Тиренско море
Тиренско море (итал. Mare Tirreno, фр. Mer Tyrrhénienne) део је Средоземног мора између Италије на североистоку , острва Корзике и Сардиније на западу и Сицилије на југу.[1] Највећа дужина овог мора је у правцу северозапад–југоисток и износи око 390 миља. Највећа ширина је у правцу исток–запад и износи око 350 миља. Тиренско море је један од најдубљих басена у Средоземном мору. Дно је у северном делу плиће. Највећа дубина је 3.758 m и налази се на око 25 миља југозападно од острва Понце (Ponza). Море је сиромашно острвима. Најзначајније острвске скупине су: Тоскански архипелаг (са највећим острвом Елбом), Понтинска острва, Липарска острва и Егадска острва. Око 35 миља северозападно од Палерма је усамљено острво Устика (Ustica).
| Тиренско море | |
|---|---|
 Карта Тиренског море | |
| Локација | Медитеранско море |
| Координате | 40° С; 12° И / 40° С; 12° И 40° С; 12° И / 40° С; 12° И |
| Земље басена | Италија, Француска |
| Површина | 275.000 km2 (106.200 sq mi) km2 |
| Прос. дубина | 2.000 m (6.562 ft) m |
| Макс. дубина | 3.785 m (12.418 ft) m |
| Водена површина на Викимедијиној остави | |
Клима је средоземна. Средња температура ваздуха лети је од 23°C до 25°C, зими око 13°C. Облачност је релативно мала, падавине умерене са максимумом од септембра до маја. У северном делу, од маја до августа, више од трећине свих ветрова су југозападног и западног смера, зими су чести југоисточни ветрови с кишом, док на југу преовлађују лети северозападни и североисточни, а зими јужни ветрови. Средња температура површине мора најнижа је у фебруару и варира од 11°C до 14°C, а највиша у августу, од 23°C до 26°C.
.jpg)
Морске струје су под упливом општег система струјања западног басена Средоземног мора. Преовлађујућа источна струја брзине 0,5 чворова тече уз северну обалу Сицилије и скреће на северозападу дуж Апенинског полуострва. Уз обалу Корзике нема изразите редовне струје, док у Бонифачовом пролазу источна струја може да досегне брзину до 2 чворова. Амплитуда морских мена је незнатна (0,3 m).
Сланост варира између 37‰ и 38‰ на површини, а до дубине од 1.500 m расте за око 0,75‰. Прозирност мора је у просеку 40–45 m. Рибарство је развијено; највише се лови плава риба и туњ. Главне поморске комуникације транзитног карактера су пролази који га спајају са Средоземним морем, а луке са међународним саобраћајем су Напуљ и Палермо. Поморске базе су у Напуљу, Палерму, Каљарију и Ла Мадалени. У Другом светском рату Тиренско море је било важно поморско ратиште у време заузимања Сицилије у јулу 1943, нарочито у савезничким десантним операцијама код Салерна у септембру 1943. и Анција у јануару 1944. Обале Тиренског мора на Апенинском полуострву су претежно ниске, песковите и претежно мочварне, са бројним плитким заливима; обала на Сицилији је доста стрма сем крајњег западног дела; обала дуж Сардиније и Корзике је, са малим изузецима, типичан пример ријаске обале. Граница Тиренског мора на југоистоку у Месинском теснацу је линија која спаја рт Пачи (Capo Paci) и рт Пелоро; граница мора на југозападу је спојница између рта Боео на Сицилији и рта Теулада на Сардинији; у Бонифачовом пролазу, спојница рта Теста на Сардинији и рта Фено (Cap de Feno) на Корзици и на северу граница Тиренског мора је линија која спаја рт Гросо (Cap Grosso) на Корзици, острво Тино, острво Палмарија и рт Сан Пјетро (Punta San Pietro).
Тиренско море је са Јонским морем повезано Месинским мореузом, а Корзиканским каналом са Лигурским морем и Ђеновским заливом.
Географија
уредиТиренско море је омеђено острвима Корзика и Сардинија (на западу), Италијанским полуострвом (регије Тоскана, Лација, Кампанија, Базиликата и Калабрија) на северу и истоку и острвом Сицилија (на југу).[2] Тиренско море такође укључује низ мањих острва као што су Капри, Елба, Искија и Устика.[3]
Максимална дубина мора је 3.785 m (12.418 ft).
Опсег
уредиМеђународна хидрографска организација дефинише границе Тиренског мора на следећи начин:[4]
- У Месинском мореузу: линија која спаја северни крај рта Паци (15°42′Е) са источним крајњим делом острва Сицилије, рт Пелоро (38°16′N).
- На југозападу: линија која иде од рта Лилибео (западни крај Сицилије) до јужног краја рта Теулада (8°38′Е) на Сардинији.
- У мореузу Бонифацио: линија која спаја западни крај рта Теста (41°14′N) на Сардинији са југозападним крајњим делом рта Фено (41°23′N) на Корзици.
- На северу: линија која спаја рт Корз (Рт Гросо, 9°23′E) на Корзици, са острвом Тинето (44° 01′ N 9° 51′ E / 44.017° С; 9.850° И) и одатле преко острва Тино и Палмарија до тачке Сан Пјетро (44° 03′ N 9° 50′ E / 44.050° С; 9.833° И) на обали Италије.
Излази
уредиПостоје четири излаза из Тиренског мора (од севера ка југу):
| Излаз | Локација | Ширина | Повезано море |
|---|---|---|---|
| Канал Корзика | између Тоскане и Корзике 42° 50′ N 9° 45′ E / 42.833° С; 9.750° И | око 80 km (50 mi) | Лигурско море |
| Бонифациов мореуз | између Корзике и Сардиније | 11 km (6,8 mi) | Средоземно море (право) |
| без имена | између Сардиније и Сицилије | око 290 km (180 mi) | Средоземно море (право) |
| Месински мореуз | између Сицилије и Калабрије на врху Италије | 3 km (1,9 mi) | Јонско море |
Сливови
уредиТиренски басен је подељен на два басена (или равнице), равницу Вавилов и равницу Марсили. Раздвојени су подморским гребеном познатим као Иселски мост, по Артуру Иселу.[5]
Геологија
уредиТиренско море је залучни басен који је настао услед повлачења калабријске плоче ка југоистоку током неогена.[5] Епизоде брзог и спорог повлачења ровова формирале су најпре Вавилов, а затим Марсилијев басен.[6] Подморски вулкани и активни вулкан планине Стромболи настали су зато што повлачење ровова ствара продужетак у главној плочи омогућавајући плашту да се подигне испод површине и делимично отопи. На магматизам овде утичу и течности које се ослобађају из плоче.
Име
уредиИме мора потиче од грчког имена за Етрурце, које први помиње Хесиод у 8. веку пре нове ере који их је описао као да живе у централној Италији заједно са Латинима.[7][8][9][10][11] Етрурци су живели дуж обале модерне Тоскане и северног Лација и називали су воду „Море Етрураца”.
Острва
уреди
Острва Тиренског мора укључују:
- Корзика
- Сардинија
- Сицилија
- Тоскански архипелаг
- Искија
- Процида
- Капри
- Устика
- Еолска острва[12] (укључујући Липаре и Стромболе)
- Понтинска острва укључујући Понцу
Галерија слика
уреди
Референце
уреди- ^ Longman, J.C. (2008). Longman Pronunciation Dictionary (3 изд.). Pearson Education ESL. ISBN 978-1405881173.
- ^ The Editors of Encyclopaedia Britannica. „Tyrrhenian Sea”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopedia Britannica. Cambridge University Press. Приступљено 18. 7. 2017.
- ^ „Tyrrhenian Sea - Map & Details”. World Atlas. Приступљено 18. 7. 2017.
- ^ Limits of Oceans and Seas (PDF). International Hydrographic Organization. 172 (3rd изд.). 1953. стр. 17. Bibcode:1953Natur.172R.484.. S2CID 36029611. doi:10.1038/172484b0. Приступљено 2. 5. 2020.
- ^ а б Sartori, Renzo (2003). „The Tyrrhenian back-arc basin and subduction of the Ionian lithosphere” (PDF). Episodes. University of Bologna. 26 (3): 217—221. doi:10.18814/epiiugs/2003/v26i3/011
. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 12. 2008. г.
- ^ Faccenna, Claudio; Funiciello, Francesca; Giardini, Domenico; Lucente, Pio (2001). „Episodic back-arc extension during restricted mantle convection in the Central Mediterranean”. Earth and Planetary Science Letters. 187 (1–2): 105—116. Bibcode:2001E&PSL.187..105F. ISSN 0012-821X. doi:10.1016/s0012-821x(01)00280-1.
- ^ Hesiod, Theogony 1015.
- ^ Barker, Graeme; Rasmussen, Tom (2000). The Etruscans. The Peoples of Europe (на језику: енглески). Oxford: Blackwell Publishing. стр. 44. ISBN 978-0-631-22038-1.
- ^ Turfa, Jean MacIntosh (2017). „The Etruscans”. Ур.: Farney, Gary D.; Bradley, Gary. The Peoples of Ancient Italy. Berlin: De Gruyter. стр. 637—672. ISBN 978-1-61451-520-3. doi:10.1515/9781614513001.
- ^ De Grummond, Nancy T. (2014). „Ethnicity and the Etruscans”. Ур.: McInerney, Jeremy. A Companion to Ethnicity in the Ancient Mediterranean. Chichester, UK: John Wiley & Sons, Inc. стр. 405—422. ISBN 9781444337341. doi:10.1002/9781118834312.
- ^ Shipley, Lucy (2017). „Where is home?”. The Etruscans: Lost Civilizations (на језику: енглески). London: Reaktion Books. стр. 28—46. ISBN 9781780238623.
- ^ „Map of Tyrrhenian Sea - Tyrrhenian Sea Map, History Facts, Tyrrhenian Sea Location - World Atlas”. www.worldatlas.com. Приступљено 20. 3. 2018.
Литература
уреди- Kluge, Sindy; Salomon, Corinna; Schumacher, Stefan (2013—2018). „Modern research on Raetic”. Thesaurus Inscriptionum Raeticarum. Department of Linguistics, University of Vienna. Приступљено 26. 7. 2018.
- Françoise Bader (2003), Une traversée menée à terme: noms de conquérant i.e. en étrusque (Pélasges, Tyrrhènes, Tusci, Etrusci, Tarkon, Tarquin), pp. 33-49, in Linguistica è storia. Sprachwissenschaft ist Geschichte. Scritti in onore di Carlo De Simone. Festschrift fùr Carlo De Simone, a cura di Paolo Poccetti, Simona Marchesini, Pisa 2003.
- Herodotus (1920). The Histories. Превод: A.D. Godley. Cambridge MA: Harvard University Press. 1.94.
- Wallace, Rex E. (2018), „Lemnian language”, Oxford Research Encyclopedia of Classics (на језику: енглески), Oxford University Press, ISBN 978-0-19-938113-5, doi:10.1093/acrefore/9780199381135.013.8222
- Turfa, Jean MacIntosh (2017). „The Etruscans”. Ур.: Farney, Gary D.; Bradley, Gary. The Peoples of Ancient Italy. Berlin: De Gruyter. стр. 637—672. ISBN 978-1-61451-520-3. doi:10.1515/9781614513001.
- De Grummond, Nancy T. (2014). „Ethnicity and the Etruscans”. Ур.: McInerney, Jeremy. A Companion to Ethnicity in the Ancient Mediterranean. Chichester, UK: John Wiley & Sons, Inc. стр. 405—422. ISBN 9781444337341. doi:10.1002/9781118834312.
- Shipley, Lucy (2017). „Where is home?”. The Etruscans: Lost Civilizations (на језику: енглески). London: Reaktion Books. стр. 28—46. ISBN 9781780238623.
- Drews, Robert (1995). The End of the Bronze Age: Changes in warfare and the catastrophe ca. 1200 B.C. Princeton University Press. стр. 54.
- Heubeck, Alfred (1961). Praegraeca: sprachliche Untersuchungen zum vorgriechisch-indogermanischen Substrat. Erlangen. стр. 65ff.
- Liddell, Henry George; Scott, Robert. „Τυρσηνός”. A Greek-English Lexicon. Perseus. Tufts U.
- Abulafia, David (2014). The great sea - A human history of the Mediterranean. London UK: Penguin Books. ISBN 978-0141969992.
