Хагиографија
Хагиографија или житије (стсл. житьѥ — живот) је књижевна врста која описује живот владара и црквених поглавара — светаца.[1] Реч хагиографија долази из грчких речи Агиос (грч. ἅγιος — „Свети“ или „Светица") и граф (грч. γραφή — „писање").
.jpg)
Хришћанске хагиографије се усредсређују на живот, а нарочито чуда мушкараца и жена које је Бог посветио а хришћанска црква канонизовала. Оне описују најпре њихов живот у младости, потом како су се замонашили, те њихов монашки живот, чуда која су чинили, смрт и посвећење.
Ова књижевна врста је, такође, понекад коришћена и као црквена и политичка пропаганда.[2]
Најпознатије српске хагиографије су Житије Светог Симеона које је написао Свети Сава, затим Житије Светога Саве Доментијана и истоимено дело Теодосија.[3]
Суштина житија је сакрални садржај, поучни циљ, приказивање оствареног идеала хришћанског живота, зато нема биографског детаљисања, него се фокусира на димензије духовног подвига.[4]
И друге религије, попут будизма и ислама такође имају хагиографске текстове о пророцима и свецима.
Референце
уреди- ^ Popović, Tanja. Rečnik književnih termina. Beograd: Log Art / Edicija. стр. 254. ISBN 978-86-7360-064-2.
- ^ Propaganda in Hagiography Архивирано на сајту Wayback Machine (11. новембар 2011), Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ „Hagiografije i apokrifi”. Srpski jezik. Архивирано из оригинала 21. 01. 2019. г. Приступљено 20. 1. 2019.
- ^ Житије
Литература
уреди- Трифуновић, Ђорђе (1990). Азбучник српских средњовековних књижевних појмова (2. изд.). Београд: Нолит.