy, David H. (2005), Deep Sky Objects
, Prometheus Books, ISBN 1-59102-361-0 - Pasachoff, Jay M. (2006), A Field Guide to the Stars and Planets, Houghton Mifflin
- Ridpath, Ian; Tirion, Wil (2017), Stars and Planets Guide, Princeton University Press, ISBN 9780691177885
- Staal, Julius D. W. (1988), The New Patterns in the Sky: Myths and Legends of the Stars, McDonald and Woodward Publishing Company, ISBN 0939923041
- Velt, Kik (1990), Stars Over Tonga, 'Atenisi University
- „southern cross stars”. osipssausar.in. Архивирано из оригинала 2021-02-13. г. Приступљено 2021-02-02.
- Tselentis, Chris (2017-03-22). „To the Land of Dreams: Crux”. To the Land of Dreams. Приступљено 2021-02-02.
- Clegg, Andrew (1986). „Some Aspects of Tswana Cosmology”. Botswana Notes and Records. 18: 33—37. JSTOR 40979758.
- Pasachoff, J. M.; Menzel, D. H.; Tirion, W. (1992). R. T. Petarson, ур. A Field Guide to the Stars and Planets. The Peterson Field Guide Series. 15 (3 изд.). New York: Houghton Mifflin Company. стр. 144. ISBN 0395537649.
- Walker, J. J. (22. 12. 1881). „Dante and the Southern Cross”. Nature. 25 (636): 173. S2CID 4064727. doi:10.1038/025217b0 .
- Dante Alighieri (2003-05-27). The Divine Comedy. ISBN 9781101117996.
