Тонски акценат

Тонски акценат је лингвистички појам који подразумева ограничене тонске системе који помоћу варијације висине гласа наглашавају слог у оквиру речи. Место овог тона или начин на који је изговорен може дати различит смисао међусобно сличним речима.

Језици

Овај израз се користи за описивање скандинавских, српског, хрватског, старогрчког, јапанског језика, неких дијалеката корејског и шангајског језика. Тонски акценат се често представља као посреднички између тона и нагласка, али то није концепт који је потребан за описивање било којег језика.

Мисли се да праиндоевропски језик има састав тонског акцента који је сачуван у старогрчком и ведик санскритском језику, где се касније променило у наглашени акценат . У другим индоевропским језицима, као што су шведски, норвешки, литвански, српски и хрватски језик, нови састав тонског акцента се развио у оне који су неповезани са индоевропским прајезиком. Састав литванског, српског и хрватског језика може да произлази из једне иновације у старословенском језику.

Српски језик

Српски језик има четири врсте акцента: краткоузлазни, дугоузлазни, краткосилазни и дугосилазни.