Хенри II Плантагенет

За цара Светог римског царства и краља Немачке, погледајте Хенрик II Свети.

Хенри II (енгл. Henry II; Ле Ман, 5. март 1133 — Дворац Шинон, 6. јул 1189) је био краљ Енглеске (1154—1189), војвода Нормандије и гроф Анжуа. Први је краљ из династије Плантагенет. На енглески престо долази 1154. после смрти краља Стивена. Владао је Енглеском, Нормандијом, Аквитанијом, Гаскоњом, а успео је и Ирску да стави под своју власт. Учврстио је краљевску власт и ограничио власти барона и судску власт цркве. За канцелара је 1155. поставио Томаса Бекета, са којим касније долази у сукоб. Наследио га је син Ричард Лавље Срце.

Хенри II Плантагенет
Лични подаци
Датум рођења	(1133-03-05)5. март 1133.
Место рођења	Ле Ман, Француска
Датум смрти	6. јул 1189.(1189-07-06) (56 год.)
Место смрти	Дворац Шинон, Француска
Породица
Супружник	Елеонора од Аквитаније
Потомство	Geoffrey, William IX, Count of Poitiers, Хенри Млади Краљ, Ричард I Лавље Срце, Џефри II, војвода Бретање, Матилда од Енглеске, војвоткиња Саксоније, Елеонора Енглеска, Џоана од Енглеске, краљица Сицилије, Јован без Земље, Вилијам Дуги Мач, трећи гроф од Солсберија, Морган
Родитељи	Жофруа од Анжуја Матилда од Енглеске
Династија	Плантагенет, Анжујци, Норманска династија
Краљ Енглеске
Период	19. децембар 1154 − 6. јул 1189.
Претходник	Стивен од Енглеске
Наследник	Ричард I Лавље Срце

Детињство и младост

Главни чланак: Безакоње

Рођен је у Ле Ману, отац му је био Жофруа од Анжуја, а мајка Матилда, ћерка енглеског краља Хенрија I, која је требало да га и наследи, али је престо преузео њен рођак Стивен од Блоа. Одрастао је у грофовији Анжу, а Енглеску посећује 1149. да помогне мајци у покушају да се домогне трона.

Пре него што је дошао на трон, он је контролисао Нормандију и Анжу. Женидбом са Елеонором Аквитанском добија Аквитанију (данас Гарону и Гаскоњу). На тај начин постаје у Француској моћнији од краља Француске. Као краљ, успео је да придода Ирску својим поседима.

Владавина

Током владавине Стефана Блоа барони су успели да смање краљеву моћ, па је то Хенри видео као први проблем, који треба да реши. Барони су саградили бројне замкове без краљевог одобрења. Хенри је увео систем плаћања пореза уместо војне службе. Вазали би били обавезни да буду у војној служби, или да плате порез уместо тога.

Хенри II је основао судове у различитим деловима Енглеске и дао им велику моћ, да могу да доносе многе одлуке у име круне. Током његове владавине изашао је први штампани законик. Суђење помоћу пороте постало је норма. Од норманског освајања суђење помоћу пороте замењивала су суђења помоћу борби, или суђења у којима би неко доказивао невиност проласком кроз болни процес озлеђивања.

Хенри II - слика из Каселове Историје Енглеске из 1092.

Борбе у Ирској

Чим је Хенри крунисан, послао је изасланство новом папи Хадријану IV, од кога је тражио дозволу за инвазију Ирске. Папском булом из 1155. Хенри је добио право на инвазију Ирске.

Кентерберијско свештенство је желело да покаже хијерархијску надмоћ над ирским свештенством. Према неким историчарима Хенри је извршио инвазију Ирске, да би осигурао територије за свог млађег брата Вилијама.

Убрзо после тога Хенри је имао проблема у Француској, а његов брат Вилијам је умро, па је једно време занемарио Ирску.

Хенри се са великом флотом искрцао 1171. у Ирској и постао је први енглески краљ, који је ступио на ирско тло. Вотерфорд и Даблин су постали краљевски градови. Папа Александар III је 1172. ратификовао да Ирска припада Хенрију II. Нормани и већина ирских племића признаје Хенрија као господара Ирске. Хенри је доделио Ирску свом млађем сину Јовану без Земље, кога је називао господарем Ирске. Када је Јован без Земље постао краљ краљевство Ирска је постала део енглеског краљевства.

Хенрија су признали сви ирски краљеви, који су га видели као шансу да зауставе експанзију Лентера и Хиерно-Нормана. То доводи до ратификације Споразума у Виндзору 1175, који није био дугог века.

Борбе са црквом и Томасом Бекетом

Убиство Томаса Бекета

Пошто је унапређен правни систем, моћ црквених судова је опала. Црква се томе супротстављала. Један од најважнијих међународних питања које се тицло Хенрија током 1160. је био сукоб са Томасом Бекетом. Када је надбискуп кентерберијски Теобалд од Бека преминуо 1161. Хенри је то видео то као прилику да наметне свој права над Црквом у Енглеској. Зато је поставио Томаса Бекета, свог канцелара, за надбискупа 1162. вероватно верујући да ће Бекет, поред тога што му је био дугогодишњи пријатељ, бити политички ослабљен у Цркви због своје раније дужности канцелара и да ће се зато морати ослањати на Хенријеву подршку. Чини се да су се и Матилда и Елеонора изражавале сумњу поводом његовог именовања, али је Хенри ипак наставио са својим планом. Међутим, његов план није дао жељени резултат, јер је Бекет брзо променио свој начин живота, пресекао све везе са краљем и представљао себе као чврстог заштитника права Цркве.

Конфликт је почео са спором око питања могу ли цивилни секуларни судови судити свештенству за повреде секуларних нецрквених обичаја. Хенри је покушао да покори свештенство захтевајући да се закуну да ће поштовати обичаје краљевства. То је довело до питања што су то обичаји краљевства. Црква није била спремна да се покори.

Томас Бекет је отишао 1164. у Француску да тражи подршку од папе Александра III, који је у то доба био у избеглиштву у Француској због неслагања са кардиналима. Тражио је подршку и од француског краља Луја VII. Папа Александар III се у то доба налазио у веома незгодном положају, па је остао неутралан, иако је фактички штитио Томаса Бекета. Томас Бекет се у Француској налазио под заштитом папе и краља Луја VII све до 1170.

Краљ Хенри II и Томас Бекет су се помирили, па се Томас Бекет 1170. враћа у Енглеску. Поново се сукобио са краљем Хенријем II око крунисања Хенрија Младог Краља. Хенри II се наљутио па је рекао „зар ме нико неће ослободити овога свештеника“. Четири витеза су буквално схватили краљеве речи, па су убили 29. децембра 1170. Томаса Бекета у Кентерберијској катедрали. Томас Бекет се сматра мучеником и свецем.

Хенри II је био екскомунициран, али касније је рехабилитован захваљујући опату манастира Сен Мишел. Као покајање, Хенри се понизио одласком на ходочашће у одећи од вреће на Бекетов гроб. Осим тога морао је да шаље новац крсташким државама у Палестини. Новац ће темплари или витезови хоспиталци чувати док Хенри не дође у крсташки поход или ходочашће. Осим тога јавно је ишибан 21. маја 1172. на улазу у катедралу у главном граду Нормандије. Хенри је одлагао одлазак у крсташки рат, тако да никад није отишао. Током 1184. понуђена му је чак круна краља Јерусалима, а 1188. је увео Саладински порез, да би се платио нови крсташки рат.

Наследна криза

Његови синови су се више пута бунили против њега. Посебно је снажна била побуна током 1173—1174. године. Сва три старија сина подржана од стране мајке побунила су се против Хенрија II. Хенри је поделио краљевство синовима, али није им још дао да управљају, тако да нису имали властитих средстава, него колико им отац одобри. Хенри је успео покорити синове и опростио им је. Док су се синови бунили добијали би помоћ од француског краља Луја VII.

Млади краљ Хенри је требало да постане нови краљ, али Ричард Лављег Срца не пристаје на то па се браћа удружују против Ричарда и нападају Аквитанију да га приведу памети.

Хенри Млади Краљ је умро 1183, па након његове смрти настаје борба три преостала сина. Хенри је желео да Јован без Земље буде нови краљ, а Елеонора да то буде Ричард Лављег Срца. Поново нападају Ричарда, све до 1186, када је погинуо Хенријев син Жофруа, војвода Бретање.

Ричард је постао најстарији син и тиме наследник круне, али још увек се борио са оцем Хенријем II.

Хенри II је намеравао 1188. да преда Аквитанију најмлађем сину Јовану без Земље. Ричард је био принуђен да се удружи са француским краљем Филипом II Августом. У замену за Филипову помоћ Ричард је обећао да ће предати Нормандију и Анжу Филипу. Ричард је такође дао заклетву о вазалном положају Филипу новембра 1188. године. Ричард је покушао да 1189. сам преузме трон уз Филипову помоћ. Победио је Хенрија II 4. јула 1189, па је Хенри II именовао Ричарда наследником. Хенри је умро 6. јула 1189. а Ричард Лавље Срце постаје краљ 3. септембра 1189.

Породично стабло

16. Geoffrey II, Count of Gâtinais

8. Фулк IV Анжујски

17. Ерменгарда Анжујска, војвоткиња Бургундије

4. Фулк I Јерусалимски

18. Симон де Монфорт

9. Бертрада од Монфорта

19. Agnes, Countess of Evreux

2. Жофруа Плантагенет, гроф Анжуа

20. John de Beaugency

10. Elias I of Maine

21. Paula of Maine

5. Ерменгарда Анжујска, грофица Мена

22. Gervais II, Lord of Château-du-Loir

11. Matilda of Château-du-Loir

23. Éremburge

1. Хенри II Плантагенет

24. Роберт I Нормандијски

12. Вилијам Освајач

25. Herleva

6. Хенри I

26. Балдуин V Фландријски

13. Матилда Фландријска

27. Адела од Француске, грофица Фландрије

3. Матилда од Енглеске

28. Данкан I Шкотски

14. Малколм III Шкотски

29. Suthen

7. Матилда од Шкотске

30. Едвард Изгнаник

15. Маргарета Шкотска

31. Агата

Литература

• Encyclopedia Britannica. 
• Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века I. Београд. 
• Alexander, James W. (1970). „The Becket Controversy in Recent Historiography”. The Journal of British Studies. 9 (2): 1—26. JSTOR 175153. doi:10.1086/385589. 
• Allen, Martin (2007). „Henry II and the English Coinage”. Ур.: Harper-Bill, Christopher; Vincent, Nicholas. Henry II: New Interpretations. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN 978-1-84383-340-6. 
• Amt, Emilie (1993). The Accession of Henry II in England: Royal Government Restored, 1149–1159. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN 978-0-85115-348-3. 
• Anouilh, Jean (2005). Antigone. London: Methuen. ISBN 978-0-413-69540-6. 
• Aurell, Martin (2003). L'Empire de Plantagenêt, 1154–1224 (на језику: француски). Paris: Tempus. ISBN 978-2-262-02282-2. 
• Bachrach, Bernard S. (1978). „The Idea of the Angevin Empire”. Albion: A Quarterly Journal Concerned with British Studies. 10 (4): 293—299. JSTOR 4048161. 
• Bachrach, Bernard S. (1984). „Henry II and the Angevin Tradition of Family Hostility”. Albion: A Quarterly Journal Concerned with British Studies. 16 (2): 111—130. JSTOR 4049284. 
• Barlow, Frank (1936). „The English, Norman and French Councils Called to Deal with the Papal Schism of 1159”. The English Historical Review. 51 (202): 264—268. JSTOR 553521. doi:10.1093/ehr/li.ccii.264. 
• Barlow, Frank (1986). Thomas Becket. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-297-79189-8. 
• Barlow, Frank (1999). The Feudal Kingdom of England, 1042–1216 (5th изд.). Harlow, UK: Pearson Education. ISBN 0-582-38117-7. 
• Barratt, Nick (2007). „Finance and the Economy in the Reign of Henry II”. Ур.: Harper-Bill, Christopher; Vincent, Nicholas. Henry II: New Interpretations. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN 978-1-84383-340-6. 
• Bates, David (1994). „The Rise and Fall of Normandy, c. 911–1204”. Ур.: Bates, David; Curry, Anne. England and Normandy in the Middle Ages. London: Hambledon Press. ISBN 978-1-85285-083-8. 
• Bates, David (1997). „The Prosopographical Study of Anglo-Norman Royal Charters”. Ур.: Keats-Rohan, K. S. B. Family Trees and the Roots of Politics: The Prosopography of Britain and France From the Tenth to the Twelfth Century. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN 978-0-85115-625-5. 
• Bates, David (1994). „Introduction: La Normandie et l'Angleterre de 900 à 1204”. Ур.: Bouet, Pierre; Gazeau, Véronique. La Normandie et l’Angleterre au Moyen Âge (на језику: француски). Caen, France: Publications du CRAHM. ISBN 978-2-902685-14-1. 
• Biancalana, Joseph (1988). „For Want of Justice: Legal Reforms of Henry II”. Columbia Law Review. 88 (3): 433—536. JSTOR 1122686. 
• Blackburn, Mark (1994). „Coinage and Currency”. Ур.: King, Edmund. The Anarchy of King Stephen's Reign. Oxford, UK: Clarendon Press. ISBN 0-19-820364-0. 
• Blockmans, Wim; Hoppenbrouwers, Mark (2014). Introduction to Medieval Europe, 300–1500 (2nd изд.). Abingdon, UK: Routledge. ISBN 978-1317934257. 
• Boussard, Jacques (1956). Le Gouvernement d'Henri II Plantagenêt (на језику: француски). Paris: F. Paillart. OCLC 489829937. 
• Bradbury, Jim (2009). Stephen and Matilda: the Civil War of 1139–53. Stroud, UK: The History Press. ISBN 978-0-7509-3793-1. 
• Brand, Paul (2007). „Henry II and the Creation of the English Common Law”. Ур.: Harper-Bill, Christopher; Vincent, Nicholas. Henry II: New Interpretations. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN 978-1-84383-340-6. 
• Brooke, Z. N.; Brooke, C. N. L. (1946). „Henry II, Duke of Normandy and Aquitaine”. The English Historical Review. 61 (239): 81—89. JSTOR 554838. doi:10.1093/ehr/lxi.ccxxxix.81. 
• Bull, Marcus (2007). „Criticism of Henry II's Expedition to Ireland in William of Canterbury's Miracles of St Thomas Becket”. Journal of Medieval History. 33: 107—129. doi:10.1016/j.jmedhist.2007.04.001. Архивирано из оригинала 14. 10. 2008. г. 
• Carpenter, David (2004). The Struggle for Mastery: The Penguin History of Britain 1066–1284. London: Penguin. ISBN 978-0-14-014824-4. 
• Chibnall, Marjorie (1993). The Empress Matilda: Queen Consort, Queen Mother and Lady of the English. Oxford, UK: Blackwell. ISBN 978-0-631-19028-8. 
• Coulson, Charles (1994). „The Castles of the Anarchy”. Ур.: King, Edmund. The Anarchy of King Stephen's Reign. Oxford, UK: Clarendon Press. ISBN 0-19-820364-0. 
• Crouch, David (2002). The Normans: The History of a Dynasty. London: Hambledon. ISBN 978-1-85285-595-6. 
• Davis, Ralph Henry Carless (1977). King Stephen (1st изд.). London: Longman. ISBN 0-582-48727-7. 
• Davies, R. R. (1990). Domination and Conquest: The Experience of Ireland, Scotland and Wales, 1100–1300. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-02977-3. 
• Duggan, Charles (1962). „The Becket Dispute and the Criminous Clerks”. Bulletin of the Institute of Historical Research. 35 (91): 1—28. doi:10.1111/j.1468-2281.1962.tb01411.x. 
• Duggan, Charles (1965). „From the Conquest to the Reign of John”. Ур.: Lawrence, Clifford Hughes. The English Church and the Papacy in the Middle Ages. London: Burns and Oates. OCLC 271420497. 
• Dunbabin, Jean (2007). „Henry II and Louis VII”. Ур.: Harper-Bill, Christopher; Vincent, Nicholas. Henry II: New Interpretations. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN 978-1-84383-340-6. 
• Eyton, Robert William (1878). Court, Household, and Itinerary of King Henry II. London: Taylor and Company. OCLC 5121556. 
• Everard, Judith A. (2000). Brittany and the Angevins: Province and Empire 1158–1203. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66071-6. 
• Gillingham, John (1984). The Angevin Empire (1st изд.). London: Edward Arnold. ISBN 0-7131-6249-X. 
• Gillingham, John (2007a). „Doing Homage to the King of France”. Ур.: Harper-Bill, Christopher; Vincent, Nicholas. Henry II: New Interpretations. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN 978-1-84383-340-6. 
• Gillingham, John (2007b). „The Cultivation of History, Legend and Courtesy at the Court of Henry II”. Ур.: Kennedy, Ruth; Meechan-Jones, Simon. Writers in the Reign of Henry II. London: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-6644-5. 
• Hallam, Elizabeth M.; Everard, Judith A. (2001). Capetian France, 987–1328 (2nd изд.). Harlow, England: Longman. ISBN 978-0-582-40428-1. 
• Hosler, John D. (2007). Henry II: A Medieval Soldier at War, 1147–1189. Leiden, Netherlands: Koninklijke Brill. ISBN 978-90-04-15724-8. 
• Holt, J. C. (1994). „1153: The Treaty of Westminster”. Ур.: King, Edmund. The Anarchy of King Stephen's Reign. Oxford, UK: Clarendon Press. ISBN 0-19-820364-0. 
• Huscroft, Richard (2005). Ruling England, 1042–1217. Harlow, UK: Pearson. ISBN 0-582-84882-2. 
• Jolliffe, John Edward (1963). Angevin Kingship (2nd изд.). London: Black. OCLC 10520929. 
• Jones, Thomas M. (1973). „The Generation Gap of 1173–74: The War Between the Two Henrys”. Albion: A Quarterly Journal Concerned with British Studies. 5 (1): 24—40. JSTOR 4048355. 
• Kastovsky, Dieter (2008). „Vocabulary”. Ур.: Hogg, Richard; Denison, David. A History of the English Language. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-71799-1. 
• King, Edmund (2007). „The Accession of Henry II”. Ур.: Harper-Bill, Christopher; Vincent, Nicholas. Henry II: New Interpretations. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN 978-1-84383-340-6. 
• King, Edmund (2010). King Stephen. New Haven, US: Yale University Press. ISBN 978-0-300-11223-8. 
• Martindale, Jane (1999). „Eleanor of Aquitaine: The Last Years”. Ур.: Church, Stephen D. King John: New Interpretations. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN 978-0-85115-947-8. 
• Martinson, Amanda A. (2007). The Monastic Patronage of King Henry II in England, 1154–1189 (Теза). St Andrews, UK: University of St Andrews. 
• Musset, Lucien (1986). „Une aristocratie d'affaires anglo-normande après la conquête”. Etudes normande (на језику: француски). 35 (3). 
• Nightingale, P. (1982). „Some London Moneyers, and Reflections on the Organization of English Mints in the Eleventh and Twelfth Centuries”. Numismatic Chronicle. 142: 34—50. 
• Palmer, R. Barton (2007). „Queering the Lion Heart: Richard I in The Lion in Winter on Stage and Screen”. Ур.: Kelly, Kathleen Coyne; Pugh, Tison. Queer Movie Medievalisms. Farnham, UK: Ashgate. ISBN 978-0-7546-7592-1. 
• Peltzer, Jörg (2004). „Henry II and the Norman Bishops”. The English Historical Review. 119 (484): 1202—1229. doi:10.1093/ehr/119.484.1202. 
• Poole, Reginald L. (1927). „Henry II, Duke of Normandy”. The English Historical Review. 42 (168): 569—572. JSTOR 552415. doi:10.1093/ehr/xlii.clxviii.569. 
• Power, Daniel (2007). „Henry, Duke of the Normans (1149/50-1189)”. Ур.: Harper-Bill, Christopher; Vincent, Nicholas. Henry II: New Interpretations. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN 978-1-84383-340-6. 
• Round, John H. (1888). „Danegeld and the Finance of Domesday”. Ур.: Dove, P. E. Domesday Studies. London: Longmans, Green, and Company. OCLC 25186487. 
• Strickland, Matthew (2007). „On the Instruction of a Prince: The Upbringing of Henry, the Young King”. Ур.: Harper-Bill, Christopher; Vincent, Nicholas. Henry II: New Interpretations. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN 978-1-84383-340-6. 
• Stringer, Keith J. (1993). The Reign of Stephen: Kingship, Warfare and Government in Twelfth-Century England. London: Routledge. ISBN 978-0-415-01415-1. 
• Stubbs, William (1874). The Constitutional History of England, in its Origin and Development. Oxford, UK: Clarendon Press. OCLC 2653225. 
• Tiwawi, Subha; Tiwawi, Maneesha (2007). The Plays of T.S. Eliot. New Delhi: Atlantic. ISBN 978-81-269-0649-9. 
• Turner, Ralph (2009). King John: England's Evil King?. Stroud, UK: History Press. ISBN 978-0-7524-4850-3. 
• Turner, Ralph (2011). Eleanor of Aquitaine. New Haven, US: Yale University Press. ISBN 978-0-300-17820-3. 
• Vincent, Nicholas (2007a). „Introduction: Henry II and the Historians”. Ур.: Harper-Bill, Christopher; Vincent, Nicholas. Henry II: New Interpretations. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN 978-1-84383-340-6. 
• Vincent, Nicholas (2007b). „The Court of Henry II”. Ур.: Harper-Bill, Christopher; Vincent, Nicholas. Henry II: New Interpretations. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN 978-1-84383-340-6. 
• Warren, W. L. (1991). King John. London: Methuen. ISBN 0-413-45520-3. 
• Warren, W. L. (2000). Henry II (Yale изд.). New Haven, U.S.: Yale University Press. ISBN 978-0-300-08474-0. 
• Weiler, Björn (2007). „Kings and Sons: Princely Rebellions and the Structures of Revolt in Western Europe, c.1170-c.1280”. Historical Research. 82 (215): 17—40. doi:10.1111/j.1468-2281.2007.00450.x. Архивирано из оригинала 11. 10. 2011. г. Приступљено 12. 10. 2019. 
• White, Graeme J. (2000). Restoration and Reform, 1153–1165: Recovery From Civil War in England. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-55459-6. 

Спољашње везе

• Medieval Sourcebook: Angevin England Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јул 2012)