Филип Бајковић

филип бајковић
филип бајковић
	Филип Бајковић
Лични подаци
Датум рођења	20. мај 1910.
Место рођења	Каиро, Египат
Датум смрти	15. фебруар 1985. (74 год.)
Место смрти	Београд, СР Србија, СФР Југославија
Професија	правник
Деловање
Члан КПЈ од	1932.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије; Југословенска народна армија; 1941 — 1951.
Чин	генерал-мајор у резерви
Председник; Извршног већа Скупштине НР Црне Горе
Период	16. децембар 1953 — 12. јул 1962.
Претходник	Блажо Јовановић
Наследник	Ђорђије Пајковић
Председник; Народне скупштине НР Црне Горе
Период	12. јул 1962 — 5. мај 1963.
Претходник	Блажо Јовановић
Наследник	Андрија Мугоша
Херој
Народни херој од	27. новембра 1953.
Одликовања

Филип Бајковић (Каиро, 20. мај 1910 — Београд, 15. фебруар 1985) био је учесник Народноослободилачке борбе, правник, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Црне Горе и народни херој Југославије. У периоду од 1953. до 1962. био је председник Извршног већа Скупштине НР Црне Горе, а од 1962. до 1963. и председник Народне скупштине НР Црне Горе.

Биографија

Рођен је 20. маја 1910. године у Каиру, у Египту, где му је отац службовао. Ускоро је са породицом дошао у Краљевину Црну Гору, где је у Грађанима, код Цетиња, завичајном селу његовог оца, завршио основну школу. Затим се уписао у гимназију, коју је завршио школске 1929/'30. године у Цетињу. По националности је Црногорац, сељачког социјалног порекла. Детињство је провео у веома тешким материјалним условима, одвојен од оца, који се после Првог балканског рата, у коме је учествовао као добровољац, вратио у Каиро, а 1922. године тамо и умро. Као средњошколац, нарочито у старијим разредима гимназије, активно је учествовао у раду литерарне дружине „Скерлић“ и бавио се културно-уметничком и спортском активношћу.^[1]

У јесен 1930. године, уписао се на Правни факултет у Београду. Неколико месеци касније, због тешких материјалних прилика, запослио се у администрацији часописа „Мисао“, где је радио неколико година и упоредо полагао испите на Правном факултету. Доласком у Београд пришао је напредној студентској омладини и укључио се у револуционарни раднички покрет. Године 1932. примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Две године касније, упућен је на партијски рад на Карабурми, где је у текстилној фабрици Владе Илића формирао партијску организацију и био биран за секретара у месном Спортском друштву „Београд“.^[2]

Године 1935, приликом провале партијске организације у земљи, откривена је и организација на Карабурми, па је Филип Бајковић ухапшен и осуђен на годину дана строгог затвора, који је издржао у Сремској Митровици и Нишу. По изласку са робије упућен је на одслужење војног рока, када је положио и два заостала испита на Правном факултету. Од 1938. до Априлског рата 1941. године, радио је као адвокатски приправник у Београду, с тим што је 1939. године поново ухапшен због своје комунистичке делатности.^[2]

Фашистички напад на Југославију априла 1941. године, затекао га је у Београду, а капитулација Југословенске војске у Црној Гори. Као члан Месног комитета КПЈ Бар, учествовао је у припремама за устанак, као и у самом устанку у барском срезу. Септембра 1941. изабран је за члана Месног (среског) комитета КПЈ Цетиње, а месец дана касније и за члана Бироа Окружног комитета КПЈ Цетиње. Фебруара 1942. постао је секретар Народноослободилачког одбора за срез Цетињски, а два месеца касније заменик политичког комесара Ловћенског партизанског одреда. На тој је дужности остао све до формирања Четврте црногорске пролетерске бригаде у којој је преузео дужност заменика политичког комесара Петог батаљона.^[2]

Крајем 1942. године премештен је у Прву пролетерску бригаду за руководиоца Политичког одељења (Политодела) бригаде, а у другој половини 1943. године одређен је за инструктора Централног комитета КПЈ за партијске школе у јединицама и на терену Далмације и Босне. Половином 1944. године ступио је на дужност у Одељење за заштиту народа (ОЗН) за Југославију. Нешто касније, док су се водиле борбе за ослобођење Београда, учестововао је у организовању Озне за Војводину.^[2]

Послератни период

Након ослобођења Југославије, наставио је да ради у Озни за Југославију, где је 1948. године добио чин генерал-мајора и дужност помоћника министра за питање кадрова. Априла 1951. године, премештен је у НР Црну Гору, где је у међувремену до 1963. године обављао дужности:^[2]