Хајнрих Харер
Хајнрих Харер (нем. Heinrich Harrer; Хутенберг, 6. јул 1912 — Фризах, 7. јануар 2006) је био аустријски планинар, географ и књижевник. Са још четворицом је први пут освојио врх Ејгер на Швајцарским Алпима са северне стране. Такође је аутор књига Седам година на Тибету (1952) и Бели паук (1959).[1]
Хајнрих Харер | |
|---|---|
 Харер 1997. године | |
| Датум рођења | 6. јул 1912. |
| Место рођења | Хутенберг, Аустроугарска |
| Датум смрти | 7. јануар 2006. (93 год.) |
| Место смрти | Фризах, Аустрија |
| Универзитет | Карл-Франценс Универзитет Грац |
| Занимање | књижевник, планинар, географ |
| Радови | Седам година на Тибету (1952), Бели паук (1959) |
| Супружник | Шарлот Вегенер (1938—1943) Маргарет Трукса (1953—1958) Катарина Хаархаус (1952—2006) |
| Деца | 1 |
| Веб-сајт | http://www.harrerportfolio.com/ |
Детињство и младост
уредиХарер је рођен у тадашњој Аустроугарској, градићу Хутенберг. Његов отац је био поштар. У периоду од 1933. до 1938. је студирао географију на Универзитету у Грацу.
Године 1935. Харер је одређен за учешће у такмичењу у алпском скијању на Зимским олимпијским играма 1936. Аустријски алпски скијашки тим бојкотовао је догађај због сукоба у вези са статусом професора скијашких инструктора. Као резултат тога, Харер ипак није учествовао.
Планинарење
уреди
Планинарење је била Харерова права страст. Харер је заједно са пријатељем, одлучио да буду први који су се попели на северну страну Ејгера (3.967 метара надморске висине) у Алпима у Швајцарској. Близу планинског зида, познатим као Бели паук, однео је више живота; а бернске власти су чак забраниле пењање на њега. Након последњих универзитетских испита у јулу 1938., Харер и његов пријатељ Каспарек отпутовали су у подножје Ејгера и кренули на свој успон. На пола пута планине, Харер и Каспарек наишли су на још један тим који је покушао, Лудвиг Ворг и Андерл Хекмајер из Немачке. Четворо је одлучило да остатак успона направи као један тим, са искусним Хекмајером који води.[2]
Током пењања четворица су непрестано били угрожени снежним лавинама и стенама. Ухваћени су у лавини док су се пењали по зиду на северном делу, али сви су имали довољно снаге да се држу зида. Чланови су успешно стигли на врх у четири сата после подне, 24. јула 1938. године.[3][4] Ово прво успон северном страном Ејгера. Догађај је описао у књизи Бели паук, објављеној 1959. године.
Нацистичка Немачка
уредиПридружио се Штурмабтајлунгу 1933. године. После Аншлуса се придружио Шуцштафелу 1. априла 1938. године. Задржао је чин наредника када се придружио нацистичкој партији 1. маја исте године. После успешног похода на Ејгер, сликали су се са Хитлером. Рекао је да је СС униформу носио само једном и то на свом венчању са Шарлот.[1] Након повратка у Европу 1952. године, није био оптуживан за ратне злочине током рата и ово је било подржано становиште и од стране Симона Визентала. У својим мемоарима Седам година на Тибету је написао да је грешка што се придружио нацистичкој партији и да му је то једна од непромишљених младалачких грешака.
Индија
уредиГодине 1939. Харер се придружио четворочланој експедицији, коју је предводио Петер Ауфшнајтер, на масив Нанга Парбат са циљем да пронађе лакши пут до врха. Кад су закључили да је реално да се попну на врх, четворица планинара били су крајем августа у Карачију у Британској Индији, чекајући да их теретњак одвезе кући. Брод је каснио а њих четворица су покушали стићи до Персије, али неколико стотина километара северозападно од Карачија ставили су их под "заштиту" британских војника и одвезли натраг у Карачи, где је Ауфшнајтер одсео. Два дана касније објављен је рат, а 3. септембра 1939. сви су заточени како би били пребачени у логор у Ахмеднагару код Бомбаја. Размишљали су да побегну у португалску Индију, али су даље пребачени у Дерадун да би тамо били заточени годинама са 1.000 других непријатељских странаца. Тибет су сматрали обећавајућим, крајњи циљ био је јапански фронт у Бурми или Кини.
Њих двојица су побегли и више пута су били заробљени, пре него што су коначно успели. Дана 29. априла 1944. Харер и шесторица других људи, шетали су ван логора прерушени у британске или индијске војнике. Неколицина њих су кренули до Калкуте и одатле су пронашли пут до јапанске војске у Бурми.[5][6]
Остали су се упутили до најближе границе преко Ландура. Након што је Сатлер одустао 10. маја, преостала четворица су стигли на Тибет 17. маја 1944. године и након тога су се поделили у две групе: Харер и Коп, Ауфшнајтер и Трејпел. Неколико месеци касније, када су преостала тројица још увек била без виза за Тибет, Коп је такође одустао и отишао у Непал (где је он предат Британцима у року од неколико дана).
Седам година на Тибету
уредиАуфшнајтер и Харер, потпомогнути познавањем тибетанског језика, кренули су ка главном граду Тибета, Ласи, до кога су стигли 15. јануара 1946., прелазећи западни Тибет.
Харер је 1948. постао функционер тибетанске владе, преводећи стране вести и делујући као дворски фотограф. Харер се први пут срео са 14. Далај ламом када су га позвали у палату Потала и тражио да направи филм о клизању, који је Харер представио Тибету.[5] Харер је за њега изградио биоскоп. Харер је убрзо постао учитељ Далај Ламе за енглески језик, географију и неке науке, а Харер је био изненађен колико брзо је његов ученик усвојио знање западног света. Између њих двојице се развило снажно пријатељство.[7]
Године 1952. Харер се вратио у Аустрију где је документовао своја искуства у књигама Седам година у Тибету (1952) и Изгубљена Ласа (1953). Седам година у Тибету преведено је на 53 језика, а био је бестселер у Сједињеним Државама 1954. године, продавши три милиона примерака. Књига је била основа два истоимена филма, првог 1956. и другог 1997. године у коме је глумио Бред Пит у улози Харера.[8] У књизи, Харер је написао:
Где год да живим, осетим носталгију за Тибетом. Често мислим да још увек чујем крикове дивљих гусака и звукове њихових крила док лете изнад Ласе на ведрој, хладној месечини. Моја искрена жеља је да моја прича створи неко разумевање за људе чија ће воља да живе у миру и слободи.[9]
После Тибета
уредиНакон повратка из Тибета, Харер се скрасио у Кицбилу у Аустрији и касније у Лихтенштајну. Учествовао је у бројним етнографским и планинарским експедицијама на Аљаску, Анде и планине у централној Африци. Године 1953. истражио је извор реке Амазон и извршио први успон на Аусангате (6384 m) у Перуу. Године 1954. је извршио прве успоне на планинске масиве на Аљасци. Године 1957. истражио је реку Конго са бившим белгијским краљем Леополдом.
Харер је написао више од 20 књига о својим авантурама, међу којима су и фотографије за које се сматра да су међу најбољим записима традиционалне тибетанске културе. Харер је такође био одличан голфер, освајајући аустријска државна првенства 1958. и 1970. године.[2]
Библиографија
уреди- Seven Years in Tibet (1952)
- Lost Lhasa (1953)
- The White Spider: The Classic Account of the Ascent of the Eiger (1959)
- Tibet is My Country. (1961) – аутобиографија старијег брата Далај Ламе, испричана Хареру
- I Come from the Stone Age (1965)
- Ladakh: Gods and Mortals Behind the Himalayas. (1980)
- Return to Tibet (1985)
- Return to Tibet: Tibet After the Chinese Occupation (1998)
- Denk ich an Bhutan (2005)
- Beyond Seven Years in Tibet: My Life Before, During, and After (2007)
Референце
уреди- ^ а б „Heinrich Harrer, 93, Explorer of Tibet, Dies - New York Times”. web.archive.org. 6. 12. 2011. Архивирано из оригинала 06. 12. 2011. г. Приступљено 11. 6. 2020.
- ^ а б „Heinrich Harrer - Telegraph”. web.archive.org. 9. 7. 2013. Архивирано из оригинала 09. 07. 2013. г. Приступљено 11. 6. 2020.
- ^ Engel, Claire Eliane. A History of Mountaineering in the Alps. London: George Allen & Unwin, Ltd, 1950.
- ^ „CLIMBERS CONQUER DREAD EIGER PEAK - Four, Given Up for Lost in Fury of Snowstorm, Reach TopDescend by Easy Route Climber's Own Story CLIMBERS CONQUER DREAD EIGER PEAK - Front Page - NYTimes.com”. web.archive.org. 5. 6. 2011. Архивирано из оригинала 05. 06. 2011. г. Приступљено 11. 6. 2020.
- ^ а б „Rolf Magener - Telegraph”. web.archive.org. 5. 6. 2011. Архивирано из оригинала 05. 06. 2011. г. Приступљено 11. 6. 2020.
- ^ „Rolf Magener, German Escapee, Dies at 89 - NYTimes.com”. web.archive.org. 4. 3. 2016. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 11. 6. 2020.
- ^ „His Holiness the Dalai Lama said Heinrich Harrer Will Always be Remembered by the Tibetan People - Central Tibetan Administration”. web.archive.org. 30. 7. 2013. Архивирано из оригинала 30. 07. 2013. г. Приступљено 11. 6. 2020.
- ^ „Seven Years in Tibet (1997) - IMDb”. web.archive.org. 11. 1. 2012. Архивирано из оригинала 11. 01. 2012. г. Приступљено 11. 6. 2020.
- ^ „Heinrich Harrer Biography”. web.archive.org. 23. 1. 2012. Архивирано из оригинала 23. 01. 2012. г. Приступљено 11. 6. 2020.
Спољашње везе
уреди- Хајнрих Харер на сајту Internet Archive (језик: енглески)
- Heinrich Harrer Website Архивирано на сајту Wayback Machine (5. децембар 2018)
- Obituary Архивирано на сајту Wayback Machine (28. новембар 2008) у The Times, јануар 2006
- Obituary у The Guardian, јануар 2006
- Obituary у The New York Times, јануар 2006
- Obituary Архивирано на сајту Wayback Machine (25. октобар 2012) CBS, јануар 2006
- Heinrich Harrer на сајту IMDb (језик: енглески)
- Seven Years in Tibet, Book Review (1956)
- Harrer Museum Huettenberg Архивирано на сајту Wayback Machine (19. јун 2010)
- Хајнрих Харер на сајту Find a Grave (језик: енглески)
