Википедија

Царство Гана

Царство Гана или Царство Вагаду била је држава која је постојала на подручју данашње југоисточне Мауританије и западног Малија од око 350. до око 1235. године нове ере.[1]


Wagadou
Царство Гана

Царство Гана у тренутку свог највећег обима
Географија
Престоница Кумби Салех
Облик државе монархија
Историја
Постојање  
 — Оснивање око 350.
 — Укидање око 1235.
Догађаји  
 — стварање државе око 350.
 — Царство Мали освојило територију Гане око 1235. 
Земље претходнице и наследнице
Гане
Претходнице: Наследнице:
Сонинке Царство Мали

О њеном настанку нема поузданих извора, иако постоје бројне легенде и митови, обично везани уз породицу пророка Мухамеда. Први историчар који помиње њено постојање је персијски писац ел Хорезми из 9. века,[2] а нешто детаљнији опис је дао арапски историчар Ел Бакри у 11. веку. Према њему је Гана била моћна, богата и развијена држава, чије се становништво захваљујући транссахарској трговини постепено преобраћало на ислам. Тачан датум нестанка државе такође није познат, али је њено подручје око 1400. контролисало Царство Мали. По њему је име добила савремена држава Гана, иако се царство није налазило на њеној данашњој територији.

Историја

уреди

Порекло

уреди

Теоретисањем о пореклу Гане доминирали су спорови између етноисторијских извештаја и археолошких тумачења. Најраније расправе о њеном пореклу налазе се у суданским хроникама Махмуда Катија и Абд ал-Рахмана ас-Садија. Према Катином Тарих ал-Феташу у делу које је аутор вероватно саставио око 1580. године, али позивајући се на ауторитет главног судије Месине, Иде ал-Масинија који је живео нешто раније, двадесет краљева је владало Ганом пре доласка пророка Мухамеда, и царство се продужило током једног века након пророка.[3] Говорећи о пореклу владара, Тарих ал-Феташ даје три различита мишљења: да су они били Сонинке, Вангара (који су Сонинке група) или Санхаџа Бербери.

Ал-Кати је дао предност једном другом тумачењу с обзиром на чињеницу да су их њихове генеалогије повезивале са овом групом, додајући да „оно што је сигурно је да они нису били Сонинке” (мин ал-Завади)[4] Могуће је да је повезивао Гану са Санхаџом. Раније верзије, попут на пример оних писца из 11. века ал-Идрисија и писца из 13. века ибн Саида, приметиле су да су владари Гане тих дана водили своје порекло од клана пророка Мухамед преко његовог заштитника Аби Талиба, или преко његовог зета Алије.[5] Он каже да је било 22 краља владала пре Хиџре и 22 после.[6]

Иако ова рана гледишта доводе до многих егзотичних тумачења страног порекла Вагада, научници углавном занемарују ова гледишта. Левцион и Сполдинг, на пример, тврде да ал-Идрисијево сведочење треба посматрати веома критички због очигледно великих погрешних процена у географији и историјској хронологији, док они сами повезују Гану са локалним Сонинкама.[7] Поред тога, археолог и историчар Рејмонд Мауни тврди да се Ал-Катијев и ал-Садијев поглед на страно порекло не може сматрати поузданим. Он тврди да су тумачења била заснована на каснијем присуству (након пропасти Гане) номадских уљеза из Либије, на претпоставци да су они били историјска владајућа каста, и да писци нису на одговарајући начин узели у обзир савремене извештаје као што су Јакуби (872), ал-Масуди (око 944. године), Ибн Хавкал (977) и ал-Бируни (око 1036. године), као и ал-Бакри, од којих сви описују становништво и владаре Гане као „црнце”.[8]

 
Трговачки путеви Западне Сахаре током 1000–1500. Златна поља су означена светлосмеђим осенчењем: Бамбук, Буре, Лоби и Акан.

Усмена предања

уреди

У касном 19. веку, док су француске снаге држале под окупацијом регион у коме је лежала древна Гана, колонијални званичници су почели да прикупљају традиционалне извештаје, укључујући неке рукописе написане на арапском нешто раније у веку. Неколико таквих традиција је забележено и објављено. Иако постоје разне варијанте, ове традиције се позивају на древну државу коју су познавали о Вагаду, или „место Вагоа“ што је термин актуелан у 19. веку за локално племство. Традиције су описале краљевство које је основао човек по имену Динга, који је дошао „са истока“ (нпр. Асуан, Египат[9]), након чега је он мигрирао на разне локације у западном Судану, на сваком месту остављајући децу са различитим женама. Да би постигао власт на својој коначној локацији, морао је да убије гоблина, а затим да се удају његове ћерке, које су постале преци кланова који су доминирали у региону у време записивања религије. Након Дингине смрти, његова два сина Кајн и Дијабе су се борила за краљевство, при чему је Дијабе однео победу и основао краљевство.[10]

Владари Авкара

уреди
  • Краљ Каја Маја : око 350.
  • 21 краљ, непозната имена око 350- 622
  • 21 краљ, непозната имена 622- 790
  • Крлај Реиџа Акба : 1400-1415

Сонинке владари; „Гане“ из династије Цисе

уреди
  • Мајан Дјабе Цисе: око 790
  • Баси: 1040- 1062

Владари за време окупације Каниага

уреди
  • Сумаба Цисе као вазал Соумаороа: 1203-1235

Гане трибутарне државе Вагаду

уреди
  • Сумаба Цисе као савезник Сунџата Кејте: 1235-1240

Извори

уреди
  1. ^ Burr, J. Millard and Robert O. Collins, Darfur: The Long Road to Disaster, Markus Wiener Publishers: Princeton. 2006. ISBN 1-55876-405-4. стр. 6–7.
  2. ^ al-Kuwarizmi in Levtzion and Hopkins, Corpus, p. 7.
  3. ^ Houdas & Delafosse 1913, стр. 76.
  4. ^ Houdas & Delafosse 1913, стр. 78, translation from Levtzion 1973, стр. 19
  5. ^ al-Idrisi in Levtzion and Hopkins, Corpus, p. 109, and ibn Sa'id, p. 186.
  6. ^ Hunwick 2003, стр. 13 and note 5.
  7. ^ Levtzion & Spaulding 2003, стр. 27.
  8. ^ Mauny 1954, стр. 204.
  9. ^ Alexander, Leslie M.; Rucker, Walter C. Jr. (9. 2. 2010). Encyclopedia of African American History [3 volumes]. ABC-CLIO. ISBN 9781851097746. Приступљено 13. 9. 2018 — преко Google Books. 
  10. ^ Levtzion 1973, стр. 16–17.

Литература

уреди
  • Berthier, Sophie (1997), Recherches archéologiques sur la capitale de l'empire de Ghana: Etude d'un secteur, d'habitat à Koumbi Saleh, Mauritanie: Campagnes II-III-IV-V (1975–1976)-(1980–1981), British Archaeological Reports 680, Cambridge Monographs in African Archaeology 41, Oxford: Archaeopress, ISBN 978-0-86054-868-3 .
  • Delafosse, Maurice (1912), Haut-Sénégal-Niger: Le Pays, les Peuples, les Langues; l'Histoire; les Civilizations. 3 Vols (на језику: француски), Paris: Émile Larose . Gallica: Volume 1, Le Pays, les Peuples, les Langues; Volume 2, L'Histoire; Volume 3, Les Civilisations.
  • Ehret, Christopher (2016), The Civilizations of Africa: A History to 1800, Charlottesville: University of Virginia Press 
  • Houdas, Octave; Delafosse, Maurice, ур. (1913), Tarikh el-fettach par Mahmoūd Kāti et l'un de ses petit fils (2 Vols.), Paris: Ernest Leroux . Volume 1 is the Arabic text, Volume 2 is a translation into French. Reprinted by Maisonneuve in 1964 and 1981. The French text is also available from Aluka but requires a subscription.
  • Hunwick, John O. (2003), Timbuktu and the Songhay Empire: Al-Sadi's Tarikh al-Sudan down to 1613 and other contemporary documents, Leiden: Brill, ISBN 978-90-04-12560-5 . Reprint of the 1999 edition with corrections.
  • Insoll, Timothy (2003), Archaeology of Islam in Sub-saharan Africa, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-65702-0 .
  • Lange, Dierk (1996), „The Almoravid expansion and the downfall of Ghana”, Der Islam, 73 (2): 313—51, S2CID 162370098, doi:10.1515/islm.1996.73.2.313 . Reprinted in Lange 2004, pp. 455–493.
  • Lange, Dierk (2004), Ancient Kingdoms of West Africa, Dettelbach, Germany: J. H. Röll, ISBN 978-3-89754-115-3 .
  • Levtzion, Nehemia (1973), Ancient Ghana and Mali, London: Methuen, ISBN 978-0-8419-0431-6 . Reprinted with additions 1980.
  • Levtzion, Nehemia; Hopkins, John F. P. eds. and trans. (2000), Corpus of Early Arabic Sources for West Africa, New York, NY: Marcus Weiner, ISBN 978-1-55876-241-1 . First published in 1981 by Cambridge University Press, ISBN 0-521-22422-5.
  • Levtzion, Nehemia; Spaulding, Jay (2003), Medieval West Africa: Views from Arab Scholars and Merchants, Princeton NJ: Markus Wiener, ISBN 978-1-55876-305-0 . Excerpts from Levtzion & Hopkins 1981. Includes an extended introduction.
  • Masonen, Pekka; Fisher, Humphrey J. (1996), „Not quite Venus from the waves: The Almoravid conquest of Ghana in the modern historiography of Western Africa” (PDF), History in Africa, 23: 197—232, JSTOR 3171941, S2CID 162477947, doi:10.2307/3171941, Архивирано из оригинала (PDF) 07. 09. 2011. г., Приступљено 14. 01. 2023 .
  • Mauny, Raymond A. (1954), „The question of Ghana”, Journal of the International African Institute, 24 (3): 200—213, JSTOR 1156424, S2CID 143619637, doi:10.2307/1156424 .
  • Mauny, Raymond (1961), Tableau géographique de l'ouest africain au moyen age, d'après les sources écrites, la tradition et l'archéologie, Dakar: Institut français d'Afrique Noire .
  • Munson, Patrick J. (1980), „Archaeology and the prehistoric origins of the Ghana Empire”, The Journal of African History, 21 (4): 457—466, JSTOR 182004, S2CID 161981607, doi:10.1017/s0021853700018685 .
  • Thomassey, Paul; Mauny, Raymond (1951), „Campagne de fouilles à Koumbi Saleh”, Bulletin de I'lnstitut Français de I'Afrique Noire (B) (на језику: француски), 13: 438—462, Архивирано из оригинала 2011-07-26. г. . Includes a plan of the site.
  • Conrad, David C.; Fisher, Humphrey J. (1982), „The conquest that never was: Ghana and the Almoravids, 1076. I. The external Arabic sources”, History in Africa, 9: 21—59, JSTOR 3171598, S2CID 163009319, doi:10.2307/3171598 .
  • Conrad, David C.; Fisher, Humphrey J. (1983), „The conquest that never was: Ghana and the Almoravids, 1076. II. The local oral sources”, History in Africa, 10: 53—78, JSTOR 3171690, S2CID 162867483, doi:10.2307/3171690 .
  • Cornevin, Robert (1965), „Ghana”, Encyclopaedia of Islam Volume 2 (2nd изд.), Leiden: Brill, стр. 1001—2, ISBN 978-90-04-07026-4 .
  • Cuoq, Joseph M., translator and editor (1975), Recueil des sources arabes concernant l'Afrique occidentale du VIIIe au XVIe siècle (Bilād al-Sūdān) (на језику: француски), Paris: Éditions du Centre National de la Recherche Scientifique . Reprinted in 1985 with corrections and additional texts, ISBN 2-222-01718-1. Similar to Levtzion and Hopkins, 1981 & 2000.
  • Masonen, Pekka (2000), The Negroland revisited: Discovery and invention of the Sudanese middle ages, Helsinki: Finnish Academy of Science and Letters, стр. 519—23, ISBN 978-951-41-0886-0 .
  • Mauny, Raymond (1971), „The Western Sudan”, Ур.: Shinnie, P.L., The African Iron age, Oxford: Oxford University Press, стр. 66—87, ISBN 978-0-19-813158-8 .
  • Monteil, Charles (1954), „La légende du Ouagadou et l’origine des Soninke”, Mélanges Ethnologiques, Dakar: Mémoire de l'Institute Français d'Afrique Noire 23, стр. 359—408 
  • J. Spencer Trimingham, History of Islam in West Africa. Oxford University Press, 1962.
  • Nehemia Levtzion and Randall L. Pouwels (eds). The History of Islam in Africa. Ohio University Press, 2000.
  • David Robinson. Muslim Societies in African History. Cambridge University Press, 2004.
  • Bruce S. Hall, A History of Race in Muslim West Africa, 1600-1960. Cambridge University Press. 2011. ISBN 9781107002876..
  • Paul Schrijver (2006), Bibliography on Islam in contemporary Sub-Saharan Africa, Research Report, Leiden: African Studies Centre, ISBN 9789054480679  Шаблон:Free access. Updated online version Архивирано на сајту Wayback Machine (7. октобар 2023)
  • Chopra, R.M., "SUFISM" (Origin,Growth,Eclipse,Resurgence), 2016, Anuradha Prakashan, New Delhi. ISBN 978-93-85083-52-5.

Спољашње везе

уреди
 
Царство Гана на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Царство_Гана&oldid=28396234”