Википедија

Туркијски народи

Скупина етничких група
(преусмерено са Туркијци)
„Турски народи” преусмерава овде. Не поистовећивати са Турски народ.

Туркијски народи (турски народи или турскотатарски народи[1]), или само Туркијци (Турци или Туркотатари), народи су који говоре језицима туркијске гране, алтајске породице језика.[2] Историјски и језички се повезују са народима које су Кинези називали Ту-чих (T'u-chüeh), а чије се царство у 6. веку простирало од Монголије и северних граница Кине до Црног мора.

Државе и места где су туркијски језици службени
Туркменка
Кримски Татари

Туркијске народе данас великим делом повезује ислам, искључујући из тога поједине туркијске народе као сибирске Јакуте, Чуваше у подручју Волге, Гагаузе у Молдавији, итд. Туркијске народе географски данас деле на две главне гране, западне и источне. Западне Туркијце представљају народи југоисточне Европе и подручја југозападне Азије, у Анадолији и северозападном Ирану. Источна група Туркијаца насељена је у средњој Азији, Казахстану и Ујгурском аутономном региону.

Историја

уреди

О самом пореклу Туркијаца мало је познато. Кинески документи из 6. века спомињу царство Ту-чих које се састојало из два дела, а дели су их на северне и западне Туркијце. У 7. веку царство подпада под власт династије Танг, али су се северни Туркијци ослободили Кинеза и очували самосталност до 744. године. Најстарији туркијски записи (орхон) из 8. века описује ово царство као конфедерацију туркијских племена, и то Огузе; Ујгуре дуж Селенге у садашњој Монголији; Киргизе дуж Јенисеја у централној Русији. Огузи су мигрирали на запад, у Иран и Авганистан. У Ирану су огуска племена позната као Селџуци, који у касном 11. веку стварају своје царство које се простире од Аму Дарје до Персијског залива и Инда а на западу до Медитерана. Године 1071. селџучки султан Алп Арслан је потукао византијске снаге у бици код Манзикерта, и ослободио је тако пролаз за неколико милиона Огуза у Анатолију. Ту се ускоро један од племенских главешина осамостаљује и оснива у раном 14. веку Османско царство, његово име је било Осман. Туркијци који су населили Анатолију, и касније се раширили и на Балкан, су постали познати по Осману, под именом Османлије. Данас ове Османлије, као осниваче турске државе, називамо именом Турци.

На Далеком истоку, у централној Азији, Ујгури су истерани из Монголије. Пре се ту водила борба међу туркијским племенима, за контролу над Монголијом. Ујгури се тада у 9. веку населили у садашњи Синкјанг у северозападној Кини. Део Ујгура је отишао на запад у садашњи Узбекистан и тамо се населили. Данас су познати као Узбеци.

Монголска освајања која почињу у раном 13. веку, проузроковало су низ покрета туркијских народа што се наставило у неколико векова. Кипчаци из области Иртиш полазе на југозапад кроз Казахстан и настањују се у садашњој југозападној Русији. Монголски најезда их је уништила, а пао је и последњи остатак некад моћног Селџучког царства на тлу Ирана. Са смрћу Џингис Кана 1227. године његово царство се поделило, што је резултовало процесом исламизације и туркификације Монгола изван монголског подручја. Њихов утицај слаби, а расте моћ Туркијаца у централној Азији. Један од туркијских вођа, Тимур, био је способан да у касном 14. веку прошири своју власт преко већине југозападне Азије. Тек у 15. веку, руска експанзија према Каспијском језеру је отерала Туркијце источно, у садашњи Казахстан. Данас их познајемо као Казахе.

Због процеса миграција, освајања, мешовитих бракова и асимилације, многи су туркијски народи садашње централне и југозападне Азије мешаног поријекла. Након Руске револуције 1917. године, туркијски народи почињу стварати зачетке будућих националних заједница као што су Казахстан, Узбекистан, Киргизија и Туркменија.

Туркијски народи данас

уреди
 
 
Казаси

Најбројнији туркијски народи после Турака из Турске су Узбеци, данас настањени у Узбекистану и Авганистану. Њихово име дошло је по Ез бегу, највећем кану Златне хорде. Друга велика група су Казаси, који су настали од Кипчака, дела Златне хорде. Већина живи у Казахстану, а има их и у Синкјангу и Гансуу у Кини. Киргизи, пореклом са обале Јенисеја, живе у Киргизији, има их и у Авганистану и западној Кини. Туркмени или Туркомани су до 1924. били номадска племена без државног јединства. Данас живе у Туркменистану, а такође их има и у Авганистану, Ираку, Сирији и Турској. Азери су из Азербејџана и Ирана, пореклом су од Огуза. Каракалпаци, сродни Казасима, живе у Узбекистану. Татари су подељени на читав низ локалних група, а државно између Русије и Украјине. Пореклом су од Кипчака, а имају могуће и прабугарског елемента. Башкири су расејани преко целе источне европске Русије, данас имају властиту републику у Русији. Језик им је чисто туркијски. Карачајци, Балкари и Кумици са Кавказа су непознатог порекла. Јакути из Сахе су непознатог порекла, али су због језика сврстани у Туркијце. Ујгури су најбројнији народ у Синкјангу, али их има и у средњоазијским републикама.

Основна подела

уреди
 
 
Киргизи

Туркијски народи су подељени на 4 главне гране:

  • Североисточна грана
  • Северозападна грана (Кипчаци)
  • Југоисточна грана (Карлуци)
  • Југозападна грана (Огузи)
  1. Афшари (Afshars).- најраштрканија група Туркијаца у Ирану, има их око 100.000, по језику су сродни Азерима. Живе на обалама језера Урмија код Занџана; дуж границе Курдистана; јужно од Кермана и у Хорасану. Немају никаквог политичког јединства, ипак сви се називају именом Афшари и разликују своје поједине групе од осталих Туркијаца или не-Туркијаца.
  2. Алтајци (Ojroti). Русија, живе на планинама Алтај и Алатау, и подељени су у неколико племена: Алтај-кижи, Телеути, Теленгити, Тубалари, Кумандинци и Челканци.
  3. Ајну (Ainu, Abdal).- Кина. 5.000. Не смеју се мешати с народом Аину са острва Сахалин и Хокаидо.
  4. Азери (Азербејџанци, Азербајџанци).- Азербејџан, Иран (шијити).
  5. Балкари (Balkars). Русија. Огранак су Карачајаца. Живе у Кабардино-Балкарији са језички несродним Кабардинцима. 1944. су депортовани у Сибир због колаборације са нацистима. 1957. се враћају назад. У 15. веку они и Кабардинци су примили ислам од Кримских Татара и Отоманских Турака.
  6. Башкири (Baškorti; Bashkirs), у Башкортостану, Русија.
  7. Чагатајци.- Туркменија
  8. Чулимски Татари. Русија
  9. Чуваши.- Говоре језиком који припада посебној грани туркијских језика, верује се да потичу од Прабугара. Живе у Чувашкој Републици, Русија
  10. Долгани. Русија
  11. Гагаузи.- Молдова (153.000; 1989.), Украјина, Румунија, Бугарска.
  12. Хакаси (Абакански Татари; Khakass).- Русија, у Аутономној области Хакасији. Племена: Сагајци, Бељтири, Кизиљци.
  13. Хорасански Турци (Khorasan Turks). Иран.
  14. Илсавани или Шахсевени (Shahsavan, Shahseven). Заједничко име за око 50 племена у Источном Азербејџану, Иран. Има их око 100.000, сточари су и номади. Лети воде стоку на испашу по високим падинама Сабалана, док се зими спуштају на Даст-е Могхан, код реке Арас, која чини границу између Русије и Ирана.
  15. Јакути. Русија. Настали мешање локалних и туркијских племена
  16. Јуруци.- Балкан (Северна Македонија), Турска.
  17. Каџари. Чине малу турску енклаву међу Мазандеранима у Ирану. Тек нешто их је стално-насељених, остали су номадски сточари.
  18. Карачајци. Русија, у Карачајево-Черкешкој Републици. Муслимани су. Као и Балкарци били су депортовани у централну Азију током Другог светског рата.
  19. Каракалпаци. Узбекистан.
  20. Карагаси (Тофалари, Сајански Самоједи).- Турцизирани Самоједи, Русија.
  21. Караји (Караими) - туркофонски кримски караимски Јевреји, има их на Криму и у Литванији.
  22. Карапахи (Karapakhs, (? Карапапак, Karapapaks)). Мање туркијско племе настањено у Ирану у Кхорасану и дуж јужне обале језера Урмија.
  23. Кашкајци (Qashqais).- Иран, конфедерација од неколико (већином шијитских) племена Туркијаца у провинцији Фарси; 250.000. Од 1960. многи су насељени по селима и градовима.
  24. Казаси. Казахстан. Они су настали одвајањем од Узбека. Садашњи Казаси формирали су се средином 15. века. Први вођа био им је кан Касим (владао у периоду од 1511-1523), који је ујединио казашка племена.
  25. Халаџи.- Иран, 17.000
  26. Киргизи. Киргистан; 3.000 у Авганистану (на Памиру), већина је 1978. побегла у Пакистан након што су совјетске и авганистанске трупе упале у Уакхан. Живе у јуртама.
  27. Кримски Татари.
  28. Кумици.- северни Дагестан, Русија. Потомци средњоазијских Кипчака.
  29. Ногајци. Русија. Црни и Бијели. Живе у степама Дагестана (једна група) и друга у Ставропољском крају. Говоре различите језике.
  30. Салари.- Кина.
  31. Шорци.- Русија.
  32. Татари. У Татарстану (3,8 милиона), Русија. Језик припада групи Кипчак. Састоје се од више великих група расипаних по Русији и Украјини.
  33. Турци.- Турска.
  34. Турки.- Кина. Огранак Гагауза. 30 домаћинстава.
  35. Туркмени (Туркомани). Туркменија; у Авганистану живи 12 племена, 200.000 (1990). У Ирану живе у крају званом Туркоман Сахра, 250.000 (1986).- Они су пореклом од средњовековних Огуза чија је прадомовина била у Монголији и око језера Бајкал, били су конфедерација позната као Девет Огуза. Од 10. века они се већ налазе у Казахстану северно од Аралског језера. Име им се први пут помиње у изворима из 10. века. Клански вођа Сеџук оснива династију и царство које носи његово име а срж му чине они елементи Огуза који су мигрирали на југ у Авганистан и Иран. Средиште царства било је у Ирану. Отуда се делови Огуза шире у садашњи Азербејџан и Анатолију.
  36. Тувинци или Тува. Русија, 314.000 (1995), у Туви.
  37. Ујгури. Жути (западни), источни.
  38. Уруми.- Украјина.
  39. Узбеци. Авганистан, 1,3 милиона; Узбекистан, Таџикстан, Туркменистан и мања група у Ирану (Корасан), у суседству племена Карапаха.

Мапе распрострањености туркијских народа

уреди

Референце

уреди
  1. ^ др Слободан Зечевић. Гласник Етнографског музеја у Београду књ. 36: Bulletin du Musée Ethnographique de Belgrade. Етнографски музеј у Београду. стр. 22. ISSN 0350-0322. 
  2. ^ Turkic people, Encyclopædia Britannica, Online Academic Edition, 2010

Литература

уреди
  • Carter Vaughn Findley (2005). The Turks in World History. Oxford Press. ISBN 978-0-19-517726-8. 
  • Peter B. Golden (1992). An Introduction to the History of the Turkic Peoples: Ethnogenesis and State-Formation in Medieval and Early Modern Eurasia and the Middle East. Wiesbaden. ISBN 978-3-447-03274-2. 
  • Dschalal Mamadow & Vougar Aslanow: Turan. Geheimnisvolles Reich der Turkvölker. In: Wostok, Informationen aus dem Osten für den Westen. Berlin. Heft 2/2003, S. 75–77; Abstract: [1]
  • Josef Matuz (1996). Das Osmanische Reich – Grundlinien seiner Geschichte. ISBN 978-3-89678-010-2. . Darmstadt
  • K. Heinrich Menges (1968). The Turkic Language and People. Wiesbaden. 
  • Colin Renfrew: World linguistic diversity. Scientific American 270(1), 1994, S. 118
  • Colin Renfrew: Archaeology and language: the puzzle of Indoeuropean origins. Jonathan Cape, London 1987, S. 131–133
  • Wolfgang E. Scharlipp (1992). Die frühen Türken in Zentralasien. Eine Einführung in ihre Geschichte und Kultur. Darmstadt. ISBN 978-3-534-11689-8. 
  • Udo Steinbach (2003). Geschichte der Türkei. München. ISBN 978-3-406-44743-3. 
  • Bert Fragner / Andreas Kappeler (Hg.): Zentralasien. 13. Bis 20. Jahrhundert. Geschichte und Gesellschaft. Wien 2006. Mehrbändiges Werk Philologiae Turcicae Fundamenta S.34:
  • Jean Deny, ур. (1959). Philologiae Turcicae Fundamenta. I (Sprachen der Türkvölker). Wiesbaden. 
  • Philologiae Turcicae Fundamenta Band II (Literaturen der Türkvölker), hrsg. Louis Bazin et al., Wiesbaden. 1964.
  • Philologiae Turcicae Fundamenta Band III (Geschichte der Türkvölker): Hans Robert Roemer, Wolfgang-Ekkehard Scharlipp History of the Turkic Peoples in the Pre-Islamic Period, Berlin. 2000. ISBN 978-3-87997-283-8.

Спољашње везе

уреди
 
Туркијски народи на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Туркијски_народи&oldid=28576370”