Турци у Републици Српској
Турци у Републици Српској (тур. Sırp Cumhuriyeti Türkler) су грађани турског поријекла, који живе и раде на територији Републике Српске. Турска национална мањина је најмалобројнија мањинска заједница у Републици Српској. Присуство Турака на овим просторима је присутно од периода пада средњовијековних српских земаља Краљевине Босне и Војводства од Светог Саве. Након два српска устанка, велики број Турака је са територије тадашње Србије пресељен на територију Босне, која је и даље била дио Отоманске империје.
  | |
| Укупна популација | |
|---|---|
| 8 (2013) | |
| Региони са значајном популацијом | |
| Дервента | 4(2013) |
| Језици | |
| Српски језик Турски језик (7)[а] | |
| Религија | |
| Ислам Исламска заједница у Босни и Херцеговини | |
| Сродне етничке групе | |
| Бошњаци Албанци | |
Туци су једна од седамнаест службених националних мањина у Републици Српској, а њихове интересе заступају представници и делегати у Вијећу народа Републике Српске, Савјету националних мањина и Савезу националних мањина. Делегати из Вијећа народа се распоређују у радна тијела, Савјет националних мањина бира предсједника, потпредсједника и секретара, док Савез националних мањина бира предсједника, потпредсједника и Координационо тијело, које 2016. године замјењује Управни одбор. Турци нису учествовали у оснивању Савеза националних мањина, а до сада нису имали делегате у сазивима Вијећа народа, Савеза националних мањина и Савјета националних мањина.
Историјат
уредиПрви Турци у значајнијем броју долазе на просторе данашње Републике Српске почетком 15. вијека, прво као трговци, а потом као освајачи. Након што је Османско царство окупирало српску Краљевину Босну 1463. године и Војводство Светог Саве 1483. године, на овим просторима почиње отомански историјски период који карактерише економска, политичка, административна и војна присаједињеност турској империји.[1]
Послије наглог погорсања односа измедју кнезевске владе и Портиних гарнизона у градовима у 1861. години, Србија је успјела да се с Високом Портом договори о томе да муслиманско становниство које је боравило по градовима у Србији напусти одмах своје домове. Порта је одлуцила да ове "султанове мусафире", како их је босански валија називао, односно мухаџире, како их је правилније домаће становништво називало, насели у Босанском ејалету. Истовремено су образоване двије поткомисије, османска и српска, да процијене вриједност њихових непокретних добара које је Србија требало да исплати Турској.
Још од половине 1862. године, мухаџири су почели неорганизовано и у већим групама прелазити преко Дрине у Босну. Тих дана босанске власти су им одредиле привремени смјештај углавном у зворничком кајмакамлуку. Аустријски генерални конзул барон Стјепан Јовановиц је 6. фебруара 1863. године извијестио министра Рехберга да је највриједнија ствар овог времена било управо збрињавање и насељавање муслиманских породица које су у Босну дошле из Србије. Оне су привремено смјештене по приватним кућама. Власти су им давале новчану помоћ из државне касе. Чим је добио дозволу из Цариграда да у Босни може стално населити бивше становнике Ужица и Сокола, босански валија је изјавио да би било добро да се они размјесте у Бијељини, Зворник и Сарајеву.[2]
Повлачењем Отоманске империје са ових простора, односно потпадањем под аустро-угарску власт драстично се смањује и број домаћих припадника турске народности на просторима Српске, док бива досељен велики број припадника турске народности из Србије.[1]
Након формирања Краљевине СХС, 1921. године проведен је први попис становништва. Судећи према доступним подацима, а на основу евидентираног матерњег језика пописаних, само је мали број, односно 231 припадник, био евидентиран у Босни и Херцеговини.[3]
Турски културни утицај на просторима Републике Српске је готово немјерљив и кроз неколико вијекова интензивног трајања постао је снажно испреплетен с локалним аутохтоним културама. Одређен број културних богатстава у Републици Српској настао у периоду од 15. до касног 19. вијека снажно је обиљежен отоманским или турским утицајем.[4]
Религија
уредиТурци у Републици Српској, као и већина њихових сународника, у матичној земљи, као и широм свијета су исламске вјероисповијести.[5]
Отомански вјерски објекти
уреди-
Атик џамија у Фочи -
Атик џамија у Бијељини -
Бијела џамија у Сребреници -
Султан Селимова џамија у Кнежини -
Азизија џамија у Костајници -
Ферхадија џамија у Бањој Луци
Култура
уредиУзевши у обзир неколико вијекова турске управе на овим просторима, култура обичаји и традиција коју су Турци донијели и успоставили је и данас опште пристутна, како код свог народа, тако и у култури осталих народа који живе у Републици Српској.
Удружења
уредиУ Републици Српској, не постоји ни једно удружење, које окупља припаднике турског народа.[6]
Распрострањеност
уредиПо попису становништва 2013. у Босни и Херцеговини, а према подацима које је издао Републички завод за статистику, и који су једини валидни за Републику Српску, у Републици Српској је живјело 8 Турака.[7] Турци настањују сљедеће општине и градове:
| Турци, по општинама и градовима, према попису становништва 2013. у Републици Српској | ||||||
| јединица локалне самоуправе | укупно | |||||
| укупно | 8 | |||||
| Бијељина | 1 | |||||
| Брчко [б] | 3 | |||||
| Дервента | 4 | |||||
| Костајница | 1 | |||||
| Петрово | 1 | |||||
| Теслић | 1 | |||||
Значајне личности
уредиВиди још
уредиНапомене
уреди- ^ Број становника Републике Српске којима је Турски језик, матерњи језик.
- ^ Брчко Дистрикт, службено Брчко Дистрикт Босне и Херцеговине, јединица је локалне самоуправе под суверенитетом Босне и Херцеговине, која је формално под заједничком управом Републике Српске и Федерације БиХ.
Референце
уреди- ^ а б Извјештај 2015, стр. 137.
- ^ Банџовић 2001.
- ^ Извјештај 2015, стр. 138.
- ^ Извјештај 2015, стр. 141.
- ^ Извјештај 2015, стр. 145.
- ^ Извјештај 2015, стр. 143.
- ^ „Резултати Пописа 2013, Етничка/национална припадност, вјероисповијест, матерњи језик”. Републички завод за статистику. Приступљено 22. 3. 2017.
- ^ „Унапрјеђење привредне сарадње Српске и Турске”. Привредна комора Републике Српске. Архивирано из оригинала 22. 01. 2021. г. Приступљено 17. 1. 2021.
Литература
уреди- Савез националних мањина Републике Српске (2016). „Ријеч националних мањина”. 1: 68.
- Савез националних мањина Републике Српске (2017). „Ријеч националних мањина”. 2: 67.
- Савез националних мањина Републике Српске (2018). „Ријеч националних мањина”. 3: 106.
- Савез националних мањина Републике Српске (2019). „Ријеч националних мањина”. 4: 112.
- Општина Прњавор (2019). „Билтен Мала Европа”. Украјинци. 1: 25.
- Вијеће националних мањина БиХ (2015). „Националне мањине у БиХ”. Извјештај.
- Сафет, Банџовић (2001). „Исељавање муслиманског становништва из Кнежевине Србије у Босански вилајет (1862-1867)”. Знакови времена. 12.