Танго
Танго је оригинално био плес импровизације који је комбиновао ритам и покрете неколико ранијих музичких и плесних традиција. Најупечатљивији траг су оставили „кандомбе”, аргентинска верзија плеса робова из Африке, која је доспела у луку Буенос Ајреса. Други извор је била кубанска „хабанера“, мешавина француских, колонијалних контраплесова са афричким утицајем. Елементи кубанске хабанере и европске полке су се спојили у локални аргентински плес „милонга“.[1] Милонга је првобитно била песма пуна импровизације коју су певали паyадорес или фолк певачи аргентинских степа, пампаса. Као плес, постала је популарна међу компадритосима, на улицама Буенос Ајрес-а 70-их година 19. века.[2][3] Неки историчари верују да су управо ови компадритоси импровизовали и имитирали покрете црначких цандомбе играча и спојили их у милонге, које су и стварале прве танго ноте касних 1870-их.
| Танго tango | |
|---|---|
 Пар плеше танго | |
| Светска баштина Унеска | |
| Званично име | Танго |
| Критеријум | Нематеријално културно наслеђе: |
| Референца | 258 |
| Упис | 2009. (4. седница) |
| Веб-сајт | https://ich.unesco.org/en/RL/tango-00258 |
Од 2009. године налази се на листи Унесковој листи нематеријалне културне баштине света.[4][5][6]
Опис Танго плеса
уредиУсловно све до 1900. године можемо рећи да је то прва фаза у тангу, карактеристична по импровизацији, где су музичари на слух пратили плесаче а не обрнуто. Где је музика била живахнија и веселија, али је то период који је изнедрио врсне музичаре и композиторе танга који га уводе у његово златно доба.
Период од 1900. до 1920. године познат као „гуардиа виеја“ назван по композиторима тзв. старе гарде који су развили танго у једну од најинтересантнијих и најлепших музичких облика.
Период од 1920. до 1940. године Аргентинци зову златно доба танга. Танго у ствари тада добија данашњи облик. То је резултат неколико истовремених дешавања. Најезда досељеника из Европе доприноси да се танго пренесе у Европу и стекне невероватну популарност, јер га у Европи прихватају виши слојеви друштва. Тада добија и вокалну црту са преовлађујуће лирским песмама. Оркестри се повећавају а ноте записују.
Затворен плесни став танга је настао под утицајем европских плесова, полке, мазурке...
Најпознатија танго нумера је (шп. La cumparsita), настала 1917. године у Монтевидеу, а данас је то званична државна химна Уругваја. Најпознатији танго ствараоци су певач, глумац и гитариста Арлос Гардел и композитор и бандеониста Астор Пиазола. Они су допринели глобалној популарности танга. Управо је Астор Пиазола кривац што бандеон, малу хармонику пореклом из Немачке, уско повезују са тангом иако су први инструменти танга били флаута, виолина, гитара, кларинет и клавир, а касније Европљани доносе мандолину и бандеон.
Кораци танга, нарочито за даме су се такође развијали. Како се хаљина са годинама скраћивала тако је дами омогућавала разноврсније плесне кораке и варијације. За мушкарце је то био и остао мачо плес.
Често су се на милонгама у предграђима Буенос Ајрес-а дешавале туче уз коришћење ножева измећу локалних кланова, па није случајно што танго кораци подсећају на кораке при борби ножевима.
Друга прича је да су гаучоси од јахања имали савијена колена, мирисали на зној, па ни парфем барских дама то није могао да пригуши, тако да су морале да окрећу и забацују главу у десну страну и тако је настао плесни став.
Трећа прича је да су мушкарци морали да се надмећу у танго плесу у бару за наклоност даме, затим би јој климнули главом па на коме она задржи поглед тај је победник. Разлог томе је што је однос мушкараца у односу на жене у том периоду био несразмерно велики па су се чак осниване школе где су мушкарци заједно вежбали месецима за пар минута плеса са барском дамом.
Од октобра 2009. године танго је постао део светске културне баштине, и то не случајно већ заслугом генерација танго музичара, композитора, плесача — једном речју танго стваралаца.
Када се каже танго пре свега се мисли на аргентински танго или “танго аргентино” што је својеврсни, можда, најпознатији бренд ове земље. Данас танго не морате тражити по забитим четвртима Буенос Ајрес-а, он је ту поред вас, у центрима свих светских метропола.
Два најпознатија Танго стила
уредиБалрум танго
уредиБалрум танго или енглески танго настао модификацијом и прилагођавањем изворног аргентинског танга. Потиче од Енглеза који су га развили. У периоду од 1920. до 1929. године настао је овај танго у форми каквог га данас познајемо. Стандардизован је 1929. године у Енглеској, а од 1930. године прихваћен је и у Немачкој. Од тада се он игра на такмичењима у оквиру стандардних плесова. То је једини стандардни плес латиноамеричког порекла.
Карактеристике су му брза ритмичнија музика у односу на аргентински, писана у 2/4 такту, око 30 тактова у минути. Кретање плесног пара је формализовано, без много импровизација, став је отворен, наглашени су трзаји главом при промени правца, иако музички ритам подсећа на марш, кретање треба да буде елегантно, налик на кретање мачке. Гази се целим стопалима, без подизања, колена су увек помало спуштена и флексибилна. Доминантан карактер овог плеса је драматичност. Игра је страсна, снажна, ватрена, а ритам се мора осећати у најмањем покрету. До пре десетак година ово је био скоро једини танго који се учио и играо у плесним школама као један од стандардних плесова. Да би се дочарао карактер овог танга плесачи морају бити добро увежбани и уиграни.
Аргентински танго или танго аргентино
уредиАргентински танго или Танго аргентино има такође неколико подстилова. Данас су доминантни „салонски танго“ и „танго милонгеро“ односно милонга. Музика је у 2/4, 4/8, и 4/4 такту. У последње време се плеше и „танго валс“ односно танго валцер где је музика у 3/4 такту. Темпо мозе бити бржи и спорији и може бити променљив и у једној плесној нумери.
Постоји подела и на „сценски танго“, карактеристичан по веома захтевним фигурама скоро акробацијама, као и на електро танго (танго нуево).
Код аргентинског танга став је затворен, груди на груди, може образ уз образ, али и као у валцеру отворен став (танго валс). Затворен став омогућава стабилно вожење од стране мушкарца, а жени омогућава пуну слободу покрета ногама.
Танго аргентино је потребно вежбати дуже време да би се савладао, зато што је кретање специфично са савијеним коленима, што у другим плесовима не постоји, и ова ставка даје карактер тангу.
Ритам танга омогућава импровизацију, дакле нема класичног основног корака који се научи па се онда уче фигуре као надградња, али баш због тога је потребно време да се овлада ритмом да би могло да се импровизује. Због затвореног, интимног става, такође је потребно време да би се овладало правилним вођењем.
Због свега овог многи покушавају да науче танго па одустају на почетку јер не виде одмах напредак. Учење танга захтева концентрацију и стрпљење. Наравно, зависи много и од инструктора плеса, односно од тога које информације дају и како ради са почетницима. Често се на почетку много више прича о тангу него што се плеше.
Као крајњи резултат ће се појавити нешто што је симбол танга. Плесачи који науче танго стварно му постају верни и посвећени. Танго им у правом смислу речи постаје страст.
Салонски танго омогућава да га без напора играју и људи трећег доба. Ово је такође и плес где има највише плесача старијих генерација, за разлику од осталих плесова где преовлађују млади.
Танго у Србији
уредиУ Београду, захваљујући неколицини посвећених танго учитеља и њихових танго школа могуће је неколико пута недељно на различитим местима играти танго на „милонга“ вечерима односно танго плесним вечерима. Такође, у Новом Саду постоји развијена танго сцена, дужа од једне деценије. Милонге се организују једном недељно, а крајем августа, сваке године, одржава се међународни фестивал "Нови Сад - Танго град".
.jpg)
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Chasteen, John Charles (2004). National Rhythms, African Roots: The Deep History of Latin American Popular Dance. University of New Mexico Press.
- ^ Castro, Donald (јануар 1990). „The Soul of the People: The Tango as a Source for Argentine Social History”. Studies in Latin American Popular Culture. 9: 279—295.
- ^ Termine, Laura (30. 9. 2009). „Argentina, Uruguay bury hatchet to snatch tango honor”. The Sydney Morning Herald.
- ^ „Tango”. UNESCO. Приступљено 17. 5. 2021.
- ^ „Culture:The Tango”. UNESCO Archives Multimedia website. UNESCO. Приступљено 30. 11. 2010.
- ^ „The Tango”. Intangible Heritage Lists. UNESCO. Приступљено 30. 11. 2010.
Литература
уреди- Davis, Kathy (2015). Dancing Tango: passionate encounters in a globalising world'. NYUP.
- Kassabova, Kapka (2011). Twelve Minutes of Love, a tango story. ISBN 1846272858. (English), Portobello., 9781846272851
- Leymarie, Isabelle (1996). Du tango au reggae: musiques noires d'Amérique latine et des Caraïbes. Paris: Flammarion. ISBN 2082108139.
- Leymarie, Isabelle (1997). La música latinoaméricana: Ritmos y danzas de un continente. Barcelona: BSA. ISBN 8440677057.
- Nau, Nicole (1999). Tango Dimensionen. ISBN 978-3-924592-65-3. (German), Kastell Verlag GmbH, .
- Nau, Nicole (2000). Tango, un baile bien porteño. ISBN 950-05-1311-0. (Spanish), Editorial Corregidor,
- Park, Chan (2005). Tango Zen: Walking Dance Meditation. ISBN 0-9759630-0-7. (English), Tango Zen House,
- Park, Chan (2008). TangoZen: Caminar y Meditar Bailando. ISBN 978-950-17-1032-8. (Spanish-English), Editorial Kier,
- Turner, David (2006). A Passion for Tango. ISBN 978-0-954-70831-3. (English), Dingley Press 2004 Revised and augmented,
- Collier, Simon (1995). Tango! : the dance, the song, the story. New York, NY: Thames and Hudson. ISBN 0500016712.
- Termine, Laura (30. 9. 2009). „Argentina, Uruguay bury hatchet to snatch tango honor”. Buenos Aires. Приступљено 2. 4. 2010.
- Slavery and Beyond: The African Impact on Latin America and the Caribbean, page 122 ISBN 0-8420-2485-9
- Online Etymology Dictionary
- Gabriela Nouzeilles, Graciela R. Montaldo (2002). The Argentina Reader: History, Culture, Politics
. Duke University Press. ISBN 0-8223-2914-X. „tango etymology.” - Denniston, Christine. Couple Dancing and the Beginning of Tango 2003
- Skidmore, Thomas E.; Smith, Peter H.; Green, James N. (2014). Modern Latin America, Eight Edition. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-992923-8.
- Collier, Simon (1992). „The Popular Roots of the Argentine Tango”. History Workshop (34). ISSN 0309-2984. JSTOR 4289184.
- Esteban Pichardo, Diccionario Provincial de Voces Cubanas (Matanzas, Imprenta de la Real Marina, 1836
- José Luis Ortiz Nuevo El origen del tango americano Madrid and La Habana 1849
- Reflections about the origins of tango, Ricardo García Blaya
- DeLaney, Jeane (2014-10-14), Foote, Nicola; Goebel, Michael, ур., „Immigration, Identity, and Nationalism in Argentina, 1850–1950”, Immigration and National Identities in Latin America, University Press of Florida, стр. 91—114, ISBN 978-0-8130-6000-2, doi:10.5744/florida/9780813060002.003.0004, Приступљено 2023-04-07
- Tabares, Lorena (2014-01-01). „The Argentine Tango As A Discursive Instrument And Agent Of Social Empowerment: Buenos Aires, 1880-1955”. Open Access Theses & Dissertations.
- Poosson, Sylvain B. (2004). „"Entre Tango y Payada": The Expression of Blacks in 19th Century Argentina”. Confluencia. 20 (1) — преко JSTOR.
- Gobello, José (1999). Breve Historia Crítica Del Tango. Buenos Aires: Corregidor.
- Savigliano, Marta E. (1995). Tango And The Political Economy Of Passion (на језику: енглески). New York: Routledge. ISBN 978-0-429-49700-1. doi:10.4324/9780429497001.
- Viladrich, Anahí (2013). More Than Two to Tango : Argentine Tango Immigrants in New York City. Tucson. ISBN 1-299-78446-1. OCLC 855896486.
- Denniston, Christine. A Brief Introduction to the History of Tango Music
- Denniston, Christine. „The History of Tango Dance”. Self. Приступљено 7. 5. 2012.
- „"Antes éramos todos cantores de esquina y jugadores de potrero"” (на језику: шпански). Nos Digital. 24. 6. 2013. Архивирано из оригинала 30. 9. 2013. г.
