Сјај и беда куртизана
Сјај и беда куртизана (фр. Splendeurs et misères des courtisanes) роман је који је написао француски писац Оноре де Балзак (фр. Honoré de Balzac) између 1838. и 1847. године. Роман припада Балзаковој Људској комедији; првом делу Студија нарави; тематски Призорима из париског живота.[1]
| Сјај и беда куртизана | |
|---|---|
 Вотрен налази Естер Гопсек | |
| Настанак и садржај | |
| Ориг. наслов | Splendeurs et misères des courtisanes |
| Аутор | Оноре де Балзак |
| Земља | Француска |
| Језик | француски |
| Тип медија | роман |
| Серија(л) | Студија нарави |
| Превод | |
| Преводилац | Марко Видојковић |
| Датум издавања | 1838. до 1847, Француска |
Балзаков живот од 1838. до 1847. године
уредиБалзак постаје 1838. године роб издавача. Уступио је право на 15 година издавања својих написаних дела и оних које тек треба да напише. Пошто је добио позајмицу од педесет хиљада франака, он сад треба да пише за рачун издавача, јер је овом позајмицом заложио и дела која тек има да напише. Током целе године је написао други део Музеја старина и почетак Сјаја и беде куртизана. Ни идућих година није био ништа плоднији. Зато се ово дело завршило тек 1847. године. Овај роман је писао заједно са деловима трилогије Изгубљене илузије.[2]
| „ | Написао сам четири свеске за месец дана, а то је страшно… Видео сам како ми коса опада и седи. Али Давид Сешар је готов, и остало ми је да напишем само четврти део Естере, око четрдесет листова.[3] | ” |
О делу
уреди
Лисјен де Рибампре и Вотрен су направили пакт како да Лисјен стигне до успеха у Паризу, ако је сагласан да прати упутства оца Карлоса Херере (Вотрена). Естера и Лисјен четири године воде тајни љубавни живот, где Естера излази само ноћу у шетњу. Због финансијских превара барона де Нисенжана, Лисјен и свештеник Карлос Херера доспевају до затвора. Естера извршава самоубиство у време кад наслеђује огроман новац. Лисјен у затвору извршава самоубиство. Вотрен игра битну улогу у спашавању дама из високог друштва. На крају постаје члан полиције.[4]
| „ | Естерин и Лисјенов надгробни споменик, подигнут по Лисјеновој поруци, спада у најлепше споменике на гробљу Пер-Лашез, а земљиште испод њега припада Жаку Колену.[5] | ” |
Ликови
уреди- Лисјен Шардон де Рибампре, песник и новинар
- Естера Гопсек (надимак Торпија као куртизана), Лисјенова велика љубав
- Вотрен, познат и као: Живи леш, шпански свештеник Карлос Херера и Жак Колен
- Азија (Естерина сужавка) или Жаклина Колен (тетка Жака Колена)
- Барон де Нисенжан
- Клотилда, ружна кћер Гранлијеа
- Биби - Липен, полицијски службеник
Галерија ликова
уреди-
Свештеник Карлос Херера -
Естерина служавка Азија -
Барон де Нисенжан -
Сцена из романа Сјај и беда куртизана -
Сцена из затвора -
Лисјен Шардон де Рибампре (илустрација из романа Изгубљене илузије)
Лисјен де Рибампре
уредиЛисјен де Рибампре спада у дубоко изучене и веома сложене личности Људске комедије. Неодољиво леп, песничке душе, обдарен лепотом духа, али слаб и малодушан, у њему се стално сукобљавају племените тежње и порочне склоности. Његово осећање морала не може да одоли искушењима чулних уживања. Његова је савест будна, није успавана, али је колебљива, неодлучна, немоћна и он нема снаге да се томе одупре. Његови повремени напори идеализма слабе, он губи полет стваралачке енергије.[6]
Референце
уреди- ^ Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - 322 стр. - (Српска књижевна задруга ; коло 45, књ. 309)
- ^ Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - Стр: 98-140
- ^ Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - Стр: 124
- ^ Сјај и беда куртизана. 1, 2 / Оноре де Балзак ; [превео с француског Марко Видојковић]. - Нови Сад : Прогрес, 1965. - 402 стр, 343 стр. - (Изабрана дела / Оноре де Балзак) (Библиотека Светски писци ; коло 1, 2)
- ^ Сјај и беда куртизана. 2 / Оноре де Балзак ; [превео с француског Марко Видојковић]. - Нови Сад : Прогрес, 1965. - Стр:335. - (Изабрана дела / Оноре де Балзак) (Библиотека Светски писци ; коло 1, 2)
- ^ Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - Стр: 126-127
Литература
уреди- Regard, M.. (1961). [Review of Illusions perdues; Splendeurs et Misères des Courtisanes]. Revue D'histoire Littéraire De La France, 61(4), 611–614.
- Lecuyer, M.. (1960). [Review of Splendeurs et Misères des Courtisanes]. Modern Language Notes, 75(2), 169–171.
- Prendergast, C.. (1973). Melodrama and Totality in "Splendeurs et misères des courtisanes". NOVEL: A Forum on Fiction, 6(2), 152–162.
- Berthier, P.. (2002). [Review of Poetica del romanzo. Prefazioni e altri scritti teorici]. Revue D'histoire Littéraire De La France, 102(6), 1039–1040.
- Vachon, S.. (1993). [Review of Balzacian Montage, Configuring "La Comédie humaine"]. Revue D'histoire Littéraire De La France, 93(5), 746–747.
- Henry, A.. (1986). [Review of Proustian Optics of Clothes]. Revue D'histoire Littéraire De La France, 86(4), 785–785.
- Lund, H. P.. (2006). [Review of I byen med Balzac. Tre essays om Balzac]. Revue D'histoire Littéraire De La France, 106(2), 452–453.
- Milner, M.. (1979). [Review of La Comédie humaine, t. V, Etudes de mœurs: Scènes de la vie de province, Scènes de la vie parisienne; Etudes de moeurs: Scènes de la vie parisienne]. Revue D'histoire Littéraire De La France, 79(4), 681–683.
- Gilroy, J. P.. (2005). [Review of Balzac: la littérature réfléchie, discours et autoreprésentations]. The French Review, 78(6), 1243–1244.
- Braybrook, J.. (2009). [Review of La Postérité de la Renaissance]. The Modern Language Review, 104(1), 137–139.
- Sotirios Paraschas. (2012). [Review of Balzac and Violence: Representing History, Space, Sexuality and Death in ‘La Comédie humaine’]. The Modern Language Review, 107(4), 1257–1258.
- Vernière, P.. (1948). Balzac et la genèse de "Vautrin". Revue D'histoire Littéraire De La France, 48(1), 53–68.
- Kan, C.-P.. (2010). LES PACTES ENTRE LA NOBLESSE ET LES BAS-FONDS DANS QUELQUES ROMANS DE BALZAC. Revue D'histoire Littéraire De La France, 110(2), 295–312.