Фатимидски калифат
Фатимидски калифат била је шиитска држава на територији данашњег Египта основана 909. године у Тунису. Постојала је до 1169. године када је прикључена Нур ад Диновој држави. Простирући се на великом подручју северне Африке, обухватало је пространство од Атлантског океана на западу до Црвеног мора на истоку. Фатимиди, династија арапског порекла,[3] воде своје порекло од Мухамедове ћерке Фатиме и њеног мужа Алије, првог шиитског имама. Фатимиди су признати као праведни имами од стране различитих заједница исмаилизма, али и у многим другим муслиманским земљама, укључујући Персију и суседне регионе.[4][5] Настали током Абасидског калифата, Фатимиди су освојили Тунис и успоставили град „Махдија“ (арап. المهدية). Династија Исмаилија владала је територијама широм медитеранске обале Африке и на крају је Египат учинила центром калифата. На свом врхунцу, калифат је укључивао – поред Египта – различите области Магреба, Судана, Сицилије, Леванта и Хиџаза.
| Фатимидски калифат الدولة الفاطمية al-Fāṭimiyyūn | |||
|---|---|---|---|
 Застава
| |||
 Фатимидски калифат 1169. године | |||
| Географија | |||
| Континент | Африка | ||
| Престоница | Каиро | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | арапски | ||
| Религија | шиитски ислам | ||
| Политика | |||
| Облик државе | калифат | ||
| — Калиф | |||
| Историја | |||
| Историјско доба | средњи век | ||
| — Оснивање | 908. | ||
| — Укидање | 1169. | ||
| Географске и друге карактеристике | |||
| Површина | |||
| — укупно | 4.100.000 км² (969. године) km² | ||
| Становништво | 6.200.000 становника | ||
| Валута | динар | ||
| Земље претходнице и наследнице Фатимидског калифата | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
|
| ||
Настанак
уредиФатимидски калифат успостављен је 909. године у Тунису. Од самог настанка био је у сукобу са Багдадским (Абасидским) калифатом. Оснивач Фатимидског калифата био је Абдулах ел Махди Билах, шиит.[6] Тако је створена прва шиитска држава. Египћани су сматрали да је Хусеин потомак Фатиме, једине Мухамедове ћерке. Отуда и назив калифата.
Владавина халифа
уредиФатимидски калифат је свој врхунац досегао у 10. веку. Међутим, због сталних сукоба увозних турских и црначких плаћеничких трупа, ова моћ брзо је почела опадати. Последњи халиф који је представљао какву-такву силу био је Хаким. Убијао је кога је стигао, а, чини се, највише сопствене везире. Прогонио је и припаднике других религија. Хришћане и Јевреје терао је да се облаче у црну одећу и да јашу само магарце. Док су били у купатилу, хришћани су око врата морали носити крст, а Јевреји звоно како би их разликовали од муслимана. Цркву Светог Гроба је разорио, а себе прогласио божанством. Прихватила га је секта Друза. Убијен је 1021. године у завери коју је организовала његова сестра коју је оптужио за неморал.
Владавина везира
уредиНакон Хакимове смрти власт у Египту преузимају везири који су лако управљали младим халифима. У то време пада долазак крсташа у Свету земљу. Везир ел Афдал Шаханшах слао је неколико експедиција у напад на Јерусалимску краљевину. Походи су се углавном завршавали неуспехом (Битке код Рамле). На месту халифа налазио се ел Амир (1101—1130), па ел Хафиз (1130—1149), па ел Зафир (1149—1154). Био је то тежак период за Фатимидски калифат, период сплетки, завера, свађа и љубомора на двору. Године 1153. убијен је везир Ибн ел Салар од стране Наси ибн Абаса. Абас потом убија и халифа Зафара, а на престо поставља његовог четворогодишњег сина ел Фаиза. Фаиз је умро 1160. године, а на престо је постављен десетогодишњи стричевић ел Адид. Био је то четрнаести и последњи халиф Египта. Везир Абас убијен је 1163. године од стране Шавара, великог везира. У то време падају крсташки походи на Египат јерусалимског краља Амалрика I.
Крсташки походи на Египат
уредиШавар је 1163. године смењен у дворским сукобима. Наследио га је везир Дирхам. Шавар шаље позив у помоћ зенгидском владару Нур ад Дину не желећи да се лако одрекне титуле. Нур ад Дин, заинтересован да свој утицај прошири на богати Египат, шаље Шавару у помоћ свог војсковођу Ширкуа. Као одговор на то, Дирхам шаље позив у помоћ јерусалимском краљу Амалрику. И Амалрик се одазива и покреће крсташе ка Фатимидском Египту из истих разлога као и Нур ад Дин. Крсташи задају пораз Ширкуовој војсци код Багије 1163. године. За то време Ширку смењује Дирхама и враћа Шавара на престо.
Шавар тада, страхујући од Нур ад Дина, мења страну и склапа савез са Амалриковим крсташима. Амалрик прихвата савезиштво и опседа Ширкуа у Билбаи. Како би помогао своме војсковођи, Нур ад Дин напада крсташке државе на северу. У бици код Харима заробио је најважније крсташке бароне (Рајмунда III, Боемунда III, Жосцелина III). Амалрик је принућен да се врати у Јерусалим како не би изгубио краљевину. Године 1167. Ширку предузима поход на Египат. Амалрик креће Египћанима у помоћ. Ширку нанси пораз крсташима код Бабаина и осваја Александрију. Крсташи је опседају. Одбрану је водио Ширкуов нећак Салах ад Дин Јусуф који је један од ретких муслимана коме ће се Европљани потрудити да му скрате име. Био је то чувени војсковођа Саладин који ће двадесет година касније освојити Јерусалим и предводити муслимане у Трећем крсташком рату. Сада се, међутим, није исказао у најбољем светлу. Град се морао предати, а Саладин је уточиште од бесних грађана морао потражити ни мање ни више него у крсташком логору. Амалрик му додељује оружану пратњу која га је отпратила до Ширкуа. Крсташи су за своју помоћ од Египта добили 100.000 златника и савезништво. Међутим, савезништво је раскинуто већ следеће године када Амалрик покреће нови поход у намери да освоји Каиро. Ширку је успео да потпуно протера крсташе из Египта и јануара 1169. године тријумфално уђе у Каиро.
Губитак независности
уредиШирку постаје везир египатског султана. Међутим, умире након само три месеца после пијанке. Велики везир сада постаје Саладин. Читава контрола над Фатимидским калифатом била је у његовим рукама. Халифова мамелучка гарда покушала је да га избаци из Каира. Овај покушај завршен је неуспехом. Саладин је напао мамелучки логор док они нису били у њему и заробио им жене и децу. Мамелуци су морали да га моле за животе својих породица. На крају су сви Мамелуци измасакрирани. Саладин је сада постао апсолутни владар Египта. Највећу шиитску државу приклонио је Багдадском калифату. Ел Адид је сада постао непотребан и уклоњен је након само неколико месеци. Фатимидски калифат је престао да постоји.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Turchin, Peter; Adams, Jonathan M.; Hall, Thomas D (децембар 2006). „East-West Orientation of Historical Empires”. Journal of World-Systems Research. 12 (2): 222. ISSN 1076-156X. Приступљено 12. 9. 2016.
- ^ Rein Taagepera (септембар 1997). „Expansion and Contraction Patterns of Large Polities: Context for Russia”. International Studies Quarterly. 41 (3): 495. JSTOR 2600793. doi:10.1111/0020-8833.00053.
- ^ Ilahiane, Hsain (2004). Ethnicities, Community Making, and Agrarian Change: The Political Ecology of a Moroccan Oasis. University Press of America. стр. 43. ISBN 978-0-7618-2876-1.
- ^ Daftary, 1990, pp. 144–273, 615–659; Canard, “Fatimids,” pp. 850–862
- ^ Lascoste (1984). Ibn Khaldun: The Birth of History and the Past of the Third World: p. 67. ISBN 9780860917892.
- ^ Hathaway, Jane (2012). A Tale of Two Factions: Myth, Memory, and Identity in Ottoman Egypt and Yemen. SUNY Press. стр. 97. ISBN 978-0791486108.
Литература
уреди- Историја крсташких ратова — др Жељко Фајфрић
- Abun-Nasr, Jamil (1987). A history of the Maghrib in the Islamic period. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0521337674.
- Brett, Michael (2001). The Rise of the Fatimids: The World of the Mediterranean and the Middle East in the Fourth Century of the Hijra, Tenth Century CE. The Medieval Mediterranean. 30. Leiden: Brill. ISBN 978-9004117419.
- Brett, Michael (2017). The Fatimid Empire. The Edinburgh History of the Islamic Empires. Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-4076-8.
- Canard, Marius (1965). „Fāṭimids”. Ур.: Lewis, B.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume II: C–G. Leiden: E. J. Brill. стр. 850—862. OCLC 495469475.
- Cortese, Delia, "Fatimids", in Muhammad in History, Thought, and Culture: An Encyclopedia of the Prophet of God (2 vols.), Edited by C. Fitzpatrick and A. Walker, Santa Barbara, ABC-CLIO, 2014, Vol I, pp. 187–191.
- Dachraoui, F. (1986). „al-Mahdī ʿUbayd Allāh”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume V: Khe–Mahi. Leiden: E. J. Brill. стр. 1242—1244. ISBN 90-04-07819-3.
- Шаблон:Daftary-The Ismailis
- Daftary, Farhad (1999). „Fatimids”. Ур.: Yarshater, Ehsan. Encyclopædia Iranica, Volume IX/4: Fārs II–Fauna III. London and New York: Routledge & Kegan Paul. стр. 423—426. ISBN 978-0-933273-32-0.
- Halm, Heinz (1991). Das Reich des Mahdi: Der Aufstieg der Fatimiden (на језику: немачки). Munich: C. H. Beck. ISBN 978-3-406-35497-7.
- English translation: Halm, Heinz (1996). The Empire of the Mahdi: The Rise of the Fatimids (на језику: енглески). Превод: Bonner, Michael. Brill. ISBN 9004100563.
- Halm, Heinz (2014). „Fāṭimids”. Ур.: Fleet, Kate; Krämer, Gudrun; Matringe, Denis; Nawas, John; Rowson, Everett. Encyclopaedia of Islam, THREE. Brill Online. ISSN 1873-9830.
- Hofer, Nathan (2017). „Sufism in Fatimid Egypt and The Problem of Historiographical Inertia”. Journal of Islamic Studies. 28 (1): 28—67. doi:10.1093/jis/etw042.
- Kennedy, Hugh (2004). The Prophet and the Age of the Caliphates: The Islamic Near East from the 6th to the 11th Century (Second изд.). Harlow: Longman. ISBN 978-0-582-40525-7.
- Lev, Yaacov (1987). „Army, Regime, and Society in Fatimid Egypt, 358–487/968–1094”. International Journal of Middle East Studies. 19 (3): 337—365. JSTOR 163658. S2CID 162310414. doi:10.1017/S0020743800056762.
- Lev, Yaacov (1995). „The Fatimids and Byzantium, tenth–12th Centuries”. Graeco-Arabica. 6: 190—208. OCLC 183390203.
- Madelung, W. (1971). „Imāma”. Ур.: Lewis, B.; Ménage, V. L.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume III: H–Iram. Leiden: E. J. Brill. стр. 1163—1169. OCLC 495469525.
- Madelung, Wilferd (1978). „Ismāʿīliyya”. Ур.: van Donzel, E.; Lewis, B.; Pellat, Ch.; Bosworth, C. E. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume IV: Iran–Kha. Leiden: E. J. Brill. стр. 198—206. OCLC 758278456.
- Madelung, W. (1986). „al-Mahdī”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume V: Khe–Mahi. Leiden: E. J. Brill. стр. 1230—1238. ISBN 90-04-07819-3.
- O'Kane, Bernard (2016). The Mosques of Egypt. American University of Cairo Press. ISBN 978-9774167324.
- Raymond, André (1993). Le Caire (на језику: француски). Fayard.
- Sanders, Paula (1994). Ritual, Politics, and the City in Fatimid Cairo. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 0-7914-1781-6.
- Sanders, Paula (1998). „The Fāṭimid state, 969–1171”. Ур.: Petry, Carl F. The Cambridge History of Egypt, Volume 1: Islamic Egypt, 640–1517. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 151—174. ISBN 0-521-47137-0.
- Walker, Paul E. (1998). „The Ismā'īlī Da'wa and the Fātimid caliphate”. Ур.: Petry, Carl F. The Cambridge History of Egypt, Volume 1: Islamic Egypt, 640–1517. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 120—150. ISBN 0-521-47137-0.
- Walker, Paul E. (2002). Exploring an Islamic Empire: Fatimid History and its Sources. London: I.B. Tauris. ISBN 978-1860646928.
- Walker, Paul E. (2018). „Fāṭimids”. Ур.: Madelung, Wilferd; Daftary, Farhad. Encyclopaedia Islamica Online. Brill Online. ISSN 1875-9831.
