Цветко Лаиновић
Цветко Лаиновић (Подгорица, 1931 — Београд 2006) био је српски и југословенски сликар. Урадио је 10.000 портрета. У Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” се налази збирка његових слика и архивских материјала.
| Цветко Лаиновић | |
|---|---|
 Лаиновићев рад на поштанској марки Црне Горе (2020) | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 6. април 1931. |
| Место рођења | Подгорица, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 24. април 2006. (75 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија и Црна Гора |
Биографија
уредиУ Подгорици је завршио основну и средњу школу.[1] Са 10 година почиње да ради портрете. Информација да десетогодишњи дечак ради портрете се прочула у Црној Гори и Лаиновића посећују сликари Петар Лубарда и Мило Милуновић. Он слика пред њима а они изражавају дивљење његовом раду.[1]
Сликарство је студирао у Љубљани и Загребу.[2] Радио је као предавач у гимназији у Подгорици од 1955. до 1967.[3]
Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Загребу 1954 и дипломирао је математику на Педагошкој академији у Никшићу.[4]
Био је учесник Јесењег париског салона 2001, 2002. и 2004. године.[4]
Преминуо је у Београду 24. априла 2006.[4]
Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Био је ожењен преводитељком Зорицом Терзић.[1]
Рад
уредиРадови су му углавном постављени на белој позадини, са сведеним потезима и упрошћеним цртежом.[3] Његови радови при крају стваралаштва издвајају се по већој употреби боја у односу на ранији периоде стваралаштва.[5]
Изградио је посебан приступ у сликарству у коме доминира линија.[6] Његови радови су део галерија, музеја и приватних колекција Србије, региона и многих земаља у свету.[4]
Опус Лаиновића обухвата 10.000 портрета.[7][8]
Урадио је портрете великог броја јавних личности у Србији и иностранству, укључујући портрет Ненси Реган.[1]
О Лаиновићевом раду писали су Ђорђе Кадијевић, Марко Деберга, Момо Капор, Драган Јовановић Данилов, Душко Радовић, Никола Мирков, Светислав Басара, Паул Казо, Здравко Вучинић и други критичари.[6]
Удружење Адлигат баштини архивски материјал и поседује неколико слика Цветка Лаиновића.[9]
Награде
уредиКњиге
уреди- Боје ноћи, Никшић, 1987.[10]
- Ствари, Херцег-Нови, 1991.[10]
- Боја душе, Ваљево, 1993.[10]
- Моје промашено лудило, Београд, 1994.[10]
- Остатак мисли, Београд, 1995.[10]
- Мисао И слике, Београд, 1996.[10]
- Свијетле сјенке, Београд, 1999.[10]
- Прије молитве, коб, Вршац, 1999.[10]
- Стид од ријечи, Рашка, 2000.[10]
- Honte des mots, l'age d'homme, Париз, 2000.[10]
- Бијело небо, Београд, 2001.[10]
Изложбе
уредиЛаиновић је имао седамдесет самосталних изложби и неколико стотина групних изложби.[4]
Самосталне изложбе
уреди- 1955. Титоград, Дом ЈНА, Никшић, Културни Центар[10]
- 1957. Титоград, Народно позориште[10]
- 1963. Титоград, Умиетнички павиљон[10]
- 1972. Београд, Галерија графичког колектива Београд[10]
- 1973. Загреб, ГАЛЕРИЈА УЛУХ-а[10]
- 1975. Њујорк, Галерија Лохман[10]
- 1976. Париз, Галерија муфф[10]
- 1976, 1981, 1986. Титоград, Модерна Галерија[10]
- 1976. Будва, Градска галерија[10]
- 1977. Рим, галерија маргутианна[10]
- 1978. Стокхолм, Југословенски културни центар[10]
- 1978. Београд, Галерија културног центра[10]
- 1978. Стокхолм, галерија Свеабрунн[10]
- 1980. Брисел, Haleriia Racines, galeriia 80. Lincheiping[10]
- 1981. Каиро, Југословенски културни центар, Каиро[10]
- 1984. Брисел, Haleriia Racines, galeriia 80. Lincheiping[10]
- 1984. Чикаго, Југословенско-амерички културни центар[10]
- 1984. Њујорк, Југословенски културни центар[10]
- 1985. Вашингтон, галерија Гилпин[10]
- 1987. Ријека, Дом ЈНА[10]
- 1988. Херцег Нови, Хотел Плаза[10]
- 1989. Котор, Галерија културног центра[10]
- 1990. Палермо, Театро Данте[10]
- 1991. Подгорица, Галерија умјетности несврстаних земаља “Ј.Б. Тито “[10]
- 1991. Цетиње, Плави Дворац[10]
- 1991. Београд, Галерија Дома ЈНА[10]
- 1991. Фиренца, Галерија Теорема[10]
- 1992. Рабат, Галерија Удаја[10]
- 1993. Подгорица, Дом омладине[10]
- 1993. Котор, Галерија културног центра[10]
- 1993. Будва, Галерија Смит[10]
- 1993. Свети Стефан[10]
- 1993. Ваљево, Народни музеј[10]
- 1993. Београд, Галерија Перо[10]
- 1993. Будва, Галерија Аркада[10]
- 1993. Вршац, Галерија код Стерије
- 1993. Бела Црква, Народни Музеј[10]
- 1993. Смедеревска Паланка, Галерија културног центра[10]
- 1995. КИЦ[10]
- 1996. Подгорица, Центар савремене умјетности Црне Горе[10]
- 1996. Подгорица, Галерија дворца Петровића[10]
- 1997. Алексинац, Музеј града[10]
- 1997. Херцег Нови, Галерија Спинакер[10]
- 1997. Бар, Галерија културног центра[10]
- 1998. Београд, Студентски град[10]
- 1998. Рашка, Галерија културног центра[10]
- 1999. Суботица, Центар Свети Сава[10]
- 2000. Београд, Галерија УЛУС-а[10]
- 2000. Нови Сад, Мали ликовни салон[10]
- 2000. Прокупље, Народни Музеј[10]
- 2001. Нови Сад, Галерија СПЕНС[10]
- 2001. Копаоник, Изложба цртежа[10]
- 2001. Москва, Изложба цртежа[10]
- 2001. Пљевља, Галерија Витомир Србљановић[10]
- 2004. Колашин[10]
- 2004. Београд, Библиотека града[10]
- 2005. Нови Сад, Галерија Подрум[10]
- 2005. Београд, Галерија Стратези Арт[10]
- 2006. Београд, Галерија Перо[10]
- 2011. Подгорица, Галерија Мост[10]
- 2016. Београд, Галерија 212[10]
- 2018. Нови Сад, Галерија Културног центра Новог Сада[11]
Одабране групне изложбе
уреди- Групне изложбе у Тунису, Каиру, Александрији, Никозији, Анкари, Верони, Љубљани, Ријеки, Палерми, Москви, Будви, Херцег-Новом, Новом Саду, Скопљу, Нишу, Задру, Сентандреји, Риму, Барију, Берлину, Болоњи, Риминију, Загребу, Монте-Карлу[10]
- БРЕСИ, АКАМ. XV салон[10]
- Изложба НОБ, Београд[10]
- Њујорк, црногорски сликари, галерија Туплајт[10]
- Љубљана, изложба УЛУЦГ[10]
- Изложба тројице, дом ЈНА, 1963.[10]
- Ријека, Галерија дома ЈНА[10]
- Галерија на Андрићевом венцу, Београд[10]
- Октобарски салон у Београду[10]
- Неколико изложби у павиљону Цвијете Зузорић[10]
- Друго и треће триенале у Београду[10]
- Јесењи салон у Паризу[10]
- Групне изложбе УЛУС-а[10]
- Париз, Galeriia mouffe[10]
- Тријенале у Задру, 1977.[10]
- Јесења изложба УЛУС-а, 1980.[10]
- Вашингтон, Галерија Конектикат[10]
- Париз, Галерија Peinture Fraiche[10]
- Цетиње, јубиларна изложба УЛУЦГ-а[10]
- Сајам слика на Франкфурту[10]
- Народни музеј у Колашину[10]
- Дом војске Југославије, 2002.[10]
- Културни центар Рашке[10]
- Troyes en Champagne[10]
- Музеј 25. Маја, Београд[10]
Референце
уреди- ^ а б в г „Cvetko sa lica čitao sudbine”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-12-30.
- ^ „Arte - Cvetko Lainović - Biografija”. www.arte.rs. Приступљено 2020-12-30.
- ^ а б „Art Montenegro - CVETKO LAINOVIĆ 2=1”. www.artmontenegro.me (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-30.
- ^ а б в г д Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Cvetko Lainović - Svet magične stvarnosti”. www.rts.rs. Приступљено 2020-12-30.
- ^ „Art magazin - Cvetko Lainović - Slike / Crteži”. www.artmagazin.info. Приступљено 2020-12-30.
- ^ а б „Službeni Glasnik | Klub čitalaca | Аутор | Цветко Лаиновић”. Službeni Glasnik | Klub čitalaca. Приступљено 2020-12-30.
- ^ „Art Montenegro - CVETKO LAINOVIĆ 2=1”. www.artmontenegro.me (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-30.
- ^ „Cvetko sa lica čitao sudbine”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-12-30.
- ^ „U Muzeju knjige Udruženja “Adligat” sačuvano 30.000 knjiga o Crnoj Gori”. espona.me. Приступљено 2020-12-29.[мртва веза]
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај ак ал аљ ам ан ањ ао ап ар ас ат аћ ау аф ах ац ач аџ аш ба бб бв бг бд бђ бе бж бз би бј бк бл бљ бм бн бњ бо бп бр бс бт бћ бу бф бх бц бч бџ бш ва вб вв вг вд вђ ве вж вз ви вј вк вл „Сајт Цветка Лаиновића”. lainoviccvetko.com. Приступљено 2020-12-30.
- ^ „Изложба Цветка Лаиновића сутра у Културном центру Новог Сада”. Дневник (на језику: српски). Приступљено 2020-12-30.
