Тихомил (српски велики жупан)
Тихомил (лат. Tycomil) је личност из Летописа попа Дукљанина, о коме нема помена у другим историјским изворима. Према поменутом Летопису, био је савременик Часлава, познатог српског владара из прве половини 10. века. Као истакнути ратник, постао је жупан Дрине и зет неименованог бана Рашке. Након смрти Часлава, а потом и самог бана, Тихомил је постао нови владар у Рашкој области, узевши тим поводом нову титулу великог жупана. Услед позне природе Летописа и недостатка потврде у другим изворима, у историографији постоје различита мишљења о историчности Тихомила и веродостојности казивања о поменутим збивањима.[1][2][3]
.png)
Име
уредиРукописне верзије и издања Летописа попа Дукљанина бележе његово име у облицима: Tycomil, Tychomil, Ticomil, Tichomil, Tehomil, Techomilus.[4][5] Иако поменути облици изричито сведоче да је његово име гласило Тихомил, што је прихваћено у историографији, поједини истраживачи су у својим радовима употребљавали и облик Тихомир, који нема потврду у изворима.[6]
Казивање у Летопису
уредиУ Летопису се каже да је Тихомил у младости живео у пределу званом Срага, као син неименованог свештеника из села званог Рабика. Служио је као пастир код извесног кнеза Будиислава. Тихомил је био снажан и вешт као ловац, па се истакао у кнежевој служби. Када је лову случајно убио кнежевог пса, уплашио се кнежеве срџбе, те се дао у бекство, ступивши у војну службу.[7]
Летопис даље саопштава да је за време владавине Часлава, средином 10. века, дошло до рата између Срба и Мађара, а војске су се среле код места званог Цвилин на обали реке Дрине. Мађари су били поражени, а њиховог војводу Киша убио је управо Тихомил. Због тог јунаштва, Часлав је поставио Тихомила за жупана у области Дрине, давши му за жену кћер бана Рашке.[7][8]
Летопис такође саопштава да је удовица војводе Киша тражила од мађарског владара да јој додели војску ради освете. Мађари су потом изненадили Србе у области Срема, где су ухватили и погубили Часлава и његове рођаке. Након погибије Часлава, власт у српским земљама преузели су обласни банови, а међу њима и Тихомилов таст, који је био бан Рашке. Након смрти таста, власт у тој области је наследио Тихомил, али не као бан, већ је узео нову титулу великог жупана.[7][9]
Летопис даље казује о Тихомиловим наследницима као великим жупанима, међу којима се помиње и Љутомир.[10]
Претпоставке
уредиПоменути подаци о Тихомилу из Летописа попа Дукљанина различито су вредновани у историографији. Пошто је Часлав био стварна историјска личност,[11][12] сматра се да приказ општих политичких прилика и војних сукоба са Мађарима има извесну веродостојност, пошто није у раскораку са тадашњим историјским околностима. Међутим, када је реч о самом Тихомилу, општа сагласност не постоји, пошто га неки историчари сматрају стварном историјском личношћу, док други изражавају опрез поводом анегдотске и поетске природе казивања у самом Летопису.[13][14] Историчари који поклањају поверење подацима из Летописа смештају владавину Тихомила на почетак друге половине 10. века, непосредно по смрти Часлава, након чега би уследила владавина Тихомиловог сродника Љутомира, а потом и владавина неименованог великог жупана који је према казивању Летописа побегао из Рашке пред византијском војском, у време цара Јована I Цимискија (969-976).[15]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Живковић 2006, стр. 57.
- ^ Кунчер 2009.
- ^ Живковић 2009.
- ^ Orbini 1601, стр. 214-216.
- ^ Mošin 1950, стр. 64.
- ^ Хаџијахић 1969, стр. 397.
- ^ а б в Мијушковић 1988.
- ^ Живковић 2006, стр. 53, 56.
- ^ Живковић 2006, стр. 53-54, 57, 166.
- ^ Mošin 1950, стр. 71-72.
- ^ Ферјанчић 1959.
- ^ Moravcsik 1967.
- ^ Хаџијахић 1969, стр. 397-418.
- ^ Банашевић 1971, стр. 81, 84-88, 212.
- ^ Живковић 2006.
Извори и литература
уредиИзвори
уреди- Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга.
- Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
- Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska.
- Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia.
- Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга.
- Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
- Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.
Литература
уреди- Банашевић, Никола (1971). Летопис Попа Дукљанина и народна предања. Београд: Српска књижевна задруга.
- Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт.
- Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025). Београд: Историјски институт; Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2004). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт; Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век) (PDF). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Новаковић, Реља (1981). Где се налазила Србија од VII до XII века (историјско-географско разматрање): Проблеми и знања. Београд: Историјски институт.
- Stephenson, Paul (2003). The Legend of Basil the Bulgar-slayer. Cambridge University Press.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
- Хаџијахић, Мухамед (1969). „Тихомир из Кронике попа Дукљанина - хисторијска личност?”. Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине. 17 (1966-1967): 397—418.