Википедија

Фармакологија

Фармакологија (грч. φάρμακον - лек, отров; λόγος - наука) је грана медицине, биологије и фармацеутских наука која проучава дејство лекова,[1][2], њихове физичке и хемијске карактеристике[3][4], примену у лечењу, у фармакотерапији, као и метаболизам лека.[5] Слободно се може рећи да се она бави узајамним дејствима лековитих супстанци и живог организма с основним циљем да се унапреди лечење болесног човека. Поред тога што је значајна за медицину, значајна је и за фармацију те представља и једну од кључних додирних тачака медицине са фармацијом. Њену основу чине фармакокинетика која изучава дејство организма на лек и хемијске промене лека и фармакодинамика која се бави деловањем лека на организам.

Фармакологија
Дијаграмски приказ купке за органе која се користи за проучавање дејства изолованих ткива.
MeSH Unique IDD010600

Етимологија

уреди

Реч фармакологија потиче од грчког φάρμακον, pharmakon, „лек, отров“ и -λογία, -logia „проучавање“, „знање о“[6][7] (уп. етимологију фармације). Фармакон је повезан са фармакосом, ритуалном жртвом или прогонством људског жртвеника или жртве у древној грчкој религији.

Савремени термин фармакон се користи шире од термина лек јер укључује ендогене супстанце, и биолошки активне супстанце које се не користе као лекови. Обично укључује фармаколошке агонисте и антагонисте, али и инхибиторе ензима (као што су инхибитори моноамин оксидазе).[8]

Историја

уреди
 
Природно добијен опијум из опијумског мака користи се као дрога од пре 1100. године п. н. е..[9]
 
Главни активни састојак опијума, морфијум, први пут је изолован 1804. године и сада је познато да делује као опиоидни агонист.[10][11]

Почеци клиничке фармакологије датирају из средњег века, са фармакогнозијом и Авицениним Медицинским каноном, Коментаром о Исаку Петра Шпанског и Коментаром о Антедотару од Николаса Јована од Светог Аманда.[12] Рана фармакологија се фокусирала на хербализам и природне супстанце, углавном биљне екстракте. Описи лекова су прикупљени у књигама које се зову фармакопеје. Сирови лекови су се користили још од праисторије као припрема супстанци из природних извора. Међутим, активни састојак сирових лекова није пречишћен и супстанца је прикривена са другим супстанцама.

У 17. веку енглески лекар Николас Калпепер је преводио и користио фармаколошке текстове. Калпепер је детаљно описао биљке и услове које могу да лече. У 18. веку, велики део клиничке фармакологије основан је радом Вилијама Витеринга.[13] Фармакологија као научна дисциплина није напредовала све до средине 19. века, кад је дошло до великог биомедицинског оживљавања.[14] Пре друге половине деветнаестог века, изузетна моћ и специфичност деловања лекова као што су морфијум, кинин и дигиталис објашњавани су нејасно и са освртом на изузетне хемијске моћи и афинитете према одређеним органима или ткивима.[15] Прво одељење за фармакологију је основао Рудолф Бухејм 1847. године, пропознавши потребу за развојем разумевања како терапеутски лекови и отрови производе своје ефекте.[14] Након тога, први одсек за фармакологију у Енглеској основан је 1905. на Универзитетском колеџу у Лондону.

Фармакологија се развила у 19. веку као биомедицинска наука која је примењивала принципе научног експериментисања у терапијским контекстима.[16] Напредак истраживачких техника подстакао је фармаколошка истраживања и разумевање. Развој препарата за купање органа, где се узорци ткива повезују са уређајима за снимање, као што је миограф, а физиолошки одговори се бележе након примене лека, омогућио је анализу ефеката лекова на ткива. Развој теста везивања лиганда 1945. омогућио је квантификацију афинитета везивања лекова на хемијским циљевима.[17] Савремени фармаколози користе технике из генетике, молекуларне биологије, биохемије и других напредних алата да трансформишу информације о молекуларним механизмима и циљевима у терапије усмерене против болести, дефеката или патогена, и креирају методе за превентивну негу, дијагностику и ултиматно персонализовану медицину.

Подела

уреди

Фармакологијом као медицинском дисциплином се баве фармаколози. Међу њеним поддисциплинама су:

Системи тела

уреди
 
Различите теме везане за фармакологију, укључујући неурофармакологију, реналну фармакологију, људски метаболизам, интрацелуларни метаболизам и интрацелуларну регулацију.

Фармакологија се такође може фокусирати на специфичне системе који чине тело. Одељења која се односе на телесне системе проучавају ефекте лекова у различитим системима тела. То укључује неурофармакологију, у централном и периферном нервном систему; имунофармакологија у имунском систему. Остале области укључују кардиоваскуларну, бубрежну и ендокрину фармакологију. Психофармакологија је проучавање употребе лекова који утичу на психу, ум и понашање (нпр. антидепресиви) у лечењу менталних поремећаја (нпр. депресије).[18][19] То обухвата приступе и технике из неурофармакологије, понашања животиња и бихејвиоралне неуронауке, а фокус је на бихејвиоралним и неуробиолошким механизмима деловања психоактивних лекова. Сродна област неуропсихофармакологија фокусира се на ефекте лекова на граници између нервног система и психе.

Фармакометаболомика, такође позната као фармакометабономика, је област која потиче од метаболомике, квантификације и анализе метаболита које тело производи.[20][21] Она се односи на директно мерење метаболита у телесним течностима појединца, како би се предвидео или проценио метаболизам фармацеутских једињења, и да би се боље разумео фармакокинетички профил лека.[20][21] Фармакометаболомика се може применити за мерење нивоа метаболита након примене лека, како би се пратили ефекти лека на метаболичке путеве. Фармакомикробиомика проучава ефекат варијација микробиома на диспозицију, дејство и токсичност лека.[22] Фармакомикробиомика се бави интеракцијом између лекова и цревног микробиома. Фармакогеномика је примена геномских технологија на откривање лекова и даљу карактеризацију лекова који се односе на цео геном организма. За фармакологију у вези са појединачним генима, фармакогенетика проучава како генетске варијације доводе до различитих одговора на лекове. Фармакоепигенетика проучава основне обрасце епигенетског обележавања који доводе до варијација у одговору појединца на медицински третман.[23]

Клиничка пракса и откривање лекова

уреди
 
Токсиколог који ради у лабораторији.

Фармакологија се може применити у оквиру клиничких наука. Клиничка фармакологија је примена фармаколошких метода и принципа у проучавању лекова код људи.[24] Пример за то је дозирање, што је студија о начину на који се лекови дозирају.[25]

Фармакологија је уско повезана са токсикологијом. Фармакологија и токсикологија су научне дисциплине које се фокусирају на разумевање својстава и деловања хемикалија.[26] Међутим, фармакологија наглашава терапеутске ефекте хемикалија, обично лекова или једињења која би могла да постану лекови, док је токсикологија проучавање штетних ефеката хемикалија и процена ризика.[26]

Откривање лекова

уреди

Откривање лекова је област проучавања која се бави стварањем нових лекова. Обухвата подобласт дизајна и развоја лекова.[27] Откривање лекова почиње дизајном лекова, што је инвентивни процес проналажења нових лекова.[28] У најосновнијем смислу, ово укључује дизајн молекула који су комплементарни по облику и наелектрисању за дату биомолекуларну мету.[29] Након што је водеће једињење идентификовано кроз откривање лека, развој лека укључује довођење лека на тржиште.[27] Откривање лекова је повезано са фармакоекономијом, што је поддисциплина здравствене економије која разматра вредност лекова.[30][31] Фармакоекономија процењује цену и користи лекова како би водила оптималну алокацију ресурса за здравствену заштиту.[32] Технике које се користе за откривање, формулацију, производњу и контролу квалитета откривања лекова проучава фармацеутско инжењерство, грана инжењерства.[33] Безбедносна фармакологија је специјализована за откривање и истраживање потенцијалних нежељених ефеката лекова.[34] Развој лекова је од виталног значаја за медицину, али такође има снажне економске и политичке импликације. Да би заштитиле потрошача и спречиле злоупотребу, многе владе регулишу производњу, продају и администрацију лекова. У Сједињеним Државама, главно тело које регулише фармацеутске производе је Управа за храну и лекове; они спроводе стандарде које је поставила Фармакопеја Сједињених Држава.[35] У Европској унији, главно тело које регулише фармацеутске производе је ЕМА, а они спроводе стандарде које поставља Европска фармакопеја.[36]

Метаболичка стабилност и реактивност библиотеке кандидата за једињења лека треба да се процени за метаболизам лека и токсиколошке студије. Предложене су многе методе за квантитативна предвиђања у метаболизму лекова; један пример недавног рачунарског метода је SPORCalc.[37] Мала измена хемијске структуре медицинског једињења могла би да промени његова лековита својства, у зависности од тога како се промена односи на структуру супстрата или рецепторског места на које делује: то се назива однос структурне активности (SAR). Када се идентификује корисна активност, хемичари направе многа слична једињења која се зову аналози, како би покушали да максимизирају жељене медицинске ефекте. Ово може да потраје од неколико година до деценије или више, и веома је скупо.[38] Такође се мора утврдити колико је лек сигуран за конзумирање, његову стабилност у људском телу и најбољи облик за испоруку у жељени систем органа, као што су таблете или аеросол. Након опсежног тестирања, које може да потраје и до шест година, нови лек је спреман за маркетинг и продају.[38]

Шири контексти

уреди

Фармакологија се може проучавати у односу на шири контекст од физиологије појединаца. На пример, фармакоепидемиологија се тиче варијација ефеката лекова у или између популација, она је мост између клиничке фармакологије и епидемиологије.[39][40] Фармакоенвиронментологија или фармакологија животне средине је проучавање ефеката коришћених фармацеутских производа и производа за личну негу (PPCP) на животну средину након њиховог елиминације из организма.[41] Људско здравље и екологија су блиско повезани тако да фармакологија животне средине проучава утицај лекова и фармацеутских производа и производа за личну негу на животну средину.[42]

Лекови такође могу имати етнокултуролошки значај, тако да етнофармакологија проучава етничке и културне аспекте фармакологије.[43]

Поља у настајању

уреди

Фотофармакологија је приступ у настајању у медицини у коме се лекови активирају и деактивирају светлошћу. Енергија светлости се користи за промену облика и хемијских својстава лека, што резултира различитом биолошком активношћу.[44] Ово се ради како би се на крају постигла контрола када и где су лекови активни на реверзибилан начин, како би се спречили нежељени ефекти и загађење животнe срединe лековима.[45][46]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Vallance P, Smart TG (јануар 2006). „The future of pharmacology”. British Journal of Pharmacology. 147 Suppl 1 (S1): S304—7. PMC 1760753  . PMID 16402118. doi:10.1038/sj.bjp.0706454. 
  2. ^ Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11. изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0071422803. 
  3. ^ Lide David R., ур. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0487-3. 
  4. ^ Susan Budavari, ур. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th изд.). Merck Publishing. ISBN 0911910131. 
  5. ^ David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV изд.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. 
  6. ^ „Pharmacy (n.)”. Online Etymology Dictionary. 
  7. ^ „Pharmacology”. Online Etymology Dictionary. 
  8. ^ Takács-Novák, K.; Avdeef, A. (август 1996). „Interlaboratory study of log P determination by shake-flask and potentiometric methods”. Journal of Pharmaceutical and Biomedical Analysis. 14 (11): 1405—13. PMID 8877846. doi:10.1016/0731-7085(96)01773-6. 
  9. ^ Kritikos PG, Papadaki SP (1. 1. 1967). „The early history of the poppy and opium”. Journal of the Archaeological Society of Athens. 
  10. ^ Luch A, ур. (2009). Molecular, clinical and environmental toxicology. Springer. стр. 20. ISBN 978-3-7643-8335-0. 
  11. ^ Sertürner, Friedrich (1805). „Untitled letter to the editor”. Journal der Pharmacie für Aerzte, Apotheker und Chemisten (Journal of Pharmacy for Physicians, Apothecaries, and Chemists). 13: 229—243. Архивирано из оригинала 17. 8. 2016. г. ; see especially "III. Säure im Opium" (acid in opium), pp. 234–235, and "I. Nachtrag zur Charakteristik der Säure im Opium" (Addendum on the characteristics of the acid in opium), pp. 236–241.
  12. ^ Brater DC, Daly WJ (мај 2000). „Clinical pharmacology in the Middle Ages: principles that presage the 21st century”. Clinical Pharmacology and Therapeutics. 67 (5): 447—50. PMID 10824622. S2CID 45980791. doi:10.1067/mcp.2000.106465. 
  13. ^ Hollinger, Mannfred A. (2003). Introduction to pharmacology. CRC Press. стр. 4. ISBN 0-415-28033-8. 
  14. ^ а б Rang HP (јануар 2006). „The receptor concept: pharmacology's big idea”. British Journal of Pharmacology. 147 Suppl 1 (S1): S9—16. PMC 1760743  . PMID 16402126. doi:10.1038/sj.bjp.0706457. 
  15. ^ Maehle AH, Prüll CR, Halliwell RF (август 2002). „The emergence of the drug receptor theory”. Nature Reviews. Drug Discovery. 1 (8): 637—41. PMID 12402503. S2CID 205479063. doi:10.1038/nrd875. 
  16. ^ Rang HP, Dale MM, Ritter JM, Flower RJ (2007). Pharmacology. China: Elsevier. ISBN 978-0-443-06911-6. 
  17. ^ Masood N. Khan; John W. Findlay, ур. (2009). Ligand-binding assays development, validation, and implementation in the drug development arena. Hoboken, N.J.: John Wiley & Sons. ISBN 978-0470541494. 
  18. ^ „Psychopharmacology | Psychology Today International”. www.psychologytoday.com. Приступљено 2020-07-23. 
  19. ^ „What is Psychopharmacology”. ascpp.org. Приступљено 2020-07-23. 
  20. ^ а б Kaddurah-Daouk R, Kristal BS, Weinshilboum RM (2008). „Metabolomics: a global biochemical approach to drug response and disease”. Annual Review of Pharmacology and Toxicology. 48: 653—83. PMID 18184107. doi:10.1146/annurev.pharmtox.48.113006.094715. 
  21. ^ а б Kaddurah-Daouk R, Weinshilboum RM (фебруар 2014). „Pharmacometabolomics: implications for clinical pharmacology and systems pharmacology”. Clinical Pharmacology and Therapeutics. 95 (2): 154—67. PMID 24193171. S2CID 22649568. doi:10.1038/clpt.2013.217. 
  22. ^ Rizkallah MR, Saad R, Aziz RK (септембар 2010). „The Human Microbiome Project, personalized medicine and the birth of pharmacomicrobiomics.”. Current Pharmacogenomics and Personalized Medicine. 8 (3): 182—93. doi:10.2174/187569210792246326. 
  23. ^ Gomez A, Ingelman-Sundberg M (април 2009). „Pharmacoepigenetics: its role in interindividual differences in drug response”. Clinical Pharmacology and Therapeutics. 85 (4): 426—30. PMID 19242404. S2CID 39131071. doi:10.1038/clpt.2009.2. 
  24. ^ „What is Clinical Pharmacology?”. ascpt.org. Приступљено 31. 10. 2021. 
  25. ^ „Posology, Factors Influencing Dose, Calculation of Doses”. pharmamad.com. 23. 1. 2019. Архивирано из оригинала 31. 10. 2021. г. Приступљено 31. 10. 2021. 
  26. ^ а б „The Science of Pharmacology & Toxicology”. Faculty of Medicine, University of Toronto. Приступљено 16. 7. 2019. 
  27. ^ а б „Drug Development”. sciencedirect.com. 2013. Приступљено 31. 10. 2021. 
  28. ^ Madsen, Ulf; Krogsgaard-Larsen, Povl; Liljefors, Tommy V (2002). Textbook of Drug Design and Discovery. Washington, DC: Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-28288-8. 
  29. ^ „Introduction to Drug Design” (PDF). Приступљено 31. 10. 2021. 
  30. ^ Mueller C, Schur C, O'Connell J (октобар 1997). „Prescription drug spending: the impact of age and chronic disease status”. American Journal of Public Health. 87 (10): 1626—9. PMC 1381124  . PMID 9357343. doi:10.2105/ajph.87.10.1626. 
  31. ^ Arnold RJ, Ekins S (2010). „Time for cooperation in health economics among the modelling community”. PharmacoEconomics. 28 (8): 609—13. PMID 20513161. S2CID 23088517. doi:10.2165/11537580-000000000-00000. 
  32. ^ „Pharmacoeconomics - an overview”. sciencedirect.com. Приступљено 31. 10. 2021. 
  33. ^ Reklaitis GV, Khinast J, Muzzio F (новембар 2010). „Pharmaceutical engineering science—New approaches to pharmaceutical development and manufacturing”. Chemical Engineering Science. 65 (21): iv—vii. doi:10.1016/j.ces.2010.08.041. 
  34. ^ Hite, Mark (2016-06-25). „Safety Pharmacology Approaches”. International Journal of Toxicology (на језику: енглески). 16: 23—32. S2CID 71986376. doi:10.1080/109158197227332. 
  35. ^ „National Formulary”. MedicineNet. Архивирано из оригинала 04. 04. 2019. г. Приступљено 2015-12-11. 
  36. ^ „European Pharmacopoeia (Ph. Eur.) – Background & Mission”. www.EDQM.eu. European Directorate for the Quality of Medicines & HealthCare (EDQM). Архивирано из оригинала 24. 05. 2017. г. Приступљено 8. 11. 2016. 
  37. ^ Smith J, Stein V (април 2009). „SPORCalc: A development of a database analysis that provides putative metabolic enzyme reactions for ligand-based drug design”. Computational Biology and Chemistry. 33 (2): 149—59. PMID 19157988. doi:10.1016/j.compbiolchem.2008.11.002. 
  38. ^ а б Newton, David; Thorpe, Alasdair; Otter, Chris (2004). Revise A2 Chemistry. Heinemann Educational Publishers. стр. 1. ISBN 0-435-58347-6. 
  39. ^ Ritter, James (2020). Rang and Dale's pharmacology. Flower, R. J. (Rod J.), 1945-, Henderson, Graeme,, Loke, Yoon Kong,, MacEwan, David J.,, Rang, H. P. (Ninth изд.). Edinburgh. ISBN 978-0-7020-8060-9. OCLC 1081403059. 
  40. ^ Textbook of pharmacoepidemiology. Strom, Brian L., Kimmel, Stephen E., Hennessy, Sean. (Second изд.). Chichester, West Sussex, UK: Wiley Blackwell. 2013. стр. 21–23. ISBN 978-1-118-34484-2. OCLC 826123173. 
  41. ^ Rahman SZ, Khan RA, Gupta V, Uddin M (јул 2007). „Pharmacoenvironmentology--a component of pharmacovigilance”. Environmental Health. 6 (1): 20. PMC 1947975  . PMID 17650313. doi:10.1186/1476-069X-6-20. 
  42. ^ Jena, Monalisa; Mishra, Archana; Maiti, Rituparna (2019-03-26). „Environmental pharmacology: source, impact and solution”. Reviews on Environmental Health. 34 (1): 69—79. ISSN 2191-0308. PMID 30854834. S2CID 73725468. doi:10.1515/reveh-2018-0049. 
  43. ^ „International Society for Ethnopharmacology”. International Society for Ethnopharmacology (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-04. 
  44. ^ Ricart-Ortega M, Font J, Llebaria A (мај 2019). „GPCR photopharmacology”. Molecular and Cellular Endocrinology. 488: 36—51. PMID 30862498. S2CID 76664855. doi:10.1016/j.mce.2019.03.003. hdl:10261/201805  . 
  45. ^ Velema WA, Szymanski W, Feringa BL (фебруар 2014). „Photopharmacology: beyond proof of principle” (PDF). Journal of the American Chemical Society. 136 (6): 2178—91. PMID 24456115. doi:10.1021/ja413063e. hdl:11370/d6714f52-c2c8-4e48-b345-238e98bcc776  . 
  46. ^ Broichhagen J, Frank JA, Trauner D (јул 2015). „A roadmap to success in photopharmacology”. Accounts of Chemical Research. 48 (7): 1947—60. PMID 26103428. doi:10.1021/acs.accounts.5b00129. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
 
Фармакологија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Фармакологија&oldid=27932411”