Шопи
Шопи или Шопови је регионални назив[1] који се употребљава за становнике настањене на централном Балкану, а који се по њима назива Шоплук или Шопско.
Шоплук
уредиПрема Јовану Цвијићу, Шоплук обухвата целу западну Бугарску (укључујући видинску, софијску и пиринску регију), источну Северну Македонију, део југоисточне Србије и веома мали део данашње Грчке. Шопски предео (Шопје) је почињао (према извору са почетка 20. века) од граница некадашње Кнежевине Србије. Шопска средишта била су у 19. веку Радомир, Ђустендил, Свети Никола, Кратово али и Врање, Ниш и Пирот.[2]
Становништво
уреди
Овај планински предео данас насељавају етнички Бугари, Срби и Македонци. Становништво Шоплука је Цвијић поделио на три целине, прву са етничким Србима, другу са мешовитом популацијом и трећу која је ближа Бугарима.[3]
У књизи Путовање од Москве до Константинопоља из 1817/18. године, аутор Вилијам Макмајкл говори о земљи Мезији (територија која обухвата цео Шоплук), пореклу њеног становништва и језику којим оно говори:
Староседелачко хришћанско становништво у овој земљи, раније познатој као Мезија, сада подељеној на две области, Србију и Бугарску, колективно се зову Срби и говору словенским језиком. Оригинални Бугари су били татарски народ, који је дошао у 5. веку са обала Волге, и који је успешно усвојио словенски дијалект од њихових нових земљака Срба, задржавши само неколико речи њиховог бившег језика.
— Путовање од Москве до Константинопоља, Вилијам Макмајкл[4]
Шоплук се везује и за словенско становништво Старе Србије — Македоније, у местима: Овче Поље, Штип, Радовиш и Струмица. Карактерне црте тих становника су идентичне: повученост, вредноћа и штедљивост.[5]
Говор
уреди
Сви Шопи у Србији говоре тимочко-лужничким дијалектом српског језика.
Остали Шопи говоре западним бугарским говорима који се простиру до Јатове границе. Ова граница се пружа паралелно току реке Искар источно од ње, а затим од Пазарџика готово праволинијски ка Солуну.
„Шопски дијалекат” је крајем 19. века био спона између српског и бугарског језика.[6]
Шопи и Срби
уредиШопи су одувек сматрани за племе унутар српског народа[7], уз Брсјаке и Мијаке.[8] Сматрало се да су Срби у Бугарској широко распрострањени, а нарочито их је много било до и око града Софије (Сердике). Једни су били католици (Дубровчани), а други многобројни православци (Шопови). Мезијски древни становници Шопи, су једини сачували своја српска обележја[9], за разлику од Гета, Горштака и Беса - који су побугарени. Шопови из Ђустендила и Самокова "нису ништа друго до Срби", и "Српско је до река Искар и Месте", говорило се 1913. године.[10] За разлику од Бугара, Шопе као и Србе карактеришу породичне задруге, као једно од битних етнолошких карактеристика.[11] Шоповима су у 19. веку означавани становници Софије.[12] Шоп је по неким изворима и увредљив назив за Србе, који су давали Бугари (али и Срби са севера), Србима на југу.[13][14][15] Бугарски књижевник Петко Славејков је испитујући распрострањење Бугара, око Витоше и Ђустендила и свуда на територији са бугарске стране границе, наилазио само на Шопове.[16] Они су имало своје особено народно осећање, које их је одвајало од Бугара и приближавало Србима, оним преко границе. То нису били "добри Бугари", и зато су били су предмет сталне пажње бугарских власти.[17]
Српски научник Јован Цвијић описујући психичке варијетете код српског другог, динарског типа, за пети узима "Шопски" (торлачки). Представници тог варијетета имају особине раје, а често духовне живости и склоности за шалу.[18] По Цвијићу, Шоплук је један од примера етничке слојевитости нашег народа, у којем живе Срби динарци, људи карактеристичних душевних својстава.[19] Становници Шоплука били су за разлику од осталих Срба, суморнији, са мање веселости и хумора, врло слабе фантазије. Код њих је и знатно мање таштине и пргавости; мање су преки и жустри од сународника из суседних области.[20]
Када је било речи о Шопима, у зајечарском и неготинском округу, српски и бугарски истраживачи сви показали својим ставовима сву сложеност проблема. Србин, академик Александар Белић је сматрао у свом раду "Дијалекти Источне и Јужне Србије", да су ти Шопи (у српским крајевима) судећи по говору више Бугари него Срби. Међутим поменути Бугарин, Славејков мислио је обрнуто: то су више Срби, а мање Бугари.[21] Белићева књига је изазвала револт у српској јавности, и као одбрану од тих "несрпских" ставова, свештеник Милош Анђелковић је написао брошуру са опширним насловом у којем се јавља и "кривопис" Белићев. Због те књижице вођен је и судски процес у Београду, а на њему је било речи и о Шоповима - које је лингвиста Белић одвојио од Срба.[22] Чини се да Вукова реформа српског језика удаљила и одбацила многе етничке групе, које су историјски припадале и гравитирале ка Србима (у централној Србији), попут Шопа.
Републички завод за статистику Србије је на попису 2011. године приказао Шопе као посебну статистичку категорију у рубрици "национална припадност",[23] а тако се изјаснило 142 становника.[24]
Занимљивости
уредиАризановић је било често шопско презиме у Србији.[25]
Чувена шопска салата потиче из босилеградског краја.[1]
Знаменити Шопи
уреди- Јордан Захаријев, бугарски учитељ, географ, етнограф, фолклориста и историчар. Родом из Босилеграда
- Епископ Венијамин Таушановић, епископ Српске православне цркве. Родом из Пирота.
- Владимир Лазаревић, српски и југословенски генерал, командант Приштинског корпуса током Рата на Косову и Метохији и Рата на Косову и Метохији и НАТО бомбардовања СРЈ током 1998. и 1999. године. Родом из Бабушнице.
- Др Драгољуб Јовановић, српски научник, универзитетски професор и политичар. Дисидент за време Краљевине Југославије и оснивач Народне сељачке странке. Родом из села Гњилан код Пирота.
- Стеван Станковић, доктор географских наука и емеритус Универзитета у Београду.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б Dnevni list Danas | Periskop | Orata, kopata, daj mi čiča momata
- ^ "Правда", Београд 1927. године
- ^ Ethnologia Balkanica. LIT Verlag Münster. стр. 75—. GGKEY:ES2RY3RRUDS.
- ^ Journey from Moscow to Constantinople, in years 1817,1818; pages 132, 133.[1]
- ^ "Београдске новине", Београд 1917. године
- ^ "Стражилово", Нови Сад 1894. године
- ^ "Мале новине", Београд 1889. године
- ^ "Отаџбина", Београд 1. мај 1883. године
- ^ "Стражилово", Нови Сад 7. август 1894. године
- ^ "Балкански рат у слици и речи", Београд 3. новембар 1913. године
- ^ "Просветни гласник", Београд 1895. године
- ^ "Дело", Београд 1897. године
- ^ "Дело", Београд 1908. године
- ^ "Отаџбина", Београд 1890. године
- ^ "Београдске општинске новине", Београд 1. децембар 1932. године
- ^ "Велика Србија", Солун 1916. године
- ^ "Дело", Београд 1. јануар 1899. године
- ^ "Просветни гласник", Београд 1. октобар 1920. године
- ^ "Време", Београд 23. јул 1928. године
- ^ "Нова Искра", Београд 1. фебруар 1907. године
- ^ "Правда", Београд 4. октобар 1927. године
- ^ "Време", Београд 19. октобар 1926. године
- ^ Попис становништва 2011. године: Национална припадност popis2011.stat.rs
- ^ Становништво према националној припадности: Остали Архивирано на сајту Wayback Machine (17. април 2016) stat.gov.rs
- ^ Иван Ивановић: "Портрет уметника у старости", Крагујевац 1907. године
Литература
уреди- Ethnologia Balkanica. LIT Verlag Münster. стр. 75—. GGKEY:ES2RY3RRUDS.
