Хуан Карлос I од Шпаније

Хуан Карлос I
Хуан Карлос I
	Хуан Карлос I
Лични подаци
Пуно име	Хуан Карлос Алфонсо Виктор Марија од Бурбона и Бурбона — Две Сицилије
Датум рођења	5. јануар 1938. (86 год.)
Место рођења	Рим, Краљевина Италија
Породица
Супружник	Софија од Грчке
Потомство	Елена од Бурбона и Грчке, Кристина од Бурбона и Грчке, Филип VI од Шпаније
Родитељи	Хуан; Марија де лас Мерседес од Борбона и Орлеана
Династија	Бурбони
Краљ Шпаније
Период	22. новембар 1975. — 19. јун 2014.
Претходник	Франсиско Франко (Шеф државе); Алфонсо XIII
Наследник	Филип VI
Потпис
	; Монограм шпанског краља Хуана Карлоса Првог ; ; Грб шпанског краља Хуана Карлоса Првог

Хуан Карлос I од Бурбона (шп. Juan Carlos Alfonso Víctor María de Borbón y Borbón-Dos Sicilias; Рим, 5. јануар 1938) је бивши шпански краљ који је после смрти диктатора Франсиска Франка (20. новембра 1975) имао пресудну улогу у успостављању демократског поретка у Шпанији.^[1] Био је проглашен за краља 1975. године, након Франкове смрти, а касније је био признат за краља и симбол националног јединства као и легитимног наследника историјске династије, у складу са Уставом који је потврђен на народном референдуму 6. децембра 1978. године, а ступио на снагу 27. децембра исте године. Током Франкове болести, вршио је дужност шефа државе.
Дана 2. јуна 2014. године најавио је абдикацију у корист сина Фелипеа после 39 година владавине. Повукао се из јавног живота 2019. године.^[2]

У савременој Шпанији је мишљење о њему подељено. Док му се приписују знатне улоге у превођењу Шпаније у демократију после Франкове смрти, и смиреност после државног удара током 1980-их, непосредно пред абдикацију је у јавност избило и неколико његових приватних и корупционашких скандала.

Младост и добијање титуле Принца од Астурије

Хуан Карлос, 1971. године

Хуан Карлос је унук Алфонса XIII и син Дон Хуана од Борбона и Батенберга (шп. Don Juan de Borbón y Battenberg) и Марије де лас Мерседес од Борбона и Орлеана (шп. Doña María de las Mercedes de Borbón y Orleans), принцезе две Сицилије, будућих грофова од Барселоне^[3]. Краљ је рођен у Риму, у току изгнанства краљевске породице која није живела у Шпанији од проглашења друге Републике 1931. године^[4]. Крстио га је кардинал секретар Ватикана, монсињор Еугенио Пачели, будући папа Пије XII^[3]. Када је Хуан Карлос имао три године, његов отац, дон Хуан, постао је шеф краљевске куће након што се свргнути краљ, Алфонсо XIII, одрекао својих династичких права непосредно пред своју смрт^[3].

Краљевска породица је живела прво у Риму, а затим у Лозани у Швајцарској да би се коначно 1946. након завршетка Другог светског рата трајно настанили у Есторилу, у Португалији^[3]. Принц Хуан је имао велику жељу да његов син стекне образовање у Шпанији, па је због тога у једном сусрету са генералом Франком успео да постигне дозволу диктатора да Хуан Карлос отпочне школовање у Шпанији. Године 1945. принц Хуан је објавио проглас под називом Манифест из Лозане у ком оштро критикује Франков режим. То је био разлог што је Франко, уместо дон Хуана, прогласио Хуана Карлоса својим наследником након што је прокламовао Закон о наслеђу на месту шефа државе, који је Шпанију дефинисао као краљевство које је било тренутно без краља, и у ком је шеф државе, то јест он, Франсиско Франко био де факто регент^[3].

Хуан Карлос је у Шпанију стигао са 10 година и отпочео школовање у Мадриду и Сан Себастијану у школи „Сан Исидро“ коју је завршио 1954, да би касније школовање наставио на Војној академији у Сарагоси (1955—1957), Поморској школи у Понтеведри (1957—1958) и Ваздухопловној академији Сан Хавијер у Мурсији (1958—1959). Школовање младог принца је надгледао генерал Карлос Мартинез де Кампос и Серано, војвода од Тореа (шп. Carlos Martínez de Campos y Serrano, duque de la Torre), према директном Франковом налогу^[3]^[4].

Године 1956. у Есторилу трагично је погинуо млађи брат Хуана Карлоса погођен залуталим метком из пиштоља који је према званичном саопштењу краљевске куће, чистио Хуан Карлос, који је тад био на одсуству^[3]^[4].

Године 1961. дипломирао је међународно право и економију на Универзитету Комплутенсе у Мадриду, а 14. маја 1962. године у Атини склопио је брак са грчком принцезом, Софијом Олденберг и Гелф (шп. Sofía Oldenburg y Guelph)^[3]. Након свадбеног путовања, пар се настанио у мадридској палати Зарзуела у којој и данас живи краљевска породица.

Дана 22. јула 1969. године Кортеси су прогласили Хуана Карлоса Франковим наследником на месту шефа државе у звању краља и са привременом титулом принца Шпаније. Следећег дана Хуан Карлос је положио заклетву на верност шефу државе, тј. диктатору Франку, и добио је чинове бригадног генерала пешадије и ваздухопловства, као и контраадмирал морнарице^[3].

Дана 15. јуна 1971. године био је проглашен замеником шефа државе у случају болести или одсуства. Франко је постављање Хуана Карлоса на место шефа државе објаснио као „успостављање“ а не као „рестаурацију“ бурбонске монархије, јер је сматрао да ће после његове смрти Хуан Карлос наставити политичко-правну шему режима који је успостављен војним пучем од 18. јула 1936. Да би јасно раздвојио франкистичку монархију од либералне, Франко је Хуану Карлосу доделио титулу принца Шпаније уместо традиционалне титуле принца од Астурије коју су носили а и дан данас носе наследници шпанског престола^[3].

Овај период је био најтежи период у животу Хуана Карлоса. С једне стране, демократска опозиција у Шпанији, којој су припадале и присталице његовог оца, презрела га је јер га је сматрала Франковом марионетом, а с друге стране је навукао мржњу најтврђе линије франкиста који су сумњали (и не без разлога) да млади принц гаји тајне планове за рестаурацију либералне монархије. Како би поткопала углед Хуана Карлоса, екстремна десница је почела да подржава принчевог брата од стрица, Алфонса од Бурбона и Дампијеа, који је уједно био и муж Франкове унуке, Марије дел Кармен Мартинез Бордиу^[3].

Владавина

Франко је именовао Хуана Карлоса као свог наследника на месту шефа државе. Ту функцију Хуан Карлос је вршио привремено у два наврата, због Франкове болести, између 19. јула и 2. септембра 1974. и од 30. октобра до 20. новембра 1975. године^[3]. Након Франкове смрти (20. новембра 1975), положио је заклетву да ће поштовати Принципе народног покрета, којима се гарантовало одржање политичког система које је успоставио Франко. Међутим, он је искористио те законе како би промовисао референдум о политичкој реформи на ком се 94% гласача изјаснило за политичке реформе, чиме је отпочео процес Шпанске транзиције ка демократији. Шпански кортеси су га прогласили краљем Шпаније као Хуана Карлоса I од Шпаније, 22. новембра 1975. године^[4], а на престо је ступио 27. новембра исте године^[3]. Дана 14. маја 1977. Хуан Карлосов отац, гроф од Барселоне, пренео је на свог сина династичка права и управу над Краљевском кућом, након што се Хуан Карлос обавезао да ће поново успоставити демократију у Шпанији^[3]. На тај начин је поново успостављена историјска краљевска династија у Шпанији, а Хуан Карлосово најмлађе дете, Фелипе, 1. новембра 1977. постао је наследник круне и носилац титуле принца од Астурије, према закону из 1830. године по ком традиционално право на наслеђе престола има мушко дете иако има старије пунолетне сестре.

Таком његове владавине, проглашен је нови шпански Устав који дефинише краљеве функције, и према ком је Шпанија парламентарна монархија са западноевропским моделом скупштине. Устав је одобрен референдумом од 6. децембра 1978. године, а који је краљ одобрио 27. децембра исте године.

Један од најтежих момената с којима се суочио краљ Хуан Карлос био је неуспели покушај војног пуча 23. фебруара 1981. године, познат као „23-Ф“. Тог дана, током проглашења кандидата за место председника владе, Леополда Калва Сотела, цивилна гарда (шпанска жандармерија) упала је у скупштину и заузела је под вођством потпуковника Антонија Техера (шп. Antonio Tejero). У исто време, у Валенсији, генерал-пуковник Хајме Миланс дел Боск (шп. Jaime Milans del Bosch) извео је тенкове на улицу, а било је и других инцидената, као заузимање студија шпанске ТВЕ у месту крај Мадрида, Прадо дел Реј.

Иако су се пучисти јасно изјашњавали да све што раде раде у име краља, краљ се појавио на телевизији и јасно се оградио од превратника, што је веома подигло углед самог краља међу оним политичким секторима који су до тада сумњичаво гледали на монархију као вид владавине. Сантијаго Кариљо, тадашњи генерални секретар Комунистичке партије Шпаније, следећег дана је изјавио: „Данас смо сви монархисти!“ Након овог инцидента, монархија се коначно консолидовала у Шпанији.

Председници владе Шпаније у току владавине Хуана Карлоса I

Карлос Аријас Наваро (шп. Carlos Arias Navarro; 1974—1976)
Адолфо Суарез (шп. Adolfo Suárez González; 1976—1981)
Леополдо Калво-Сотело (шп. Leopoldo Calvo-Sotelo y Bustelo; 1981—1982):
Фелипе Гонзалез шп. Felipe González Márquez; 1982—1996)
Хосе Марија Аснар (шп. José María Aznar López; 1996—2004):
Хосе Луис Родригез Запатеро (шп. José Luis Rodríguez Zapatero; 2004-2011)
Маријано Рахој Бреј (шп. Mariano Rajoy Brey; 2011—2014); наставио службу до 2018. под Фелипеом VI

Титуле

Краљ Хуан Карлос I је директни потомак многих познатих европских владара из различитих земаља, као на пример цара Светог римског царства, Карла V, француског краља Луја XIV и краљице Уједињеног Краљевства, Викторије.

Садашњи Устав Шпаније помиње монархију као „Круну Шпаније“ (шп. Corona de España), а уставна титула монарха је „краљ/краљица Шпаније“ (шп. rey/reina de España). Међутим, Устав такође дозвољава употребу других, историјских титула које припадају шпанској монархији, али не спецификује које. Супротно уобичајеном мишљењу, дуга листа титула која садржи преко 20 краљевстава и других ентитета није у званичној употреби нити се користи у шпанској дипломатији. Заправо, никад није ни била у употреби у овој форми, с обзиром да реч „Шпанија“ никад није била део те листе пре франкистичког периода када је та листа била у званичној употреби.

Шпанија, која се није помињала међу титулама више од три века, симболизована је дугом листом која је почињала „Краљ Кастиље, Леона, Арагона...". Овај феудални стил је последњи пут званично употребљен 1936. године именовањем титула Изабеле II од Шпаније пре него што је постала уставни монарх.

Списак титула:

Краљ Шпаније, Кастиље, Леона, Арагона, две Сицилије (односи се на Напуљ и Сицилију), Јерусалима, Наваре, Гранаде, Толеда, Валенсије, Галиције, Мајорке, Севиље, Сардиније, Кордобе, Корсеге, Мурсије, Менорке, Хаена, Алгарвеса, Алжира, Гибралтара, Канарских острва, Источних и Западних Индија, острва и копна океана.
Надвојвода од Аустрије
Војвода од Бургундије, Брабантеа, Милана, Атине и Неопатрије.
Гроф од Хабзбурга, Фландрије, Тирола, Русијона и Барселоне.
итд.^[5]

Породично стабло

4. Алфонсо XIII од Шпаније

2. Хуан од Бурбона и Батенберга

5. Викторија Еухенија од Батенберга

1. Хуан Карлос I од Шпаније

6. Карлос од Бурбона-Две Сицилије

3. Марија Мерседес од Бурбона-Две Сицилије

7. Лујза од Орлеана

Породица

Супружник

име	слика	датум рођења
Краљица Софија		2. новембар 1938.

Деца

име	датум рођења	супружник
Елена од Бурбона и Грчке	20. децембар 1963.	Хајме де Марихалар, брак разведен
Кристина од Бурбона и Грчке	13. јун 1965.	Ињаки Урдангарин
Фелипе од Бурбона и Грчке	30. јануар 1968.	Летиција, принцеза од Астурије