Четврта словеначка ударна бригада
Четврта словеначка ударна бригада „Матија Губец” (до 13. јула 1943. носила број Друга) формирана је 4. септембра 1942. године у јеку Рошке офанзиве код села Требелна, јужно од Мокронога, од батаљона Западнодолењског и два батаљона Кршког НОП одреда. Имала је око 450 бораца. Убрзо након формирања добила је назив ударна.[1] Добила је име по Матији Гупцу, вођи велике сељачке буне из 1573. године.
Четврта словеначка ударна бригада „Матија Губец” | |
---|---|
Постојање | 4. септембар 1942 − мај 1945. |
Формација | три батаљона |
Јачина | 400 бораца (септембар 1942) 1000 бораца (септембар 1943)[1] |
Део | Народноослободилачке војске Југославије |
Ангажовање | |
Одликовања | Орден народног ослобођења Орден партизанске звезде Орден братства и јединства |
Команданти | |
Командант | Едо Михевц |
Борбени пут бригаде
уредиУ Рошкој офанзиви водила је борбе у Долењској са белогардистима код села Дречјег и Блечјег Врха 5. септембра, код Светог Крижа и Шкоцјана 2-5. октобра, с италијанским снагама код Приставе 14. октобра, у нападу на белогардијска упоришта Полицу 19. октобра и Примсково 22. октобра. Дејствујући потом у Сухој крајини, бригада је уништила белогардијско упориште Ајдовец 11/12. децембра, учествовала је у тешким борбама око Жумберка 22-24. децембра и уништила италијанску посаду у селу Добу 26-27. децембра 1942. године.[1]
Јануара 1943. водила је борбу са Белом гардом у долини реке Теменице, учествовала у борбама у Жумберку 29. јануара до 2. фебруара 1943. и у заузимању италијанско-домобранског упоришта у Драганићима јужно од Јастребарског 9-11. фебруара. У другој половини марта учествовала је у тешким борбама с јаким италијанским снагама у Сухој крајини и на планини Великој гори код Јеленовог Жлеба. Почетком јуна водила је борбе с немачким снагама у рејону села Јаворје, Дебече, Осредек, а потом с италијанским снагама код Добрнича, Добраве, Чатежа, Двора. Кад је 13. јула 1943. формирана 15. дивизија НОВЈ, ушла је у њен састав под новим именом Четврта словеначка народноослободилачка ударна бригада „Матија Губец”.[1]
Приликом капитулације Италије, септембра 1943, заједно са Петом бригадом „Иван Цанкар” разоружала је Италијане који су осигуравали пругу Ново Место-Требње и Требње-Мокроног. Доласком нових бораца, бригада је нарасла на преко 1000 људи. Дала је многобројни старешински и борачки кадар за формирање нових бригада. Посебно се истакла у борбама против немачких снага у Октобарској офанзиви, у блокади немачког гарнизона у Новом Месту од новембра 1943. до почетка фебруара 1944, у борби с немачком моторизованом колоном код Требелна и Чрешњице 14-15. априла, у заузимању Добраве 20.априла-1. маја, Жужемберка 2-4. маја и Мирне Печи 19-20. маја, у борбама с немачким и домобранским снагама у Нотрањској 13-18. јуна, у заузимању Кресница и утвђеног замка Поганек, као и рушењу железничког моста преко Саве 3 км северно од Литије, 20 септембра 1944. године.[1]
У 1945. успешно се борила с немачким и домобранским снагама у Сухој крајини и око Новог Места, а затим је учествовала у ослобођењу Кочевја 2-3. маја и Љубљане 7-8. маја.[1]
Одликована је Орденом народног ослобођења, Орденом партизанске звезде и Орденом братства и јединства.[1]
Литература
уреди- Војна енциклопедија (књига пета). Београд 1973. година.